Постоје говори који припадају свом времену, а постоје и они који настављају да живе зато што су у једном тренутку успјели да изразе нешто дубље од самог историјског догађаја.
Један од таквих говора одржао је Свети Николај Велимировић, Охридски и Жички на Видовдан 1916. године у Лондону.
Била је то година у којој је Србија већ била окупирана, њена војска се повукла преко Албаније, а велики дио народа и државе плаћао је огромну цијену Великог рата. Свети Николај је, међутим, у Лондон дошао не да говори само о пораженој земљи, него о народу за који је вјеровао да је својим страдањем испунио једну велику историјску и духовну мисију.
Говорио је у катедрали Светог Павла, пред краљем Џорџом V и угледним представницима британског друштва. Његове прве ријечи биле су слика Србије:
„Дошао сам из Србије, из Европске поноћи.“
То није само опис ратне Србије.
„Европска поноћ“ је слика земље у којој је свјетлост нестала са земље и, како каже СветиНиколај, преселила се на небо. Србија је у мраку, али њен народ није без свјетлости: „јаки смо у нади и вјери, у скоро свануће дана.“
Већ у тим првим реченицама постављена је основна супротност читаве бесједе: страдање и нада. Србија је поражена, али није сломљена. Она је у тами, али није без свјетлости.
Храм од костију
А онда Свети Николај прави необичан контраст. Пред величанственом катедралом Светог Павла он говори о другом храму — о Ћеле-куле.
У једном од најпознатијих дијелова бесједе каже да у Србији постоји храм „већи, љепши, вреднији и светији“ од лондонског храма. То је Ћеле-кула у Нишу, „сазидана од лобања и костију“ српског народа. Тако Свети Николај супротставља два храма. Један је саграђен од камена и представља снагу једне велике европске цивилизације. Други је саграђен од костију.
И управо тај други храм постаје симбол српске историје.
Свети Николај не тражи од Енглеза сажаљење само зато што је Србија мала и поражена. Он им показује цијену коју је српски народ платио да би остао на свом историјском мјесту.
„Ограда Европе“
Најснажнија историјска слика бесједе долази када Свети Николај говори о Србији као брани Европе.
Према његовом тумачењу, српски народ је пет вијекова био „жива и непробојна ограда“ Европе, бранећи њену јужну капију од Османског царства. Ту се Видовдан више не појављује само као српски празник. Он постаје европски догађај. Косово 1389. године Свети Николај представља као тренутак у којем је српски кнез Лазар стао „на браник хришћанске Европе“. То је кључ цијеле бесједе. Косово се не тумачи само као српска трагедија, него као жртва која има шири, европски смисао.
И управо ту Свети Николај прави преокрет у односу према европској публици. Не пита: шта Европа може учинити за Србију? Он, у суштини, пита:
Шта Европа дугује Србији?
„Сада је време да Европа Србији врати тај дуг“
Ово је можда најважнија реченица читавог говора. Србија није само тражила помоћ. Она је тражила признање једног историјског дуга.
У Николајевој интерпретацији, Срби су вијековима плаћали цијену за европски мир и европску хришћанску цивилизацију. Њихове жртве нису биле само националне жртве; оне су имале европску димензију. Зато сада, у тренутку када је Србија окупирана и када њен народ страда, Европа има моралну обавезу да не заборави ко је стајао на њеним границама.
То није молба, то је позив Европи да се сјети сопственог дуга.
Србија као мала земља — и велика тема
Посебна снага бесједе је у томе што Свети Николај не покушава да Србију представи као велику силу. Напротив. Србија је мала. Њена снага није у броју становника, богатству или војној моћи. Њена снага је у способности да поднесе страдање и да у њему не изгуби смисао.
Зато су у бесједи непрестано присутни појмови вјера, нада, жртва, слобода и памћење. Српска историја се не представља као историја моћи. Она се представља као историја истрајности.
И ту Свети Николај прави нешто што је за његово вријеме било необично: једну националну трагедију претвара у универзалну причу о односу жртве и цивилизације.
Видовдан као европско памћење
Зато је важно што је бесједа изговорена баш на Видовдан. За Светог Николаја Видовдан није само сјећање на 1389. годину.
Он је симбол континуитета.
