Од Луке Ћеловића и Илије Коларца до савременог времена, мијењало се много тога, па и значење ријечи „добротвор“.
Постоје ријечи које временом не нестају, али мијењају своје значење. Једна од њих је и ријеч задужбинар.
У српској култури она је некада имала готово свето значење. Задужбинар је био човјек који је од свога иметка издвајао за нешто што ће га надживјети: за храм, манастир, школу, болницу, књигу, сиромашне или културну установу. Његова највећа награда није била у ономе што ће добити за живота, него у ономе што ће остати послије њега.
Задужбина је, у том смислу, била посебна врста односа према времену. Човјек је узимао нешто што је стекао својим радом и претварао у добро које више није припадало само њему. Зато је задужбинарство много више од доброчинства. Оно је било одрицање од свога ради заједничког.
Лука Ћеловић и Илија Коларац: људи који су свога насљедника пронашли у народу
Међу великим српским задужбинарима посебно мјесто припада Требињцу Луки Ћеловићу, о којем смо писали на Новом Истоку. Његов живот показује управо оно што се под задужбинарством традиционално подразумијевало. Од трговца је постао један од најимућнијих људи свога времена, али богатство није доживио као приватни циљ. Тестаментом је своју имовину оставио Београдском универзитету. Универзитет данас Ћеловића назива својим највећим добротвором, а његова задужбина била је усмјерена према научним и просвјетним потребама.
То је необична врста богатства. Човјек је постао богат, али је на крају одлучио да богатство не буде његов посљедњи траг.
Слично је поступио и Илија Милосављевић Коларац. Иако сам није имао високо образовање, готово цјелокупну своју имовину завјештао је српском народу за просвјету и културу. Његова задужбина је касније постала једно од најзначајнијих мјеста културног живота Београда.
Код таквих људи постоји нешто што савремени човјек тешко разумије: они су своје богатство доживљавали као нешто што им је од Бога дато и привремено повјерено. Зато је њихово давање имало карактер истинског доброчинства.
А шта је са оним што није наше?
Ту се отвара и једно непријатно, али важно питање. У посљедње вријеме је постало посебно популарно да политичари граде свој јавни имиџ представљајући се као велики добротвори.
Политичар може одлучити да се из државног или општинског буџета издвоји новац за изградњу храма. Та одлука може бити потпуно оправдана. Држава има право да финансира културно, историјско и сакрално насљеђе, као и пројекте од јавног интереса. У многим државама су предвиђене и могућности намјенске јавне помоћи црквама и вјерским заједницама за обнову и изградњу сакралних објеката.
Али постоји једна суштинска разлика. То није његов новац. Није га он стекао, наслиједио или оставио тестаментом. Он њиме управља зато што му је народ повјерио јавну функцију.
Зато би било погрешно изједначити задужбнарство са том врстом “давања”. Резултат може бити исти — храм је изграђен, али природа чина није иста. У првом случају човјек се одрекао свога, а у другом је политичар донио одлуку о употреби заједничког. Изједначавање ова два чина девалвира сам смисао и значење задужбинарства.
Од јавне одлуке до личне заслуге
Ту се отвара још осјетљивије питање.
Када политичар обезбиједи јавна средства за неки храм, да ли је он тиме постао задужбинар, како се то често покушава представити. Ако јесте — шта је онда са хиљадама грађана чији су порези омогућили тај новац? Ако је храм изграђен од јавних средстава, онда је у извјесном смислу цијела заједница учествовала у његовој изградњи.
Зашто би онда политичар био представљен као једини добротвор?
Ово није питање против државног финансирања Цркве. Ово је питање о граници између јавне функције и личног доброчинства.
Када признање добија додатну тежину
У савременом времену ова тема постаје посебно занимљива због све веће моде црквених одликовања и додворавања властима од стране црквених великодостојника.
