Постоје људи чија се биографија може испричати кроз бројеве: колико су зарадили, колико су имали, колико су зграда подигли и колику су имовину оставили. А постоје и они код којих је важније питање шта су учинили са оним што су стекли.
Лука Ћеловић–Требињац припада овој другој врсти људи.
Рођен је 1854. године у Придворцима код Требиња. О његовом раном животу није сачувано много поузданих података. Познато је да је још као дјечак послат у Босну да служи у трговини. У Бањој Луци је био шегрт код трговца Јована Пишталића, а потом је у Брчком радио код свог стрица Јована Ћеловића.
У Београд је стигао 1872. године, као осамнаестогодишњак, готово без ичега. За помоћ се обратио архимандриту Нићифору Дучићу, такође Херцеговцу, који му је помогао да добије мјесто трговачког шегрта.
Ту почиње једна од необичнијих прича српског Београда.
Зграда Београдске задруге
Од шегрта до великог трговца
Ћеловић је имао врло мало формалног образовања. Према биографским подацима Универзитетске библиотеке, ако је и похађао школу, то је било свега неколико разреда основне школе. Али оно што није имао у школским књигама, надокнађивао је радом, упорношћу и необичним осјећајем за посао.
Послије српско-турских ратова почео је самостално да се бави трговином. Најприје је трговао житом, шљивама и другим прехрамбеним производима, а потом је ушао у веће послове и лиферацију за војску и београдску општину. Његов успон био је постепен, али изузетан. Године 1882. учествовао је у оснивању Београдске задруге. Од 1887. године па све до смрти био је њен предсједник. Задруга је настала као установа штедње и међусобног помагања, намијењена прије свега малим и средњим трговцима, занатлијама и чиновницима.
Ћеловић је временом постао један од најимућнијих људи Београда. Али његово богатство није промијенило његов начин живота.
Богат човјек који је живио скромно
Савременици су га описивали као повученог, ћутљивог и скромног човјека. Није имао жену ни дјецу. Није живио животом какав бисмо очекивали од једног од најбогатијих Београђана свога времена.
Након његове смрти сачуван је и попис покретне имовине из његове куће. У њему нема луксузних предмета који би одговарали његовом богатству. Нема ни златног сата, ни накита. Наводе се обични кревети, столице, столови, креденци, теписи и други предмети свакодневног живота.
Тај детаљ је можда важнији од многих милиона. Јер показује да Ћеловић богатство није доживљавао првенствено као средство за промјену сопственог начина живота.
Ћеловићев портрет Бете Вукановић урађен у природној величини
Требињац који није заборавио Херцеговину
Иако је највећи дио живота провео у Београду, Ћеловић није прекинуо везу са завичајем. Када је 1875. године избио устанак у Херцеговини, вратио се као добровољац и учествовао у борбама. Касније је учествовао и у српско-турским ратовима.
Његова веза са Херцеговином није се завршила ни када је постао богат београдски трговац. Кућа Требињца у Београду постала је мјесто сусрета, договора и помагања људима који су долазили из Херцеговине. Млади Херцеговци који су стизали у Београд могли су да рачунају на његову помоћ. Ћеловић им је, према свједочењима, често налазио посао код београдских трговаца — на начин на који су и њему некада помогли земљаци.
Тако се један круг затварао. Оно што је добио од других, враћао је другима.
Београд који је оставио иза себе
Ћеловић није утицао само на београдску привреду. Његово име повезано је и са развојем Савамале. Учествовао је у изградњи објеката који су постали дио модерног Београда, међу њима палате Београдске задруге и хотела „Бристол“.
Посебно је занимљив његов однос према простору. На мјесту које је било запуштено и поплављено, Ћеловић је уредио парк. На земљишту које је могло доносити приход од нових кућа и локала одлучио је да направи јавни простор. И свакога јутра га је обилазио. То је необичан детаљ у биографији једног трговца: човјек који је знао вриједност новца знао је и да постоје ствари које не треба мјерити само приходом.
Данас по њему носи име парка испред зграде Економског факултета у Београду.
