Академска заједница на Западу често са подозрењем гледа на руску философију, потискујући је у неку другу категорију, попут „идеологије“ или „друштвене мисли“. Али шта је философија? Не постоји једноставна универзална дефиниција, а многи мислиоци сматрају да је такву дефиницију немогуће формулисати. Највјеродостојнији покушај био би номиналистички: философија је пракса којом су се бавили Платон и Аристотел. Као што је Алфред Норт Вајтхед написао: „Најсигурнија општа карактеризација европске философске традиције јесте да се она састоји од низа фуснота уз Платона.“
Ако је тако, онда руску мисао треба разумјети као важан дио западног философског насљеђа, будући да она нуди можда најразрађенији низ фуснота уз Платонове најзрелије и најсвеобухватније дијалоге: Државу и Законе. Статус идеја у руској философији одражава Платонову визију идеја као онтолошких и политичких стварности, „закона“ или идеалних начела — за разлику од пуких епистемичких јединица или инструмената сазнања.
Платоновска тежња ка обједињавању и спровођењу религијских, философских и политичких учења достигла је врхунац у Русији двадесетог вијека. У совјетској држави, можда више него игдје другдје у историји, философија је постала врховна правна и политичка институција, задобивши моћ надличног, универзалног разума. Отуда је сама мисао, у тренутку свог тријумфа, постала заробљеник друштвених структура које је совјетска идеократија подигла на философским темељима. Када говоримо о руској философији, неизбјежно разматрамо практичну примјену платоновских концепција у совјетској идеократији, у држави у којој је философија била позвана да влада.
Према Сергеју Аверинцеву, наглашавање платонизма у руској интелектуалној традицији није нешто чиме се треба поносити; прије би га требало оплакивати и за њега се покајати. Упркос очигледним платоновским склоностима руских мислилаца, од Ивана Кирејевског до Алексеја Лосева, Аверинцев поставља питање да ли бисмо и данас могли да преусмјеримо ту традицију ка Аристотелу — ка секуларнијој, толерантнијој и аналитичнијој философији људске природе.
„Ако је Платон први утописта“, пише Аверинцев, „Аристотел је први мислилац који је дух утопије погледао право у очи и превазишао га… Аристотелова техника мишљења неутралнија је према религији од Платоновог усхићења.“
Карактеристично је да индекс имена у Palgrave Handbook of Russian Thought садржи готово двоструко више помена Платона него Аристотела.
Свака национална традиција има својеврсни „чудни атрактор“, како се то данас каже у теорији сложених система. Енглески емпиризам, француски рационализам, њемачки идеализам, амерички прагматизам… Колико год овакве генерализације биле стереотипне, оне помажу да се разјасне специфични доприноси појединих народа философији.
Гдје се у том низу налази Русија?
Мислим да је Керил Емерсон у праву када, међу најизразитијим особеностима руске интелектуалне традиције, издваја тежњу ка цјелости (tselostnost’). Многи руски мислиоци као да избјегавају коначне и партикуларне „изме“, преферирајући начине њиховог допуњавања — а тиме и њиховог разблаживања — оним што им је већ понуђено.
Суочен са захтјевима рационализма, на примјер, руски одговор обично гласи да истинска рационалност јесте или би требало да буде сједињена са пуноћом осјећања. Карактеристични руски „изам“ у најбољем случају јесте холизам, а у најгорем тоталитаризам, и обично је усмјерен против западне мисли.
Кирејевски каже:
„Тамо [на Западу] постоји раздвајање [раздвоение] духа, раздвајање мисли, раздвајање наука, раздвајање државе, раздвајање сталежа, раздвајање друштва, раздвајање брачних права и дужности, раздвајање морала и срца… У Русији, напротив, преовлађује тежња ка цјелости унутрашњег и спољашњег, јавног и моралног бића.“
Владимир Соловјов сматрао је да је циљ сваког сазнања да досегне „тотално јединство“ и да превазиђе све облике једностраности, које је називао „апстрактним начелима“ (отвлеченные начала). Та једнострана начела обухватала су реализам, рационализам, емпиризам и позитивизам — све правце које су развиле западне философске школе.
Читајући Handbook, изненадило ме је колико се постојано, од једног мислиоца до другог, појам „јединства“ понавља под различитим синонимима и у различитим контекстима: „свејединство“, „цјелост“, „тоталитет“, „интегритет“, единство, цельность, целостность, соборность и тако даље. Руски мислиоци настоје не толико да створе нешто оригинално и посебно колико да обједине све оно што је већ учињено и спознато.
Узмимо противнике, попут словенофила и западњака; узмимо Петра Чаадајева и Висариона Бјелинског, Кирејевског и Александра Херцена, Достојевског и Соловјова — све их повезује ова „надидеја“, која њено остварење проглашава свеобухватним позвањем руског народа. Истовремено, они оштро одбацују сва „посебна начела“ и „трошну одређеност“ (дрянная определенность, Бјелински) — све оно што ограничава и раздваја појединце или народе. Сви ти облици посебности и партикуларности морају бити превазиђени на путу ка универзалној цјелини, која је по обиму чак већа од западног католицизма. Према овој логици тоталитета, било би нам боље да не остане ништа него да се задовољимо појединачним и ограниченим.