Тако је СПЦ 2025. године објавила да је на освећењу храма Светог Саве у Дапсићу митрополит Методије посебно издвојио предсједника Србије Александра Вучића због његовог доприноса изградњи храма. Вучићу је додијељен Орден Светог великомученика Георгија I степена за љубав и доброчинство према Цркви, ако је наведено, нарочито приликом изградње тог храма.
Предсједник странке СНС Милош Вучевић прима одликовање у име Александра Вучића
Овдје не треба унапријед доносити суд о мотивима, али треба поставити питање: Шта тачно једно црквено признање награђује — лични прилог, политичку одлуку, посредовање у обезбјеђивању јавног новца или укупни однос према Цркви?
Одговор није увијек исти и зависи од конкретног случаја. У овом случају Вучић је представљен као неко ко је дао допринос и подршку изградњи храма. Али, тај допринос није његов лични.
Управо зато би било добро да Црква, када одликује јавне функционере, јасно раздвоји њихову личну добротворност од њихове јавне функције. Јер није све што је добро учињено — задужбина.
„Твоје од твојих“
Православна Литургија има једну реченицу која овдје добија посебну дубину: „Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све.“
И управо ту можда лежи кључ, јер се успоставља јасна разлика између мога и нашега. Задужбинар даје оно што је лично стекао — свој иметак, резултат свог рада, своју уштеђевину — и свјесно га враћа заједници.
Када кажемо „Твоје“ мислимо на оно што приносимо Богу које није првобитно наше. Хљеб и вино, али и сам живот, свијет, вријеме и све што посједујемо, већ су Божји дар. А „од Твојих“ значи да човјек Богу не даје нешто што је створио из ничега, него враћа Богу оно што је од Њега примио. Принос је зато одговор на дар. „Теби приносећи“ значи да смисао дара није само у томе да нешто дамо, него да свој живот усмјеримо према Богу. Евхаристија је, у том смислу, чин благодарења и повратка творевине њеном Извору. А „ради свих и за све“ значи да се принос даје за општу добробит. Црква приноси у име и за живот читаве заједнице, за живе и упокојене, за цијели створени свијет.
Дакле, задужбинар враћа Богу оно што је Његово, а што му је привремено дато да управља са тим. Оно је и знак благодарности према Богу за све што је стекао. Тиме задужбина има дубљи смисао, јер је она лични чин и чин одговорности према заједници.
Насупрот томе, политичар управља оним што је већ заједничко.
Зато би се могла поставити једноставна мјера:
Што је већа разлика између личне жртве и јавног новца, то је потребније пажљивије употребљавати ријеч „задужбинар“.
Јер ако је задужбинар свако ко може да обезбиједи велики износ за Цркву, онда се губи једна од најљепших особина српске задужбинарске традиције.
А то је — жртва.
Не треба нам мање даривања, него више јасноће
Било би погрешно из овога извести закључак да држава не треба да помаже Цркву. Напротив. Храмови, манастири, културно насљеђе и установе које припадају историјском памћењу народа често не могу бити очувани без јавних средстава.
Али јавни новац треба назвати јавним новцем, лични прилог треба назвати личним прилогом, државну одлуку треба назвати државном одлуком, а задужбину — задужбином.
Тиме се не умањује ничија заслуга. Напротив, она постаје јаснија. Јер није мала ствар када један човјек одлучи да оно што је могао оставити својој породици, потрошити на себе или сачувати за старост, остави народу који ће доћи послије њега.
Лука Ћеловић је своју имовину оставио Универзитету, а Коларац је своју имовину оставио просвјети. Такви људи нису тражили да им се врати оно што су дали. Њихова задужбина је била управо у томе што су дали своје, а нису тражили да туђе постане њихова заслуга.
Можда је зато најбоље поново се запитати шта данас значи бити задужбинар. Не мислећи при томе ни на висину износа, нити одликовања, него по одговору на једноставно питање:
Шта је човјек заиста дао од себе?