Живимо у времену буке коју готово да више и не примјећујемо или смо се на њу већ навикли. Све је постало гласније. Вијести стижу без престанка, друштвене мреже непрестано траже нашу пажњу, рекламе нам се обраћају и онда када их не тражимо, а јавни простор све више личи на мјесто у којем свако говори истовремено. Чак и онда када немамо шта посебно да кажемо, осјећамо потребу да нешто кажемо. Тишина је постала готово неподношљива.
Али количина говора не значи и количину смисла. Можемо у једном дану сазнати више него што су људи некада могли сазнати за мјесец дана, а да на крају дана не знамо шта је од свега тога било важно. Информација се умножава, али не нужно и разумијевање. Све брже сазнајемо шта се догодило, а све мање времена имамо да се запитамо шта то значи.
Феномен времена у којем живимо је да никада нисмо били толико повезани, а да опет никада није било мање стварног сусрета и разговора. Зато понекад волимо да одлазимо у старе кафане које одишу атмосфером те изгубљене непосредности. У њима свако разговара са сваким и свакога сматра достојним саговорником. Тамо разговор није средство да се нешто постигне, нити је свако чекање на ред само припрема за сопствени одговор. Људи су једноставно заједно. Бука тих кафана и гласних разговора другачија је од буке којој смо данас изложени. Она не тражи непрекидну реакцију. Можете сједити, слушати, упасти у разговор или само бити ту. И нико не очекује да сваког тренутка морате нешто да кажете.
Јер, неке ствари не постају разумљиве онда када их најбрже објаснимо, него онда када им дозволимо да у нама одстоје и одјекну. Не захтјева свако питање одмах одговор. Неки разговори почињу тек онда када престанемо да припремамо сопствени одговор. Увијек имате ту могућност да одговор препустите тишини која му даје дубљи смисао. У ствари, тишина је његов услов. Има нешто дубоко људско у способности да се остане у тишини без потребе да се она одмах попуни. Тишина нам враћа пажњу. А пажња је један од првих услова разумијевања. Оно чему више не можемо посветити пажњу постепено престајемо и да видимо.
Можда зато савремени човјек не пати само од недостатка времена, него и од недостатка непрекинутог времена — времена које није раздробљено на стотине малих обавјештења, порука, реакција и захтјева. Треба нам простор у којем нешто може да траје довољно дуго да бисмо га заиста разумјели. То важи и за културу. Култура није само производња нових садржаја. Она је способност једног човјека и једног народа да препознају шта заслужује да буде сачувано, протумачено и пренесено даље. Зато култура увијек претпоставља памћење, а памћење претпоставља пажњу.
У времену у којем све тражи да буде ново, можда је најважније поново научити да препознајемо оно што је трајно. Зато није неопходно да говоримо више. Понекад је важније да говоримо прецизније. Да не објашњавамо оно што још нисмо разумјели. Да не реагујемо на све. Да оставимо простор између догађаја и нашег суда о њему.
Тишина у том смислу није повлачење из свијета. Она може бити начин да му се вратимо са више пажње. И можда управо ту треба тражити и смисао једног другачијег медија. Не медија који ће се такмичити са буком тако што ће производити још више буке, него простора који ће покушати да заустави поглед на ономе што иначе пролази непримијећено. Не свакодневног трчања за новим, него повременог задржавања над оним што је важно.
Јер није проблем у томе што свијет говори много. Проблем настаје онда када више не можемо да чујемо ништа осим његовог гласа.
Зато нам данас није потребно још садржаја. Потребно нам је више пажње, разговора који не морају одмах да се заврше, књига које не читамо због информације, него због сусрета, музике коју заиста слушамо, али и више времена у којем не морамо ништа да кажемо.
И можда, коначно, више тишине.
Не тишине празнине, него тишине у којој ствари поново могу да добију своју тежину.
**Тише, дакле. Али не празније.
Тише — а са више смисла.**