О вјери, идентитету и губитку разлике
Својевремено је угледни грчки митрополит Атанасије Лимасолски изговорио једну реченицу која је изазвала различите реакције и коментаре. Он је рекао: „Сачувај ме, Боже, благочестивих хришћана.“ Њена необичност је у томе што на први поглед изгледа као да се човјек моли да буде сачуван управо од оних који би требало да буду носиоци хришћанског живота. Али њен смисао није у одбацивању хришћана, нити у презиру према благочешћу. Она погађа нешто много суптилније: могућност да религиозност постане самодовољна, да се човјек више не преображава вјером, него да вјеру користи за потврђивање слике коју већ има о себи и свијету.
У том смислу, проблем није у благочешћу, него у благочешћу које више није отворено за преображај. Није проблем у томе што човјек исповиједа своју вјеру, него у тренутку када његова представа о вјери постане мјера којом суди другима. Тада се дешава нешто што је супротно смислу вјере: хришћанство, које је позвано да човјека изведе из затворености у себе, може постати средство његовог затварања.
У ствари, ту се отвара питање идеологизације хришћанства.
Идеологија и вјера нису исто. Идеологија полази од одређене слике свијета коју настоји да учини коначном и обавезујућом. Она стварности даје јасан распоред: ко припада, ко не припада; шта је исправно, а шта погрешно; ко је „наш“, а ко „њихов“. Вјера, међутим, не почиње од система него од сусрета, односа и догађаја заједнице. Њено исходиште није апстрактна идеја, већ Личност. Хришћанство не почиње питањем шта треба мислити о свијету, него сусретом са Христом који мијења начин на који човјек постоји у свијету.
Зато се хришћанство не може без остатка превести у идеологију. Тамо гдје се то ипак догоди, долази до промјене самог тежишта. Вјера више није пут преображаја личности, него постаје систем припадности. Хришћанин више није онај који се непрестано преиспитује пред Христом, него онај који је сигуран у сопствену исправност. Умјесто питања „шта Христос тражи од мене?“ појављује се питање „ко је прави хришћанин?“
Ова промјена је важна јер показује да идеологизација не мора доћи споља. Она може настати унутар саме религиозности.
Хришћанство и идентитет
Проблем настаје онда када се различите припадности почну поистовјећивати.
Хришћанство може бити дубоко уткано у једну културу, али није исто што и та култура. Хришћанин може бити припадник одређеног народа, али народ није Црква. Човјек може вољети своју земљу, језик и историју, међутим патриотизам није догмат. Хришћанска вјера може снажно надахнути патриотизам, а да патриотизам тиме не постаје хришћанство.
Ову разлику није потребно укидати да би се успоставила веза. Напротив, само оно што је различито може бити у истинском односу.
Хришћанство и култура могу да буду у дијалогу. Вјера и историја могу се прожимати. Јеванђеље може оставити дубок траг у једном народу, његовој књижевности, умјетности, језику и памћењу. Али тај однос не значи њихово поистовјећивање.
Зато ни сам израз „хришћански патриотизам“ не треба аутоматски одбацити. Хришћанин може бити патриота. Може вољети свој народ и осјећати одговорност за његову будућност. Може чувати његово историјско памћење и културно насљеђе. Све то може бити простор одговорности и љубави према ближњем.
Али граница је важна.
Она се прелази онда када национална или политичка припадност почне одређивати садржај саме вјере. То се дешава када се одређени политички став представи као једини могући хришћански став. Или, када се припадност народу почне узимати као доказ вјере. Односно, када се национални интерес сакрализује до те мјере да више не може бити критички преиспитан ни у свјетлу Јеванђеља.
Тада се однос преокреће. Више не тумачимо своју историју и културу у свјетлу вјере, него вјеру тумачимо у свјетлу већ прихваћене слике историје и културе.
То је један од кључних момената идеологизације, а тај процес је у значајној мјери присутан и у савременом српском друштву. Чињеница да га политика подстиче или користи не мијења суштину проблема: идеологизација настаје онда када се политичке, националне и културне представе поистовјете са самим садржајем хришћанске вјере. Исто се може догодити и на колективном нивоу. Оно што је најприје било израз вјере може постати знак идентитета, а оно што је било знак идентитета може постати идеолошки програм. Тада се више не поставља питање шта вјера чини са нама, него шта ми можемо учинити помоћу вјере.
