Када сам као млад човјек слушао приче своје старе баке Илинке, увијек ме је изнова изненађивало са колико се детаља сјећала времена које је за мене било готово невидљиво. Памтила је људе, куће, улице, разговоре, лица, догађаје који су се одиграли много прије мог рођења. Памтила је и оно што сам ја сматрао потпуно неважним: гдје је неко стајао, шта је неко рекао и на који начин, ко је дошао, шта се тог дана радило, какво је било вријеме. Памтила је и неке ствари које бисте најрадије заборавили, али са оном отпорношћу и будношћу херцеговачког менталитета за којег живот никада није био лаган и лежеран.
Тада ми се то чинило као добро памћење. Данас ми се чини да сам у тим причама слушао нешто друго. Слушао сам живот који није прошао кроз човјека као низ догађаја, него је остао у њему. То је био живот који је имао времена да се смјести у памћење. У њему се не памти све зато што је памћење савршено, него зато што је живот био довољно присутан да његови детаљи постану дио нас. Тако сам схватио да њено памћење има значење пуноће живота или количине живота који је успио у њој да остане.
Када би Илинка долазила код нас у град, у стану у згради у којој смо живјели, готово никада није дуго остајала у затвореном. Највише је вољела да сједне поред прозора. Као да јој је и у граду био потребан неки отворени простор кроз који ће гледати живот. Сједила би тако и посматрала улицу, људе који пролазе, зграде и небо, понекад дуго и без ријечи. Прозор је за њу имао симболику хоризонта смисла. Тада томе нисам придавао посебан значај. Данас ми се чини да је и у том њеном гледању било нечега од њеног односа према животу: није вољела да буде издвојена од онога што се догађа око ње. Можда је управо зато и толико памтила — јер је живот гледала, слушала и примала са пажњом.
Моја бака Илинка није живјела у времену које је прошло. Она је, причајући, на неки начин поново улазила у њега. Прошлост није била архива голих чињеница, него простор у којем су још увијек живјели људи, гласови, куће и догађаји. Зато се сјећала детаља. Они нису били додаци њеним сјећањима. Они су били њен живот.
Данас живимо другачије.
Догађаји се смјењују толико брзо да једва стигнемо да их назовемо. Један уступа мјесто другом, једна вијест другој, једна порука новој поруци. Од човјека се непрестано тражи да реагује, одговори, прокоментарише, одлучи, заузме став.
Мишљење долази касније. А понекад долази толико касно да више нема шта да учини.
Одложено мишљење
Али када покушамо да се послије неког времена вратимо ономе што смо проживјели, дешава се нешто необично, схватимо да смо већину детаља заборавили. Велики догађај остане као нека врста рама, али се његова унутрашњост и садржаји изгубе. Као избједјела слика. Остаје чињеница да се нешто догодило, али се изгубио живот тог догађаја.
Тек када покушамо да реконструишемо прошлост, схватамо колико смо је мало сачували. Наша сјећања често личе на сажетке. Памтимо прекретнице, али не и простор између њих, памтимо шта се догодило, али не и како је изгледало бити тамо.
И ту се питање мишљења показује у новом свјетлу.
Ако мишљење стално долази послије живота, оно више не може да учествује у његовом памћењу. Оно може касније да објасни догађај, да му припише значење, да га уклопи у неку причу, али не може да врати оно што је већ нестало из искуства. Можемо разумјети прошлост, а да више не можемо да је призовемо. Можемо знати шта нам се догодило, а да више не можемо да се сјетимо како је било док нам се то догађало.
И чини се је управо то једна од најдубљих посљедица живота убрзаног ритма: не губимо само вријеме — губимо детаље у којима је вријеме било наш живот.
У том смислу, питање није само како да поново научимо да мислимо? Питање је много дубље: како да живимо тако да, када се једног дана осврнемо, не остане само сјећање на оно што се догодило, него и осјећај да смо заиста били тамо?
Када мишљење постане накнадни коментар живота
Ту почиње оно што бих назвао одложеним мишљењем.
Не мислим само на то да човјек одложи размишљање за неки мирнији тренутак. Мислим на дубљу промјену ритма живота у којем мишљење постепено губи своју функцију за човјека. Оно више не учествује у самом обликовању искуства. Долази послије догађаја, послије реакције, послије одлуке — као накнадни коментар живота.
Човјек и даље мисли, али мишљење више не посредује између њега и његовог живота. Живот се догоди, а мишљење га касније објашњава.
То је нешто другачије од просте журбе. Журба још увијек претпоставља да постоји неко одредиште према којем журимо. Овдје се мијења сама структура времена. Човјек живи у непрекидном сада, у којем нема довољно простора да оно што се догодило буде заиста проживљено. У њему реакција постаје важнија од разумијевања, одговор важнији од питања, а актуелност важнија од искуства.
И тако мишљење постепено губи своју стару функцију: да човјеку помогне да разумије шта му се догађа и да различита искуства повеже у једну животну цјелину.
Живот који се догађа пребрзо
Наше вријеме захтијева сталну присутност и захтијева сталну пажљу, али нам истовремено све теже омогућава да будемо присутни у сопственом животу. Непрестано смо обавијештени о ономе што се догађа, али све мање имамо времена да се запитамо шта нам се заправо догодило. Пажња постаје расијаност, јер се тај живот не осјећа.
Информације се непрестално гомилају и смјењују. Оно што је јуче изгледало важно већ је данас потиснуто нечим новим. У таквом ритму догађај нема времена да постане искуство. А оно што није постало искуство тешко може постати памћење.
