Постоје крајеви који човјека одреде својим предјелом, и постоје они који га одреде својим памћењем. Херцеговина припада и једнима и другима. Она није само камен, крш, ријека и сунце; она је и један посебан начин гледања на свијет. Управо зато се у њеној књижевности тако снажно осјећа присуство завичаја, чак и онда када писац о њему не говори непосредно.
У српској књижевности Херцеговина има два нарочито снажна гласа: Јована Дучића и Алексу Шантића.
Иако је Дучић рођен у Требињу, а Шантић у Мостару, обојица су из истог херцеговачког простора понијела искуство историје, језика и завичаја. Али када читамо њихове стихове, чини се као да гледамо исту земљу из два различита правца.
Јован Дучић је био дипломата, путник, пјесник, грађанин многих градова, а ипак дубоко обликован Херцеговином. У збирци афоризама Благо цара Радована остаје и једна од његових најцитиранијих реченица: „Родољубље је, код малих народа, последње уточиште части.“ Он у пјесми “Херцеговина” пише:
Знаће да је само она земља светла
Гдје никад још није пала суза срама;
Гдје су дјеца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.
Владика Максим је у Лицима иза речи написао да његово сјећање постаје рафинираност. “Завичај не нестаје, он се дестилује. Предјели младости прате га преко континената, преображени у поезију, мисао и успомену.”
Ако Дучић носи завичај у сјећању, Шантић га живи. У пјесми „Повратак“, Дучић пише:
„Вратићу се опет када лишће пане…“
Шантић у пјесми “Остајте овдје” са сличним мотивом позива на останак, земљу, дом и припадност:
“Овдје вам свако братску руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.”
Код Алексе Шантића Херцеговина није удаљени предио којем се човјек враћа кроз памћење. Она је непосредни простор живота. Мостар није само мјесто рођења и младости, он је свакодневица, улица, кућа, Неретва, сусједство, љубав и бол. Оно што је код Дучића преображено у успомену, код Шантића остаје присутно као живот.
Зато су њих двојица, иако припадају истом херцеговачком поднебљу, два различита начина да се буде у завичају. Дучић га посматра са дистанце која омогућава да се из њега изведе један шири културни и духовни хоризонт, а Шантић му остаје ближи, готово унутарњи: његова Херцеговина има лице човјека. Док се један завичај из изгнанства претвара у сјећање, други сјећање претвара у живот.
Зато се њихов однос може разумјети и као један тихи дијалог.
Завичај који се памти
Код Дучића је завичај често повезан са дистанцом. Његов животни пут водио га је далеко од Требиња и Херцеговине. Дипломатска служба, путовања и европски градови проширили су његов хоризонт далеко изван херцеговачког простора. Али што је више одлазио, завичај је постајао мање географија, а више унутрашња тачка ослонца. То је једна од необичних особина завичаја: док смо у њему, често га не видимо. Тек када се удаљимо, почињемо да разумјевамо шта је све било садржано у њему.
Дучић је од тог искуства направио поезију. Његова Херцеговина није само Херцеговина конкретног пејзажа. Она је преображена у културу, у сјећање, у естетски облик, у питање о човјеку и његовом мјесту у свијету. У том смислу, Дучић је од завичаја направио нешто што може да путује. Херцеговина је могла остати у Мостару, Требињу, на Требишњици и у камену његове младости. Али у његовој поезији она је постала дио једног ширег европског и културног простора.
Завичај који се живи
Код Алексе Шантића однос према Херцеговини је другачији. Његов свијет је непосреднији. У њему су Мостар и Неретва, улица и кућа, породица и љубав, сиромаштво и неправда, различите вјере и људи који живе једни поред других. Шантић не гледа завичај из даљине. Он је у њему. Зато је његова поезија толико често окренута човјеку.
У Шантићевом Мостару не постоји само једна апстрактна „Херцеговина“. Постоје људи, њихове куће, љубави, невоље и наде. Због тога његова поезија има снажну социјалну и људску димензију. Он не посматра живот као удаљени посматрач. Њега занима човјек који стоји пред њим. Пишући о Дучићевом изгнанству, владика Максим је написао једну сјајну реченицу за њега и Шантића: “Понекад онај који никада не оде најдубље разуме изгнанство.”
И док Дучић пита шта завичај може постати у култури, Шантић као да пита шта се дешава са човјеком у завичају.
Владика Максим: Осман и Зорка, Љубав преко подела, акрил на платну, 2025.
Два лица Херцеговине
Код Дучића завичај постепено постаје успомена, слика, мјесто из којег се полази у свијет и којем се човјек враћа кроз језик. Код Шантића је Мостар слика Херцеговине. То је град који боли и који се воли, град у којем се људи сусрећу и раздвајају.
У том смислу Шантић је ближи свакодневици, док Дучић завичај уздиже према културном и духовном хоризонту. Али један без другог не дају потпуну слику. Јер човјеку је потребно и једно и друго: мјесто које непосредно живи и мјесто које може да понесе са собом у изгнанство. Херцеговина и данас има и једно и друго искуство. Људи одлазе, куће остају, села се празне, градови мијењају своје лице. Али истовремено постоји и потреба да се оно што је било сачува — не само као фотографија прошлости него као живо памћење.
Ту нам Дучић и Шантић поново увијек изнова постају блиски. Дучић нас подсјећа да завичај није само мјесто у којем живимо. Он може постати дио нашег унутрашњег свијета. Шантић нас подсјећа да завичај није само успомена. Он је сачињен од људи.
Два начина памћења
Зато их можда и није добро супротстављати. Дучић и Шантић нису два различита одговора на питање коме припада Херцеговина. Они су два начина да се Херцеговина сачува од заборава. Дучић је чува кроз културу, језик, форму и памћење, а Шантић је чува кроз човјека. Један нам показује како завичај може постати универзална култура. Други како универзалне вриједности — љубав, достојанство, блискост, правда — добијају лице конкретног човјека.
Зато је њихов дијалог плодоносан, јер говоре из истог завичаја. Један говори његовим удаљеним погледом, а други његовим непосредним гласом.
Два лица Херцеговине — али једно памћење.