Занимало ме је шта причају „православни инфлуенсери“ ових дана када је апсолутно све (с разлогом) политизовано. Прошврљала сам интернетом и закачила се за пар најутицајнијих. Помислила сам да су можда заћутали на кратко, да су, у свеопштем страху да не ремете званични наратив своје цркве, мало замукнули и прекинули свој вазда ажурирани низ поука о побожном животу, али преварила сам се. Моћно оружје самопромоције, кратки видео-садржаји, сликовитост у блиском пријатељском загрљају са кичем пружају небројене могућности за „поучавање“ на безброј тема.
Покушаћу никога да не увриједим, мада знам да нећу успјети у томе, па нећу да набрајам теме, али рећи ћу оно што је основна мантра православног инфлуенсеринга: „Хришћани треба да буду неутрални“, „ми се не мијешамо у политику“ и главни и ултимативни одговор на сва мало комплекснија питања: „Питајте свог духовника“, којим се ауторитет сваког ко је завршавао теологију, учио језике, историју и остале „пропратне“ науке за дешифровање двомиленијумског искуства цркве у потпуности (само)подрива због неких непознатих и често сумњивих типова који носе прикладну униформу и скида се (а то је најважније) одговорност са себе.
И питала сам се шта ми толико смета када неко у кратком видеу говори врло сличне ствари које и ја говорим ученицима на часу, док нисам схватила да платформе са којих се они обраћају нису час. Нису школа, која мора (мада углавном није) да буде политички неутрална, већ су јавни простор, нецензурисан, у коме је могуће рећи или писати слободно, јасно и гласно, па и револуционарно.
Нисмо сви револуционарни по природи и та тзв. „неутралност“ би од некога ко се назива теологом била сасвим у реду да Јеванђеље само по себи није политичко. Јеванђеље не пориче да смо зоон политикон који не постоји ван заједнице. Полис, још за Аристотела простор реализације човјекове суштине, остаје то и за Хришћане. Субверзивно политичко дјеловање, за Хришћане раног периода, огледало се управо у брисању класних и родних разлика унутар полиса (заједнице) и извртању поимања власти редефинисањем моћи кроз служење.
Али то је оно што генерално знамо и оно што учимо и на вјеронауци и оно чиме можемо врло лако и да манипулишемо, позивајући се поново на политичку неутралност кроз тврдњу да „нисмо од овога свијета“.
Међутим, свијет је у два миленијума показао своје зубе на најбруталније могуће начине, а институционализована црква кроз ћутање и немијешање своју неспособност да се тим зубима одупре, па и само саучесништво. Када о томе говоримо, најчешће имамо на уму држање Католичке цркве за вријеме Другог свјетског рата и не размишљамо много о Љотићевим присталицама унутар СПЦ, којих и данас има, јер ми смо „мали и небитни“ на великој свјетској позорници, иако се глупим политичким потезима до дана данашњег успијевамо, на своју несрећу, извући из анонимности.
Елем, језа Другог свјетског рата и црквена пасивност, несналажење, па чак и отворено лоши потези на Западу су створили нешто што се зове Нова политичка теологија, настала као посљедица окретања цркве према свијету након Другог ватиканског концила. Читав концепт Другог ватиканског концила био је заправо терен за Нову политичку теологију Јохана Баптиста Меца и Јиргена Молтмана, који су развили учење да су Хришћани дужни да искораче из приватизације вјере претворене у слугу постојећег поретка ствари у друштво које пати, пропада и чије се пропадање неће зауставити док не дође до суочавања са историјским неправдама, ранама и посљедицама катастрофалних одлука или, још горе, катастрофалних неодлучности.
Такође, нада у Будући вијек, због које смо често мета исмијавања атеиста, јер кажу „не живимо“ већ „чекамо“, у Новој политичкој теологији јасно је маркирана не као бјежање од свијета, већ као његов преображај кроз критичко преиспитивање сваке власти и сваке идеологије.
И заиста, има ли ишта више на трагу првих Хришћана који су, апсолутно не марећи ко је ко, у вријеме опасних епидемија и ратова унутар својих заједница спашавали и скривали и крштене и некрштене, откупљивали робове и збрињавали удовице и сирочад, дубоко зароњени у патњу свијета који „у злу лежи“. А ништа, апсолутно ништа од свега тога, што нам се чини тако логичним, па чак и једноставним у данашње вријеме, не би било могуће без одбијања „култа Цара“, прогона због велеиздаје, оптужби за атеизам и свих оних крвавих посљедица свега тога које су напуниле црквени календар блаженим именима.
Православни немају Нову политичку теологију и из ње директно проистеклу Теологију ослобођења, али имају теологе и теологију, књиге, таленат, катедре и платформе са којих се може много поручити, објаснити, снимити и (јер ми јако волимо формализам) из мантије и иза браде, само је потребно сјетити се да је Јеванђеље стални коректив сваке земаљске власти, сваке идеологије и сваког нашег уплива у комфор. Да је ризично и да смо некада били млади, луди и пуни ентузијазма када смо одлучили слиједити га.
Да нам није падало на памет да ће нам се, револуционарнима и жељним истинске правде, живот свести на објашњења како се пале свијеће и шта се када смије или не смије јести.
И да смо имали…
…храбрости.