Хотел Бристол
Дуго су у Београду послије његове смрт остала сјећања његових становника, који су рођени у Савамали између 1910. и 1920. године, на усамљеног старог господина који сваког јутра обилази парк надгледајући свог баштована како његује и креше украсно растиње и прелијепе руже донијете из ко зна које земље, а које су се тим дјечацима чиниле високе као дрвеће. Очеви су тим дјечацима говорили да је то Лука Ћеловић, да га поздраве и приђу му руци, што је усамљеног старца увијек радовало.
Парк Луке Ћеловића данас
Однос према младима
Можда је управо овдје најважнији дио његове личности. Ћеловић је, иако готово нешколован, веома добро разумио значај образовања. И сам је осјећао недостатак школовања. Знао је да му је то у животу представљало ограничење и да су га понекад престизали људи који су имали мање искуства, али више образовања.
Из тог личног искуства настало је нешто много веће. Почео је да помаже Универзитет и студентску омладину. Подржавао је и културна и пјевачка друштва, а посебно је помагао студентско друштво „Обилић“. У једном свом писму о њему је говорио као о носиоцу српске пјесме и културе и завршио ријечима: „Младост је – нека пева!“ У тој реченици као да се налази цијела једна животна философија.
Његова животна девиза је била: младост не треба само чувати, треба јој омогућити да ствара.
Највећа задужбина
Године 1911. Ћеловић је својим првим тестаментом оставио сву своју имовину Универзитету у Београду. Касније је Основним писмом од 23. децембра 1925. године формализована његова задужбина. Универзитет у Београду данас га назива својим највећим добротвором. Његова задужбина представља једну од најзначајнијих у историји Универзитета.
Тиме је човјек који је имао веома мало формалног образовања одлучио да највећи дио онога што је стекао остави институцији посвећеној — образовању. У томе постоји дубока животна логика. Ћеловић је знао шта значи када човјек нема прилику да се школује. Зато је своје богатство оставио онима који ће моћи да уче.
Све своје имање тестаментом оставио је Београдском универзитету што је укупно износило више од 50 милиона тадашњих динара. Историјски записи кажу да је, након његове смрти, фонд Луке Ћеловића преко рентирања стамбеног простора мјесечно доносио 260.000 динара, што је у оно вријеме могло да покрије више од 50 професорских плата. Тим новцем су финансирани бројни научни радови. Услов оставиоца био је да само чист приход Задужбине може да се троши за научне потребе Универзитета, а основни капитал ни у ком случају не смије да се умањи.
О раду ове огромне задужбине подношен је једном годишње извјештај и, тако, све до 1969. године. Наиме, те године почели су преговори са предузећем „Металсервис“ о продаји зграде у Загребачкој у којој је био студентски дом. И поред противљења јавности, Београдски универзитет је замијенио ове непокретности за неколико станова не хајући за Требињчеву вољу као ни за помоћ коју су од њега добијале наука и култура.
Богатство као одговорност
Лука Ћеловић–Требињац умро је 15. августа 1929. године у својој кући у Београду. Универзитет, који је по његовом тестаменту био његов насљедник, организовао је његову сахрану.
Његов живот тако има необичан почетак и крај. Почео је као херцеговачки дјечак који је отишао у свијет да буде трговачки шегрт. Завршио се као један од највећих српских задужбинара. Између та два тренутка стао је читав живот: рад, трговина, ратови, завичај, Београд, богатство, јавни рад и — на крају — одлука да оно што је стекао не задржи само за себе.
Зато Ћеловићева прича није само прича о богатом човјеку. Она је прича о смислу богатства. Човјек може богатство потрошити на себе, може га оставити својој породици, а може га претворити у нешто што ће наставити да живи и када њега више нема.
Ћеловић је изабрао ово треће. Зато његово највеће дјело није ни трговина, ни зграда, ни парк. Његово највеће дјело је одлука да оно што је стекао постане прилика за оне који долазе послије њега.
И можда је управо зато остао Требињац чија се биографија не завршава у Требињу, нити у Београду. Она се наставља у људима који су добили прилику да уче, стварају и оставе нешто другима.
Јер најбоља задужбина није она која најдуже чува име свог оснивача, него она која омогућава другима да створе нешто што ће надживјети и њега и његово вријеме.