О политичким комбинацијама, опозицији и култури демократије
Избори се уобичајено доживљавају као тренутак у којем грађани одлучују ко ће владати. Али шта се дешава када се прије самог гласања више говори о комбинацијама послије избора него о разликама између политичких програма? Или, када се граница између власти и опозиције мијења од избора до избора, а понекад и унутар истог изборног циклуса.
Тада избори остају као процедура, али се поставља питање њиховог политичког смисла.
У Републици Српској тај проблем није тешко уочити. Пред изборе се поново отвара питање односа власти и опозиције, заједничких кандидата, коалиција и могућих постизборних комбинација. Политичке странке које су годинама биле дио власти сада се могу наћи у различитим изборним распорeдима, док се опозиционе странке међусобно такмиче око тога ко ће представљати промјену. А опет, неки из опозиције отворено кажу да ће бити дио власти како год да се избори заврше?! Истовремено, неке странке које су данас дио опозиционог блока јуче су биле дио власти, а неке које су сада уз власт већ су пролазиле кроз опозициону позицију. Што се тиче владајуће коалиционе структуре она је прилично пољуљана и врло лако су могућа темељна преслагивања односа.
Ти процеси и односи сами по себи нису недемократски. Политичке коалиције су нормалан дио парламентарног живота. Проблем настаје онда када грађанин више не може лако да одговори на једноставно питање: ко је за шта одговоран и који је политички профил странке?
Ако је све могућа комбинација са сваким, онда се и политичка одговорност расплињује. Један лидер странке која је увијек на политичкој клацкалици, али на крају дио власти, својевремено је говорио: “Ми смо отворени за разговор са свима и о свему.” Тада је један други лидер, који је донекле држао до политичког кредибилитета, у дебати одговорио: “Не мислим да се о свему може разговарати. Постоје неке црте испод којих се не може ићи.” Али, то су била прошла времена. Ствари су се у међувремену промијениле.
У актуелној изборној кампањи у Републици Српској видљив је и други феномен. Странке које су претходних година сарађивале у власти сада наступају у различитим конфигурацијама, док се опозиција суочава са питањем заједничког наступа. Јавни наступи појединих актера показују да се изборна стратегија често не гради само око програма него и око питања ко ће с ким послије избора. У таквој ситуацији су се поједини актери опозиције окренули више страначким кампањама, него заједничким кандидатима.
И ту почиње занимљивији дио приче.
Када опозиција престане да буде опозиција
Опозиција није само скуп странака које тренутно нису у влади.
У демократском смислу, опозиција би требало да буде простор у којем се артикулише могућност другачије политике. Она не мора увијек бити јединствена, нити је неопходно да све опозиционе странке имају исти програм. Али грађанин мора бити у стању да види разлику између политичких избора који му се нуде. На саме програме се и не обраћа директна пажња, али гласачи могу да препознају профил странке. У супротном, избори могу постати својеврсно административно потврђивање већ постојећих односа. Тада се не гласа толико за одређену политичку визију колико за то ко ће добити бољу позицију у будућем преговарању.
А то је важна разлика. Јер демократија није само могућност да се странке кандидују. Демократија подразумијева и стварну могућност политичке промјене.
Србија показује други облик истог проблема
У Србији је предстојећи изборни процес додатно сложен због студентског покрета који је, послије вишемјесечних протеста, одлучио да на изборе изађе са сопственом листом. То је промјена сама по себи, јер је ниво повјерења грађана према странкама врло низак, а излазност млађих гласача је до сада била слаба. Што је још увијек доминантно у Републици Српској.
Истовремено, дио опозиционих странака у Србији повлачи своје листе и најављује подршку студентима, док друге странке остају у изборној трци. Тако се политички простор више не може једноставно описати формулом власт–опозиција. Постоје власт, традиционална опозиција и један нови политички субјект који је настао изван класичне страначке структуре. Дијелови опозиције му се приближавају, други остају конкуренти, а власт студентски покрет посматра као посебног политичког противника. Дио опозиције је значајно искомпромитован и оставља утисак неаутентичности.
И управо је то можда најзанимљивија чињеница ових избора. Студенти су својим уласком у изборни процес промијенили распоред политичких односа, јер су довели у питање дотадашњу подјелу на власт и класичну опозицију. Због тога није довољно рећи да је дио опозиције „уз власт“, нити супротно — да је свака странка која критикује власт аутоматски носилац политичке промјене. Обје тврдње захтијевају конкретне доказе: како странке гласају, с ким сарађују, које захтјеве постављају и шта су спремне да ураде када дођу у ситуацију да бирају између принципа и политичког интереса.
