„Чему се смијете? — Сами себи се смијете!“ (Н. В. Гогољ)
О апсурду, смијеху и човјеку изгубљеном у властитом поретку
Смијех који изазова Николај Васиљевич Гогољ је по свему необичан. Смијемо се чиновницима, њиховим титулама, страху од претпостављених, малим амбицијама и великим формалностима. Такође, смијемо се људима који све схватају озбиљно, осим онога што је заиста важно. Или ситуацијама које изгледају толико претјеране да више не личе на стварност.
А онда, готово непримјетно, тај смијех почиње да нам се враћа, јер схватамо да се смијемо свијету чији смо и сам дио.
Зато Гогољев свијет није само свијет комике. Испод његове површине налази се једна необична и дубоко узнемирујућа слика човјека: свијет може бити савршено уређен, правила могу бити позната, чинови распоређени, документи заведени, процедуре испоштоване — а да у свему томе човјек остане готово потпуно невидљив.
Можда је управо зато Гогољ и данас тако близак модерном човјеку.
Мали човјек – Акакије Акакијевич
Акакије Акакијевич Башмачкин из Шињела није велики човјек. Он нема велике планове, не тражи власт и не жели славу. Његов живот готово да се сав може свести на једну малу, једноличну радњу: преписивање.
Он, наиме, преписује туђе ријечи.
У томе је готово савршена симболика његовог постојања. Он не ствара, не одлучује, нити тумачи. Он преноси оно што је већ написано. Његова личност као да се постепено повлачи пред функцијом коју обавља.
Али Гогољ приказ његовог живота не почиње са трагиком. Он почиње са смијехом.
Акакије је необичан, као и његов говор и животне навике. Због тога га колеге задиркују и исмијавају. Његов живот изгледа толико мали да је готово комичан. У његовој безначајности Гогољ налази чудну величину времена. Јер читалац постепено открива да се не смије само једном човјеку. Смије се свијету који је створио услове у којима један човјек може постојати, а да га готово нико не види. Акакије постоји у систему, али је невидљив.
„Низак, нешто рошав, нешто риђикаст, нешто кратковид…“ — већ први Гогољев опис га лишава индивидуалности; он је састављен од ситних, неодређених особина. Он га назива “вјечни титуларни савјетник.“
Шињел који чини човјека
На једном мјесту у Знаковима поред пута, Иво Андрић описује човјека који се спрема у град и облачи ново одијело, а онда ставши пред огледало задовољно констатује: “Е што хаља може да промијени човјека”. Ову сатиричну кратку забиљешку Андрић допуњава у истој књизи ријечима: “Несрећа је у томе што тако често, краће или дуже, јавно или тајно, хоћемо да будемо оно што нисмо, или да не будемо оно што смо“.
Опис те ситуације је гогољевски и готово да се поклапа са ликом Акакија Акакијевича. За њега је шињел много више од комада одјеће, који мијења његову личност.
Јер, када Акакије почне да штеди за нови шињел, његов живот добија неочекивани смисао. Оно што је до тада било празно и једнолично одједном добија циљ. Шињел постаје његов мали хоризонт смисла. И управо зато је трагедија његовог губитка толико снажна. Не губи он само предмет. На повратку кући шињел му отимају разбојници. Ту се његов кратки тренутак друштвене „видљивости“ завршава. Обраћа се властима, али га чиновници понижавају и нико му стварно не помаже. Разболи се и умире. Након смрти појављује се фантастични Акакијев „дух“ који отима шињеле пролазницима. На крају узима шињел и од „значајног лица“ — истог оног чиновника који га је за живота понизио.
Када Акакије губи шињел он остаје без нечега што му је омогућило да на тренутак буде видљив у свијету. Нови шињел мијења однос других људи према њему. Одједном га примјећују и постаје НЕКО. Једном рјечју: постоји! Човјек који је годинама био готово невидљив постаје видљив тек када добије ствар која му даје ново значење и друштвени статус. Акакије Акакијевич не постаје други човјек зато што је добио нови шињел. Али, обукавши га, он први пут осјећа да би могао бити неко други. Гогољ чак каже да иде „у најсвечанијем расположењу свих осјећања“ и да са унутрашњим задовољством осјећа нови шињел на раменима. Одијело није промијенило његову природу, али је промијенило његов однос према самом себи — а убрзо ће промијенити и начин на који га други виде.
Још је упечатљивији Гогољев Чичиков из Мртвих душа, човјек који не чека да га одијело промијени, него свјесно гради себе пред огледалом. Пред одлазак на бал он дуго испробава различите изразе лица и начине држања: час жели да изгледа важно и достојанствено, час предусретљиво, час просто учтиво, са осмијехом или без њега. Као да пред огледалом не провјерава своје лице, него испробава различите верзије себе. Након што је био задовољан својим изгледом пред огледалом, Гогољ каже да је задовољно куцнуо потпетицама, намјестио још једном кравату и изашао са осјећањем самозадовољства.
Гогољ га на другом мјесту описује готово као човјека без једног сталног лица: „О чему би разговор био, он је увијек знао да га подржи“, а затим додаје: „Умио је добро да се држи.“
Код Акакија шињел накратко мијења начин на који човјек доживљава себе и начин на који га други виде, док је код Чичикова тај процес свјестан и намјеран — он свој изглед, гестове и понашање подешава према публици пред којом ће се појавити. Човјек тако више није само оно што јесте, него и оно што успије да изгледа да јесте. У том малом огледалу већ се назире читав Гогољев свијет: стварност и привид више нису јасно раздвојени, а смијех настаје управо из тог јаза између човјека и лика који је о себи створио.