Митрополит Лимасолски овдје додирује један стари хришћански проблем: тренутак у којем вјера престаје да буде пут преображаја и постаје средство самопотврђивања. У различитим облицима тај проблем се појављује кроз цијелу хришћанску традицију — од новозавјетне критике фарисејства до савремене критике религиозности која се задовољава спољашњом припадношћу. Оно што је данас ново јесте могућност да се такав религијски идентитет прошири са личног на колективни ниво и да, повезан са националним и политичким идентитетом, постане идеолошки образац.
Идеологизација претвара вјеру у њену супротност
Тада се хришћански језик може користити да би се потврдила већ постојећа подјела свијета. Христос се, умјесто мјере којом преиспитујемо себе, може претворити у симбол којим означавамо сопствену страну. Црквени језик више не отвара простор за сусрет, него учвршћује границу.
А када се то догоди, настаје један нови феномен: оно што је по својој природи универзално постаје средство искључивања. Хришћанство тада више не позива човјека на промјену и преображај, него се успоставља као потврда већ формираног става о сопственој безусловној исправности.
Управо ту се може разумјети и дубљи смисао опасности од „благочестивог хришћанина“ о којој говори митрополит Атанасије. Није опасан човјек зато што је благочестив, него зато што благочешће може постати затворени идентитет. Човјек може бити веома ревносан у одбрани хришћанства, а да притом не допусти да га хришћанство доведе у питање.
А хришћанска вјера управо то чини: она човјека непрестано изводи из његове самодовољности.
Разлика која није раздвајање
Хришћанство није народ, али може бити дубоко присутно у животу народа. Као што није култура, али може обликовати културу. Исто тако оно није патриотизам, али може надахнути љубав према завичају и народу. Укратко, хришћанство није политичка идеологија, али хришћанска етика може бити важна за начин на који човјек разумије јавни живот.
Управо зато што није исто што и све ове стварности, хришћанство може са њима ступити у критички и стваралачки однос.
Када се та разлика изгуби, губи се и могућност критике. Ако је наша национална представа истовремено и наша хришћанска представа, онда свака критика националне представе изгледа као напад на вјеру. Ако је наш политички став представљен као хришћански став, онда неслагање више није политичко неслагање, него се може прогласити неслагањем са самом вјером.
Тако се ствара затворени круг. А управо Јеванђеље тај круг непрестано отвара.
Идолатрија идеологизације
Хришћанин може бити Србин, Грк, Рус, Француз или било шта друго; може бити патриота, интелектуалац, радник, политички активан или повучен из јавног живота. Али ниједна од тих одредница не може исцрпити оно што значи бити хришћанин.
Јер хришћанство није прије свега одговор на питање „ко сам ја међу другима?“, него на питање „пред ким и за кога постојим?“ У том смислу, најдубља одбрана хришћанства од идеологизације није повлачење из културе и историје, него очување способности да се култура и историја непрестано преиспитују у свјетлу Јеванђеља.
Није случајно Свети Ава Јустин Ћелијски питао једног Србина: “По чему си ти Србин?”, када му је овај рекао да је то зато што је рођен у Србији, сматрајући то довољним идентитетом. “И један во је рођен у Србији, па није Србин”, одговорио му је Ава.
Дакле, да закључимо, вјера може ући у историју, али не смије постати заробљеник историје. Она може обликовати идентитет, али не смије бити сведена на идентитет. Или, може надахнути патриотизам, али не смије бити претворена у патриотску идеологију. Као што може бити дубоко присутна у једном народу, а да притом не престане бити позив упућен сваком човјеку.
Зато је, можда, потребно стално враћати се оној разлици која се тако лако изгуби: између Христа и наше представе о Христу, између вјере и идеологије, између Цркве и идентитета, између љубави према своме и њеног претварања у апсолут.
Јер онда када се све то изједначи, хришћанство више не преображава наше представе о свијету. Оно постаје само једна од њих.