Премда, као што сам навео у свом првом тексту за Нови Исток, данас ријетко пишем, и даље пасионирано читам кад год имам времена. Читајући годинама портале сличног концепта као што је овај Новог Истока, и то оне наглашеног идеолошког, националног и културног профила, богами свих националних боја у овом простору језика који сви разумију, дошао сам до закључка да су сви истински националисти међу Србима, Бошњацима и Хрватима усамљени људи. Они се боре свих ових година да дају неки смисао политичкој идеји десног центра својим народима које искрено воле, воде најтежу битку: ону за прошлост, битку за аутолегитимацију, покушавају да од заборава и још више бесмисла одбране неспорне невине жртве свога племена, трпе невиђена понижавања пробисвијета у тим својим племенима који је ради пара узурпирао национални наратив, и на крају дана остају усамљени и презрени.
Да само корак још оду даље срели би Петра Кочића у његовој посљедњој кући.
Једини трагичнији од њих су интелектуалци комунистичке провенијенције, вјероватно из разлога што они данас могу у реалном времену посматрати глобално перверзирање својих идеала у пракси.
Постоје тврди национални интелектуалци међу Бошњацима, Хрватима и Србима који ме тако неодољиво подсјећају на Влада Дапчевића, комунистичког архисвештеника који је робијао у свим режимима, а убједљиво највише под оним комунистичким. У том смислу, за њих би било корисно да погледају документарац „Робијаш“, односно интервју са Владом Дапчевићем вођен у затвору у другој половини осамдесетих година прошлог вијека. Темељна невоља оног најбољег што овдашње националне структуре имају јесте немање жеље највећег дијела припадника тих истих народа за које се жртвују да их чују, док истовремено ти прегаоци не слушају своје сапатнике међу прегаоцима других овдашњих народа.
Ријечју, док покушава да га чују Срби, који га узгред не слушају не само зато што им је то досадно већ и више зато што никад нису већински прихватили идеју да је човјек нешто више од „у се, на се и пода се“, а он се сатра` да ресурсе свог ограниченог овоземаљског живота потроши на њих, дотле српски народни просвјетитељ нема кад да прича са истим таквим људима на другим странама, а и да има, немају кад они са њим. При том, помало би то било и незгодно јер смо у недостатку истинске комуникације једни од других начинили управо непријатеље око којих хомогенизујемо национална бића својих народа која то претежно не зарезују ни два посто, а кад опијени сировим страстима и ратним плијеном и фермају помало, онда се конкретизације работа националних идеалиста претворе у најпримитивнији могући трибализам и дивљаштво, те у тим тренуцима умјесто идеала народа какав желе и за какав се боре добијају хорде патолошких манијака, не само неспособних да буду дио просвјећеног и озбиљног народа, него и да буду људи.
Стога, под појмом „Човјека“ мораћемо вала у једном тренутку видјети заинтересовану индивидуу за промишљање, па таман и на некој неочекиваној страни. Јер, човјека тешко да може бити без очовјековјечења, а народа сасвим сигурно нема без људи.