Гогољ ту показује нешто што превазилази његово вријеме: човјек у друштву често није препознат по ономе што јесте, већ по ономе што представља. А тај значај долази по функцији, одјећи, титули, статусу, документу или по мјесту које заузима у неком поретку.
Од смијеха до апсурда
Зато је Гогољев смијех другачији од обичне сатире. Сатира обично има јасну мету: смијемо се нечему што препознајемо као туђу слабост, заблуду или порок.
Код Гогоља, међутим, граница између „њих“ и „нас“ постепено нестаје. Његов свијет постаје огледало. Најприје нам је смијешан, потом нам постаје познат, а на крају постаје помало непријатан. Јер схватамо да апсурд није настао зато што у свијету нема правила. Напротив, он настаје онда када правила постану важнија од стварности коју су требало да уреде. Када форма постане важнија од садржаја, улога важнија од личности, а привид стварнији од стварности, свијет више не мора бити хаотичан да би био апсурдан. Довољно је да све функционише, а да нико више не зна чему то функционисање служи.
Управо ту Гогољев смијех прелази у нешто дубље: у смијех над свијетом који је истовремено савршено уређен и дубоко бесмислен. И што нам је тај свијет познатији, то је смијех све мање безбрижан. На крају се више не смијемо само Гогољевим чиновницима, Чичикову или Акакију Акакијевичу; смијемо се властитој потреби да изгледамо оно што нисмо, да поштујемо оно што нема стварну вриједност и да се прилагођавамо поретку чак и онда када видимо да је поредак изгубио човјека из свог средишта.
Ревизор — када привид постане стварност
У Ревизору тај механизам постаје још видљивији. Читав град живи у страху од доласка човјека који треба да провјери његов рад. Али највећа комика настаје зато што нико заправо не зна шта се догађа.
Хлестаков није онај за кога га сматрају. Ипак, сви се према њему понашају као да јесте. Тако настаје један карактеристично гогољевски заплет: привид постаје стварнији од стварности. У њему није важно ко је човјек. Важно је за кога га сматрају. И ту Гогољев свијет престаје бити само комичан. Јер друштво које своје поступке заснива на привиду може савршено функционисати, све док нико не поставља питање шта се заиста налази иза форме.
Сви се претварају да све функционише како треба. Гогољ приказује свијет у којем страх од власти производи стварност која више нема везе са стварношћу. Јер градске власти су толико уплашене оним што би прави ревизор могао открити да саме производе Хлестакова као ревизора. Они у њега учитавају оно чега се боје и онога што би он могао да открије. Други обављају највећи дио посла умјесто њега и људи не виде Хлестакова какав јесте, него га виде онаквим какав им је потребан.
Зато је Ревизор више од сатире чиновништва. Он је прича о друштву које је толико навикло на привид да му је потребна лажна стварност да би се открила стварна.
Мртве душе — када име постане стварније од човјека
У Мртвим душама тај свијет постаје још шири. Чичиков путује кроз Русију и купује имена мртвих кметова који се у службеним списима још воде као живи. Човјек је овдје сведен на запис. Постојање се одваја од стварности. Име у документу постаје важније од човјека који је некада носио то име.
То је једна од најдубљих Гогољевих интуиција: када се стварност превише удаљи од својих живих носилаца, систем може наставити да функционише као да се ништа није догодило.
Све је уредно заведено и има своје мјесто, али више нема никога.
Овдје је Гогољев свијет необично близак нашем. Не зато што је Гогољ „предвидио“ савремени свијет. Он је учиио нешто занимљивије. Препознао је један механизам који није везан за одређено историјско доба: човјек може створити поредак који је све прецизнији, а да истовремено постаје све мање способан да види човјека. Некада је то био чиновник, а данас то може бити корисник система. Оно што је код Гогоља био број предмета, данас је број налога. Човјек који је некада постојао у спису, сада постоји у бази података.
Облици су се промијенили, али је питање остало исто: шта се дешава са човјеком када га поредак почне препознавати само по ономе што може да унесе у своје рубрике?
У том односу стварност је потпуно изгубљена. У њој се сви претварају да су неко, да је жив и да постоји, али постоји само његова форма, број и име без садржаја. Човјек постаје видљив тек када обуче шињел. Цијела та слика стварности је код Гогоља комична, али је његов смијех безазлен. Он нас не ослобађа стварности, него нас управо враћа у њу. И постоји нешто дубоко људско у томе што се човјек смије апсурду. Јер је смијех за Гогоља један од посљедњих начина да препознамо да нешто није у реду. Док се смијемо, још увијек видимо несразмјер између човјека и улоге, стварности и форме, живота и система. Опасност почиње онда када нам оно што је Гогољ представио као апсурд постане нормално.
Можда је зато најтужнија ствар код Гогоља управо то што његове комедије нису далеко од трагедије. Смијемо се јер је свијет бесмислен и што у њему људи играју своје улоге, а онда схватимо да је бесмисао постао његов поредак и да смо ми дио тог свијета. Зато када се смијемо Акакију Акакијевичу јер му је шињел постао најважнија ствар на свијету, можемо да се за питамо колико је нашег сопственог живота везано за ствари по којима нас други препознају.
Гогољ нас зато не оставља тамо гдје нас је затекао. Он нас прво насмије, потом збуни, а онда нас натјера да погледамо око себе. У један свијет који је у том тренутку најмање смијешан.