Ту се можда налази један од највећих парадокса савременог живота: никада нисмо били изложени толикој количини догађаја, а истовремено нам је све теже да осјетимо њихову тежину. Живот постаје низ. А низ није исто што и цјелина. Можемо имати много успомена, а да ипак немамо осјећај да смо нешто дубоко проживјели. Можемо знати шта се све догодило, а да не знамо шта је од тога постало наш живот.
Да ли смо заборавили да живот треба да остане у нама?
Ту се враћам причама своје баке Илинке. Њена прошлост није била низ датумâ ни пука хронологија. Она је имала густину и интензитет. У једној причи могли су се наћи људи којих више нема, куће које су нестале, разговори који су давно завршени, али и ситни детаљи које нико није сматрао важним да запише. Управо су ти детаљи били најживљи.
То ме данас наводи на једно другачије разумијевање памћења. Памћење није само способност да сачувамо информацију о прошлости. Памћење је један од начина на који живот наставља да постоји у нама.
Зато се пуноћа живота можда не мјери бројем догађаја које смо доживјели, него бројем оних који су успјели да остану живи у нашем унутрашњем времену. Не памтимо живот зато што је био велики. Понекад је велики управо зато што га памтимо.
Спора мисао
У једном занимљивом тексту о „спорој мисли“ који смо објавили на Новом Истоку, Винћенцо Ди Никола полази од сличног отпора према времену које од човјека непрестано захтијева брзину. Он спору мисао повезује са задржавањем, остајањем, чекањем и промишљањем прије увјерења и дјеловања.
Његова теза, међутим, није позив на једноставно успоравање живота. Спора мисао ствара сопствено вријеме и простор. Она одбија да ритам медија, технологије и непрестане актуелности буде једина мјера нашег односа према стварности.
Ту се појављује важна разлика. Спора мисао није спорије размишљање. Она је могућност да мишљење поново постане дио живота. То је много више. Јер човјек не мисли само онда када сједи и размишља о неком проблему. Он мисли и када слуша, памти, сјећа се, када упоређује оно што је било са оним што јесте и у једном догађају препознаје други.
Мишљење је, у том ширем смислу, начин на који искуство добија трајање.
Живјети сопствени живот
У тексту се Ди Никола позива и на Агамбеново читање латинског vivere vitam — „живјети живот“. Агамбен наглашава да живот није само збир биографских чињеница и догађаја, већ могућност која се никада потпуно не исцрпљује.
Ова мисао је важна јер нас враћа на почетак. Пуноћа живота није исто што и испуњен живот. Испуњен живот може значити да нам се много тога догодило. Пун живот значи да је много тога остало у нама. То је можда разлика између биографије и живота. Биографија може набројати шта смо радили, гдје смо били, кога смо упознали, шта смо постигли.
Али само памћење може показати шта је од свега тога заиста постало наше. Зато се понекад човјек у старости не враћа најважнијим догађајима свог живота. Враћа се детаљима: једном одрђеном простору, његовом времену, разговору. конкретном лицу. И тек тада схватамо да живот није био само оно што смо сматрали важним док смо га живјели.
Пруст и изгубљено вријеме
Одатле ни Прустова тема изгубљеног времена није само тема сјећања. Она је тема открића да вријеме које смо сматрали изгубљеним можда никада није потпуно нестало. Понекад један мали чулни детаљ врати читав свијет.
И тада схватимо да прошлост није била празнина између два садашња тренутка. Она је све вријеме била присутна негдје дубље, само што јој нисмо имали приступ. Живот се, дакле, не завршава онда када прође. Он наставља да траје у ономе што је од њега остало у нама.
Можда је то и један од најдубљих разлога због којих нам је потребно мишљење. Не да бисмо непрестано производили ставове или имали одговор на свако питање, односно да бисмо били бржи од других. Управо обратно: да бисмо могли да задржимо оно што нам се догађа.
Не морамо све одмах разумјети
У том смислу одложено мишљење може имати и позитивно значење. Не као одсуство мишљења, него као његово ослобађање од принуде непосредности. Неке ствари не морамо одмах разумјети или догађаје одмах протумачити. Као што ни разговоре не морамо одмах претворити у закључак. Искуства могу једноставно да остану у нама, да прођу кроз вријеме, да се врате и да промијене своје мјесто у нашој причи.
Тек тада мишљење поново постаје животна функција: не као машина за доношење закључака, него као простор у којем искуство може да сазри.
Шта смо изгубили убрзавајући живот?
Чини се да нисмо изгубили само вријеме. Изгубили смо размак између догађаја и његовог смисла. А управо у том размаку човјек памти, промишља и разумије. Без њега живот постаје непрекидна садашњост. А непрекидна садашњост је чудно мјесто: све је присутно, а ништа нема довољно времена да постане трајно.
Зато је питање споре мисли у коначном није питање брзине. То је питање пуноће. Да ли ћемо кроз живот само пролазити или ће нешто од њега остати у нама? Да ли ћемо се сјећати само онога што се догодило или ћемо, попут старих људи које памтимо из дјетињства, једног дана моћи да кажемо да памтимо и његов мирис, његове гласове, његове куће, његове мале и наизглед неважне тренутке?
Можда је управо ту скривена једна од највећих разлика између живота који је само испуњен и живота који је пун.
Пун живот није живот у којем нам се догодило највише. То је живот у којем је највише онога што нам се догодило успјело да остане у нама.
Зато мишљење није потребно човјеку да би стално нешто одлучивао, него да би оно што је проживио могао да задржи, повеже и разумије. Да би живот, када једном прође, још увијек био његов. Јер можда највећи губитак савременог човјека није то што нема времена да мисли.
Или је то што човјек данас живи тако брзо ради тога да оно што живи више нема времена да постане његов живот. Прустовим ријечима: у трагању за изгубљеним животом.