Први оригинални руски мислилац, Чаадајев (1794–1856), прави salto mortale, проглашавајући Русију земљом која није дала ништа свијету, да би затим објавио да је судбина Русије да се уздигне изнад остатка свијета и ријеши све његове противрјечности. Од ничега до свега: такви су философски темељи тоталитарне тежње руске мисли, која ће се коначно изразити у револуционарним покретима и комунистичким експериментима двадесетог вијека.
Као што је добро познато, руска књижевност на Западу се сматра далеко снажнијим и оригиналнијим изразом философских идеја него руска философија као таква. Карактеристично је, дакле, што је готово половина Handbook-а, његов други дио у цјелини, посвећена дијалогу руске философије са књижевношћу и умјетношћу. Како примјећује М. Н. Форстер у завршном есеју Handbook-а: „Природно је запитати се зашто је дошло до ове упадљиве асиметрије између релативно скромних достигнућа у чистој философији и спектакуларно високих достигнућа у књижевности.“
Философској усмјерености руске мисли ка књижевности можемо додати и политичку усмјереност. Најмање трећина првог дијела Handbook-а посвећена је руској политичкој и револуционарној философији, Лењину и другим марксистима, Ивану Иљину и другима. У том контексту, и књижевност и политика задобиле су философске димензије, често засјењујући саму философију.
Бертран Расел је жалио што систем философских категорија на Западу углавном садржи именице — биће, свијест, идеја, материја, супстанција и тако даље — занемарујући придјеве, глаголе, префиксе и друге врсте ријечи. Ову критику треба примијенити и на саму категорију философије. Зашто именица философија, а не придјев философски, који се може примијенити на многа подручја дјелатности и стваралаштва, укључујући књижевност и политику?
У руској интелектуалној историји, философско, а не философија, представља преовлађујућу категорију. Држава, идеологија, економија, политика и геополитика, књижевност, умјетност, ратовање, освајање космоса — све су те сфере у Русији и СССР-у биле и остале у великој мјери философске, подређене одређеним философским задацима, иако философија као таква никада није била развијена и софистицирана у оној мјери у којој је то била на Западу. Као дисциплина, западна философија је „извезла“ саму себе руским ученицима, остављајући Достојевском и Толстоју, Лењину и Троцком да у књижевној и политичкој пракси испробају читав низ западних философских идеја — од Платона, Русоа и Хегела до Фојербаха, Маркса и Ничеа.
Слично томе, глагол философирати употребљава се на необичне и помало неспретне начине који су на Западу неуобичајени.
„Карактеристично је за руски народ да философира [философствовать]“, примјећује Николај Берђајев: „Неписмени руски сељак воли да поставља питања философске природе — о смислу живота, о Богу, о вјечном животу, о злу и неистини, о томе како остварити Царство Божије.“
Философско и философирање, као својства и дјеловања државе и друштва, надјачали су философију као именицу — ако хоћемо, као академску дисциплину. Руска философија имала је веома скроман утицај на Запад, али је утицај философског био огроман. Руска књижевност деветнаестог вијека утицала је на западну културу својим философским испитивањима и егзистенцијалним дилемама, док је у двадесетом вијеку СССР утицао на Запад философским идејама — марксизмом, материјализмом, дијалектиком, колективизмом, социјализмом и комунизмом — које су одредиле совјетску идеологију, политику и економију.
У СССР-у двадесетих и тридесетих година двадесетог вијека, на примјер, философија као самостални академски предмет налазила се у подређеном положају, као слушкиња партијске идеологије. У међувремену, међутим, сфера философског проширила се на тако удаљена подручја као што су позориште (Станиславски), физиологија (Павлов) и пољопривреда (Мичурин), при чему је држава све те активности величала и подржавала као „философски исправне“ — као вјерне „материјализму“ и „реализму“. Парадоксално, у суштински философској држави каква је био СССР, стање саме философије, уз репресију сваке независне мисли и мислилаца, било је биједно. Кобна и често погубна оригиналност руске философије састојала се управо у њеном ширењу на друга подручја, у чину кенозе или самопревазилажења који се може посматрати и као агресивно философско присвајање политике, економије, идеологије и књижевности — и као жртвена посвећеност философије свијету изван њених професионалних граница.
Према томе, постоје три особине које руску мисао чине релевантном и опасном:
- њена платоновска утопијска тежња;
- њен дух тоталитета;
- њена склоност да превазиђе границе академске философије и философским учини друштво, политику и живот уопште.
Руска философија није била нарочито добра у објашњавању свијета, али је била изузетно добра у његовом мијењању — понекад етички и поетски, а понекад насилно и агресивно. Наставници и студенти руске културе требало би да буду снажно мотивисани да посвете више пажње философском у Русији и да подигну његов статус у западној академији.
По мом мишљењу, руској философији бисмо учинили већу услугу ако бисмо били довољно искрени да је окарактеришемо као опасну — понекад веома токсичну и зависничку, оптерећену тоталистичким тенденцијама. Ова философија је глас „подземља“, и у достојевском и у лењинистичком смислу.
Истовремено, међутим, противотрови припремљени у руској метафизичкој лабораторији имају огромну вриједност: руске верзије персонализма, егзистенцијализма, секуларног и религијског либерализма, неорационализма, културологије, концептуализма и постмодернизма. Ове струје, које се супротстављају тотализацији, треба проучавати управо зато што су настале и биле испробане у истим екстремним условима у којима су произведени и најопаснији интелектуални отрови.
Наслов оригинала је Mikhail Epstein, Why Russian Philosophy Is So Important and So Dangerous, а текст је објављен у Common Knowledge (2023)