На гробљу уз Цркву Светог арханђела Михаила у Величанима, у срцу Поповог поља, већ више од шест вјекова почиње монахиња Полихронија. Њен камени надгробни споменик није само успомена на једну монахињу, већ драгоцјено свједочанство о духовном, културном и друштвеном животу средњовјековне Херцеговине.
Натпис на стећку открива да је Полихронија прије монашења носила име господина Радаче , да је била жена жупана Ненца Чихорића и кћерка жупана Милтјена Драживојевића. Истовремено, напис помиње и друге чланове њене породице и њихове наслове, због чега представља један од најважнијих извора за познавање властеле Попова у XIV вијеку.
„ Школа примљене историјске методологије “ – Студентске историје у организацији Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске и Задужбине „Кнез Мирослав Кумски“ са проф. др Ђорђем Бубалом и др Гораном Комаром на локалитету у Величанима
Посебно је занимљиво што је Полихронија сахрањена на породичном гробу уз цркву , а не на посебном монашком гробу. То говори да монашки живот у средњовјековној Херцеговини није увијек био везан искључиво за манастире, већ је био дубоко укоријењен у животу локалних заједница и властелинских породица. Археолошка истраживања показала су да је сахрањена у дрвеном ковчегу, у живо озираној гробници испод стећка, што је сведочи о великом поштовању које је уживало.
Данас, када пролазимо поред њеног споменика, не гледамо само један стећак. Гледамо камен који већ вијековима чува памћење једне личности, једне породице и једног народа. У времену када се историја често изводи на датум и политичке догађаје, Полихранија нас подсјећа да је истинита историја сачувана иу молитвама, натписима и тишини старих гробаља.
Величани зато нису само археолошки локалитет. Они су мјесто гдје се и данас може осјетити непрекинути низ духовног памћења који повезује средњовјековно Попово савременом Херцеговином.