Понекад се један човјек не заборави зато што није оставио ништа иза себе, већ зато што је вријеме у којем је живио престало да памти оно што је створио.
Тихомир Жук био је академски сликар из Фојнице код Гацка. Академију ликовних умјетности завршио је у Сарајеву, а о његовом посебном таленту и сликама се већ тада почело говорити у сарајевским културним круговима са поштовањем. Потом је највећи дио свог живота провео у Гацку, гдје је радио као педагог и активно учествовао у културном животу средине. Сликао је и излагао током седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека.
А онда је готово нестао из јавног памћења. Претходно га је однијело несигурно вријеме крајем рата 90-их када је живот имао најмању цијену. Пронађен је на цести поред родне Фојнице, из које је одлазио и којој се увијек враћао. Околности никада нису разјашњене. Они који су га познавали сматрали су га особењаком и помало екстравагантним, али иза те његове живописне спољашности крила се једна дубоко осјећајна умјетничка душа.
Његове слике, које су се некада налазиле у приватним колекцијама и јавним објектима, расуте су током ратних година. За неке се више не зна гдје су, док су друге отишле далеко од мјеста у којем су настале.
Једна прича о томе води чак до њемачког града Калуфа.
Године 1994. тамо су се, готово случајно, поново појавиле Жукове слике. Један локални сликар продавао их је пролазницима, заједно са другим умјетничким радовима. На питање о њиховом поријеклу није знао много да каже. Знао је само да их је набавио од човјека који је са пуним комбијем умјетнина журио да их прода.
Међу тим сликама биле су и Жукове.
Тако је један гатачки сликар, чије су слике нестале из његовог завичаја, стицајем необичних околности поново пронађен у Калуфу, далеко од Гацка. Аутор свједочења купио је тада само свеску скица са Жуковим потписом. Није имао довољно новца за слике. Неколико седмица касније, поново је срео њемачког сликара. Овај му је рекао да је све Жукове радове откупио један галериста из Штутгарта.
Тако је прича о заборављеном умјетнику добила необичан наставак: његове слике више нису биле у Гацку, али нису ни нестале. Наставиле су да живе негдје другдје, у рукама људи који су у њима препознали нешто вриједно.
Можда је управо то једна од необичних судбина умјетности. Човјек може бити заборављен, али његово дјело понекад наставља да говори и онда када више нема никога у његовом завичају ко би о њему говорио.
Времену заборава отргле су се и двије његове пјесме. У једној је записао:
“Од свих мојих обећања теби
Ниједно се испунити неће,
Ни мјесец нам помогао не би
Ни колиба нити пламен свијеће,
Опрости ми за све моје лажи,
За лаж сваку и за обећања,
Ти од мене превише не тражи
Сва су наша љета одсањана…”
О Тихомиру Жуку данас знамо релативно мало. Али управо зато његова прича заслужује да буде сачувана. Не само због једног сликара. Иза ње стоји читав један свијет локалне културе који је нестајао са људима, кућама, школама, кафанама, изложбама и успоменама. Жук је био његов дио. Сликао је предјеле и људе свог времена, али је, као и сваки умјетник, оставио нешто што превазилази вријеме у којем је живио.
Можда зато „заборављени умјетник“ није сасвим тачан опис. Заборављен је, прије, наш однос према њему. А његове слике, расуте од Гацка до Њемачке, настављају да подсјећају да ниједан завичај није толико мали да у њему не може настати умјетност која ће једног дана потражити свој пут много даље од њега.
Као извор кориштена је објава Владимира Бјековића на Leutar.net