Косово, Ћеле-кула, српско страдање у Великом рату — све то у бесједи постаје дио једне исте историјске линије. Прошлост није мртва. Она обавезује садашњост. А памћење није само чување онога што се догодило. Оно ствара моралну обавезу према онима који су страдали. Зато Свети Николај у Лондону не говори само о мртвима. Он говори у њихово име.
Између Европе и Србије
Има у овој бесједи и један дубљи парадокс. Свети Николај говори Европи, али истовремено подсјећа да Србија није страна европској историји. Она је, према његовом виђењу, један од њених страдалничких темеља. То је можда и најважнија порука његовог Видовдана 1916: Србија не треба да доказује да припада Европи — она треба да подсјети Европу шта је за њу учинила.
И зато његова бесједа није само говор о једној малој земљи у великом рату. То је говор о памћењу Европе. О томе шта једна цивилизација памти, а шта заборавља. О односу између жртве и захвалности.
И, коначно, о питању које је и данас живо: може ли Европа разумјети историју народа који су њену границу вијековима бранили, а да притом не разумије и њихово страдање?
Свети Николај је 1916. године вјеровао да може. И зато је у срцу Лондона, пред краљем Велике Британије, говорио не као представник пораженог народа који моли за милост, већ као свештеник и свједок једног народа који је, како је вјеровао, својим костима платио дио европске историје.
„Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.“
То је и данас најпознатија реченица његове Видовданске бесједе. А можда и њено најважније питање, на које Србија ни данас није добила одговор. Ако га је и добила, он није био одговор на питање које је поставио Николај.
Јер, оно што је за Николаја било мјесто и симбол српске жртве за Европу, данас је једно од питања на којима Европа поставља услове Србији за њено мјесто у ЕУ — Косово!
Од Србије данас Европа тражи да га се одрекне.
Зато ћемо још једном да подсјетимо на “Бесједу на Видовдан 1916.” Светог Николаја Велимировића:
“Господо и пријатељи!
Долазим из Србије, из европске „поноћи“. Тамо нема ни зрака свјетлости, ни трага од ње. Сва свјетлост са земље побјегла је на небо и једино нам одозго свијетли. Па ипак, ми који смо нејаки у свему, јаки смо у вјери и нади да ће ускоро сванути дан.
Захвалан сам лорду архиепископу кентерберијском што ми је омогућио да на овај свети дан, Видовдана, љета Господњег 1916, у овој прекрасној цркви Светог Павла, могу да се обратим Његовом Величанству краљу Џорџу Петом и најугледнијим Енглезима.
Господо и пријатељи!
Јуче сам цијели дан провео разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства.
Видио сам да је саграђен од најскупоцјенијег материјала, донесеног из различитих крајева империје у којој сунце не залази. Видио сам гранит и мермер које су до обала донијели таласи стотина мора и океана. Видјео сам злато и драго камење донесено из најбогатијих рудника Европе и Азије. И увјерио сам се да се овај храм с правом убраја међу архитектонска чуда свијета.
Али, господо и пријатељи!
Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој постоји један храм већи, љепши, вриједнији и светији од овога храма. Тај храм налази се у српском граду Нишу и зове се Ћеле-кула. Тај храм сазидан је од лобања мога народа. Оне стоје већ пет вијекова као чврста брана пред азијатским морем, на источној капији Европе. А када би све лобање и кости биле узидане у један храм, он би био триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин данас могао би да подигне руку и каже:
„Ово је глава мога дједе, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, мога кума.“
Пет вијекова Србија је својим лобањама и костима бранила Европу да би она живјела срећно. Ми смо нашим костима тупили турске сабље и обарали дивље хорде које су као планински вихор јуриле према Европи. И то не једну деценију, нити једно стољеће, него кроз сва она стољећа која леже између Рафаела и Шекспира.
Кроз сва та „бијела и црвена стољећа“, у којима је Европа пролазила кроз реформацију вјере, науке, политике, рада и читавог начина живота. Док је Европа смјело преиспитивала своје богове и људе прошлости и пролазила кроз своје тјелесно и духовно чистилиште, ми смо, као стрпљиви робови, ратовали са њеним непријатељима и бранили улаз у то чистилиште.
Другим ријечима: Док је Европа постајала Европом, ми смо били њена ограда, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.
На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косово Поље, на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то вријеме било је Срба колико данас има вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Гдје су?
Изгинули су бранећи Европу.
Сада је вријеме да Европа Србији врати тај дуг.”