Управо ту почиње озбиљно питање политичке културе.
Избори као култура неизвјесности
Најважнија ствар коју избори производе није само нова власт. Они би требало да производе неизвјесност. Дакле, сви морају прихватити могућност да изгубе. Власт мора прихватити да може постати опозиција, а опозиција мора прихватити да може изгубити. А грађанин мора имати осјећај да његов глас може промијенити однос снага. И умјесто да власт буде у страху од тога како ће је грађани оцијенити на изборима, за сада је већи страх код грађана од исте те власти. Један од кључних демократских параметара јесте смјењивост власти, посебно у друштвима која пролазе кроз посткомунистичку транзицију и која носе снажно насљеђе ауторитарног и поданичког менталитета.
Додатно је од увођења вишестраначког система стални проблем сваких избора њихова инкриминација.
Без те промјене избори постају ритуал, а кампање се претварају у фолклор. Политичка борба је привид. Могу постојати листе, гласачки листићи, изборна мјеста, кампање и телевизијске дебате, али ако грађани стекну утисак да ће, без обзира на њихов глас, главна тема бити питање регуларности избора, а политичке елите се након избора поново пресложити према сопственим интересима, онда се повјерење у демократски процес постепено троши. Пад повјерења производи изборну апстиненцију и она је све присутнија као знак све већег недостатка вјере да су промјене уопште могуће.
Зато питање није само ко ће побиједити. Питање је и шта уопште значи побиједити.
Ако странка побиједи на једној листи, а потом власт формира са актерима против којих је водила кампању, грађанин није нужно преварен — коалиције су легитиман дио парламентарне политике. Али остаје питање политичке одговорности: да ли је бирач у тренутку гласања знао које су границе могућег политичког договора?
Што је тих граница мање, то је мање и јасне политичке понуде.
Од избора до избора
Можда је зато један од највећих проблема данашње политике управо то што се све више живи од избора до избора, а све мање од политичког програма до политичког програма и у стварној демократској атмосфери.
Странке рачунају мандате, лидери рачунају коалиције, аналитичари рачунају проценте, медији рачунају могуће комбинације, а грађанин остаје са питањем: Шта се заправо бира?
У Републици Српској то питање има посебну тежину јер се изборна политика већ годинама одвија унутар релативно затвореног круга истих политичких актера. У Србији је студентски покрет отворио другачију могућност — да политичка енергија дође изван уобичајених страначких структура. Да ли ће то довести до трајне промјене политичке културе, показаће тек политички процеси који слиједе.
Али већ сада постоји нешто што вриједи примјетити. Када се границе између власти и опозиције стално помјерају, грађанин више није сигуран да бира власт. Понекад само бира распоред снага за преговоре који ће почети дан послије избора. И ту долазимо до суштине. Избори имају смисла само ако њихов исход може нешто да промијени. Не нужно све и одмах, али барем нешто. Јер демократија није обећање да ће након сваких избора доћи нови људи и најаве спектакуларних промјена у кампањама никада нису реалне. Она је обећање да нико нема право да буде сигуран да ће остати на власти.
Тамо гдје та могућност стварно постоји, избори су политички догађај, а опет тамо гдје је све већ предмет комбинације, избори лако постају само њена завршна процедура.
Како год, избори ће се одржати
Можда зато проблем наших избора није само у политичарима, странкама или коалицијама. Дубљи проблем је у томе што смо се навикли да политику посматрамо као непрекидно преслагивање истих односа, као игру у којој се мијењају улоге, али не и правила. А демократија не може дуго живјети само од технике избора. Она тражи политичку културу у којој главно питање након избора није њихова регуларност, у којима постоји ријеч која нешто значи, граница која се не прелази због функције и одговорност која не нестаје послије изборне ноћи.
Можда ће зато најважнији избори бити они у којима грађани неће само питати ко ће доћи на власт, већ и какву политичку културу и будућност желе да имају. Уколико на ту врсту избора уопште могу да утичу.
До тада, остаје нам да гледамо како се карте дијеле, мијењају и поново дијеле. За сада дјелује да су они који су изучили вјештину мијешања карата сигурни побједници. Било да су власт или опозиција. И једни и други су настали на тлу инкриминације и преваре које су се од избора пренијеле на цијело друштво.
А избори?
Они ће се одржати.
П. С. Када сам писао текст размишљао сам о наслову “Избори у зони окупације”, имајући у виду спољну и унутрашњу, које су у кохабитацији, по цијену инкриминације. Али ваљда се то подразумијева.