Освећење обновљеног манастира Успења Пресвете Богородице у Химелстиру отворило је питање које је много шире од једног храма: шта данас значи бити православан у Европи у којој је православних хришћана све више?
Митрополит Јоаникије на освећењу Манастира у Химелстиру
Јуче је у Химелстиру код Хилдесхајма освећен обновљени храм Манастира Успења Пресвете Богородице Српске православне цркве. Наизглед, ријеч је о још једном црквеном догађају у животу српске дијаспоре.
Али слика из Химелстира говори нешто много шире. У једном њемачком мјесту окупили су се православни Срби, Грци, Румуни, Бугари, Украјинци и Руси. У храму који је некада припадао евангелистичкој заједници данас се служи православна литургија. Са друге стране, на освећење долазе и представници других хришћанских цркава. Једна чињеница свакако завређује пажњу: то више није слика мале имигрантске заједнице која у новом окружењу покушава да сачува своју вјеру, него слика једне религијске заједнице која је постала трајни дио европског простора.
Обновљени храм Манастира Успења Богородице у Химелстиру
Од дијаспоре до трајног присуства
Православље у Њемачкој деценијама је било повезано са таласима досељавања.
Грци, Срби, Румуни, Бугари, Руси и други народи доносили су са собом своје језике, обичаје и црквени живот. Цркве су природно постајале мјеста окупљања националних заједница. Та слика се промијенила. Данас у Њемачкој живи више милиона православних хришћана, а процјене се разликују јер православне цркве немају јединствен систем статистичког праћења чланства. Постоји више од 600 православних заједница различитих јурисдикција и језика.
Православље је, дакле, демографски порасло, али је важнија друга промјена: промијенио се његов друштвени положај. Оно више није само вјера људи који су дошли. Постаје вјера људи који су рођени тамо.
Друга генерација поставља другачија питања
Митрополит Григорије говори о Србима у Њемачкој као о „Немцима са српским коријенима“.
Ова формула описује генерацију која више не мора да бира између два идентитета. Њемачки језик, образовање, професија и друштвени живот нису јој супротстављени православном и српском идентитету.
Зато пред православним црквама у Њемачкој није више приоритет како сачувати вјеру и идентитет, него како је живјети у новом европском контексту. То је много озбиљнији изазов. Јер, Црква која остане само чувар етничке припадности временом губи дио своје снаге. Црква која се отвори простору у којем живи добија могућност да православље покаже као живу хришћанску традицију, а не као културни остатак досељеничких заједница.
Управо ту Химелстир добија свој значај.
Иконостас у обновљеном храму у Химелстиру
Један храм, више народа
„Овдје имамо вјернике из Србије и Грчке, из Бугарске и Румуније, па и из Украјине и Русије“, каже митрополит Григорије.
Ова реченица је можда важнија од свих статистика. Јер православни живот у Њемачкој показује нешто што православни свијет често тешко успијева да покаже на другим мјестима: могућност да различите националне традиције постоје у истом простору без губитка сопственог идентитета.
Истовремено, то је истовремено, према његовом свједочењу, један од највећих изазова. Православље је у Европу ушло кроз националне цркве. Србин је долазио у српску цркву, Грк у грчку, Румун у румунску, Рус у руску.
Али генерације које одрастају у Њемачкој живе у једном истом друштву. Зато се природно појављује питање: може ли православно присуство у Европи превазићи искључиво националну организацију? Митрополит Григорије одговара приједлогом заједничког православног сабора у Њемачкој.
Митрополит Григорије
Од националних цркава ка заједничком православном простору
Идеја није једноставна. Православне цркве у Њемачкој припадају различитим матичним црквама, са различитим историјама, јурисдикцијама и погледима на савремене црквене спорове.
Рат у Украјини додатно је показао колико те разлике могу бити дубоке. Зато је Григоријева изјава да је „рат срамота“ значајна управо у контексту Химелстира. Он говори о рату између људи који припадају истој православној традицији и истиче да хришћански однос према другом човјеку не може бити подређен интересима моћи и политике.
„Могућност дијалога је дар који нам је Бог подарио“, каже митрополит.
У томе се налази и шири смисао његове идеје о заједничком сабору. Не укидање разлика, већ стварање простора у којем се разлике могу сусрести.
Химелстир као модел
Обновљени храм у Химелстиру финансиран је углавном прилозима, а највећи дио трошкова поднио је Драго Вуковић, предузетник из Берлина, рођен у Њемачкој у породици досељеника.
Та чињеница је занимљива, али не због сентименталне приче о повратку у прошлост. Она показује како изгледа нова структура православног живота у дијаспори. Цркву више не граде само прве генерације досељеника. У њеном животу учествују људи који су школовани, професионално остварени и потпуно укључени у њемачко друштво.
Црква тако престаје бити привремена инфраструктура једне миграције и постаје институција. А манастир постаје нешто више од богослужбеног мјеста: простор молитве, сусрета, монашког живота, гостопримства и дијалога.
Драго Вуковић, на освештењу цркве чији је ктитор
Европа у којој православље више није периферија
Постоји још једна важна димензија ове приче.
У Њемачкој се број католика и протестаната смањује, док православне заједнице расту. Истовремено, православни хришћани више нису само људи прве генерације досељеника. То мијења европску религијску карту. Хришћанство у Европи не нестаје једноставно у једном правцу. Једне традиционалне институције слабе, док друге добијају нову видљивост.
Православље у том процесу добија прилику, али и одговорност. Прилику да покаже да није само насљеђе Истока у западној Европи и одговорност да не остане затворено у националне границе које су историјски обликовале његову дијаспору.
Химелстир је занимљив управо зато што се у њему те двије стварности сусрећу. Српски храм у Њемачкој и православни манастир отворен различитим народима. Хришћански простор у контакту са другим црквама. И идеја о заједничком православном присуству.
То је већ много више од приче о једној обновљеној цркви. То је прича о томе како се православље у Европи мијења. И можда је управо то најважније питање које је јучерашњи дан у Химелстиру отворио: не колико православних има у Њемачкој, него шта ће православље у Њемачкој постати.