Пјесник, музичар и чувар живе ријечи између традиције, музике и савременог свијета.
НАДСТРЕШНИЦА
Постоје пјесници којима је музика додатак поезији и музичари којима је стих средство изражавања. А постоје и они код којих се те двије форме више не могу раздвојити. Милош Зубац припада овој трећој врсти. Код њега поезија не престаје онда када се отпјева, нити музика почиње тек онда када се стих заврши. Између једног и другог постоји простор у којем настаје његов препознатљив ауторски глас.
Зубац је рођен 1976. године у Новом Саду, гдје је одрастао, студирао српски језик и књижевност и докторирао. Писањем се, како сам каже, озбиљније почео бавити 1999. године, током бомбардовања Србије. Али његов однос према књижевности почео је много раније. Као дјечак писао је пјесме и саставе које је читао пред разредом, а касније су његов стваралачки свијет обликовали Достојевски, Булгаков, Толстој, Кафка, Џубран, Хесе, Толкин и Енде, да би у студентским годинама посебно мјесто добили Момчило Настасијевић, Антун Бранко Шимић и Георг Тракл.
То набрајање није тек књижевна биографија. Оно много говори о простору у којем се Зубац као писац формирао: између различитих језика, традиција и поетика, али са сталном потребом да се иза површине ријечи пронађе нешто дубље.
Његов отац, пјесник Перо Зубац, родом из Невесиња, припадао је једном од препознатљивих имена српске поезије друге половине двадесетог вијека. Али Милош Зубац није остао у сјени очевог имена. Насљеђе је прихватио као полазиште, а не као готов одговор. Његов властити пут водио је према споју књижевности и музике, према форми у којој се стих не чита само као написана ријеч него се поново враћа свом гласу.
Када су га својевремено питали о споју поезије и музике у његовом стваралаштву, одговорио је:
„Једна љубав и друга љубав дали су – целу љубав.“
У тој једној реченици можда има више одговора него у читавој теорији о односу поезије и музике. Јер за Зупца тај однос није конструкција, програм или жанровска одлука. Он је природан наставак једне исте потребе.
Зато је његов музички рад важно посматрати заједно са књижевним. Са групом Пркос Друмски објавио је албуме који су били посвећени различитим слојевима културног и духовног насљеђа, а посебно је занимљив његов однос према старој лирској грађи Косова и Метохије.
Ту се отвара једно важно питање: како традицију пренијети у садашњост, а да она не постане музејски експонат?
Зубац је покушао да одговори управо музиком. Старе лирске пјесме са Косова и Метохије није једноставно репродуковао у традиционалном облику. Узео је њихову поетску снагу и обукао је у савремени ауторски музички израз.
Тако традиција престаје да буде само оно што је било. Она постаје оно што још може да буде.
И ту се можда налази једна од најважнијих особености његовог стваралаштва. Зубац традицију не посматра као затворен систем готових одговора, већ као простор у који савремени човјек може поново ући. Потребно је само пронаћи језик којим ће му она поново проговорити.
Занимљиво је да његов властити пут према том свијету није био унапријед задат.
„Моје васпитање било је пионирско – титоистичко“, рекао је, говорећи о свом одрастању. Као одрастао човјек, међутим, упознао је, како каже, „темељне вредности једног знатно старијег света. Оне које имају хришћански кључ“.
У тој реченици нема само личне биографије. Има и једног ширег искуства генерације која је одрастала у једном систему симбола, а затим, често тек у зрелим годинама, почела да открива дубље слојеве културе којој припада.
Зубац при томе не говори о традицији као о политичком слогану. Напротив, занимљиво је што каже да је за младе важно и да прихвате традиционалне кодове и да развију полемички однос према њима. И једно и друго, сматра он, може бити потребно. То је важна разлика између живе традиције и пуке репродукције прошлости. Оно што је живо не тражи само понављање. Тражи разговор. А разговор са традицијом могућ је само ако још постоји осјећај за ријеч.
У времену у којем свако мишљење готово истог тренутка тражи јавност, Зубац говори о нечему што данас постаје необично — о одговорности за изговорено. На питање о разлозима индивидуалног и генерацијског ћутања, одговорио је да понекад ћутимо из стида, али и зато што живимо у времену у којем свако своје „дневно, тачније сатно и минутно мишљење“ доживљава као вриједно јавног живота.
А онда долази реченица која је можда и кључ за разумијевање његовог односа према поезији:
„Нама се управо догађа зло за које ваља пажљиво бирати речи. Које треба знати именовати. Употребимо ли погрешне речи, већу смо штету начинили него да смо оћутали. Јер зло воли да се сакрива под хрпама погрешних и сувишних речи. У тишини – оно уме да се оголи.“
Пјесник овдје не брани ћутање од ријечи. Он брани ријеч од њеног обезвређивања. То је можда и најважнија разлика. У времену непрестаног говора, ријеч је постала јефтина управо зато што је свуда присутна. Она више не мора ништа да значи да би била изговорена, објављена, подијељена и поновљена. Зато је понекад потребно зауставити се и вратити јој тежину.
У том смислу, тишина код Зупца није одсуство гласа. Она је простор у којем се провјерава да ли ријеч заиста има шта да каже. Можда зато није случајно што се у његовом раду сусрећу поезија и музика. И једна и друга почињу тамо гдје обична комуникација више није довољна. Стих тражи ритам, а музика тражи ријеч која јој даје смисао.
Тај однос према ријечи видљив је и у његовом односу према другим пјесницима. Говорећи о Мирославу Антићу, Зубац каже да је он „сасвим жив песник у нашем искуству“. У тој мисли налази се и његов властити однос према књижевности: писац није жив зато што му име стоји у читанци, већ зато што његова ријеч и даље може да нам се обрати. Зато култура није само чување онога што је било. Култура је способност да оно што је било поново постане присутно.
Милош Зубац се креће управо у том простору — између књиге и сцене, између стиха и мелодије, између личног искуства и колективног памћења. Његов Нови Сад у којем живи и ставар није само географија. То је град који се памти кроз људе, гласове, књиге, пријатељства и пјесме.
А његова поезија, када пређе у музику, као да само мијења начин на који говори.
Када је 2023. говорио о новом албуму, који је носио назив „Живот ван Завета“, рекао је да би му те пјесме можда могле помоћи да разумије нешто о нама: ко смо данас, какви смо и зашто смо такви. А да пјесник није ту само да би говорио.
Понекад је његов најважнији задатак да нас подсјети када треба говорити — и када треба сачувати ријеч док не постане довољно истинита да буде изговорена.