О томе зашто промјена и када се деси није онаква какву очекујемо и о томе зашто неке промјене не препознајемо.
О промјенама се највише говори онда када се очекују велике промјене. Када људи желе да неко оде са власти, а да други дођу, да се прекине са старим начином управљања и да почне нешто ново. Тада се од промјене обично очекује готово све: другачија власт, другачије институције, другачији односи у друштву, па чак и другачији живот.
Наравно да оваква екстремна очекивања готово никада нису реална. Јер промјена власти није исто што и промјена политичке културе. Смјена људи не значи нужно и смјену образаца по којима ти људи дјелују. Једна странка може изгубити изборе, а да политичка логика коју је представљала настави да живи у новој власти. Опозиција може доћи на власт са обећањем да ће прекинути са старим навикама, а онда открити да је много лакше промијенити људе него правила по којима се политичка игра одвија. Па се на крају понекад покаже да између опозиције и претходне власти скоро да и нема разлике или је ситуација чак и гора.
Зато се, прије питања ко ће доћи послије ових, онима који долазе или планирају да дођу мора поставити једно непријатније питање: шта очекујемо да нови ураде другачије — и шта смо ми сами спремни да прихватимо као другачије?
Јер могуће је промијенити власт, а задржати исти однос према власти, промијенити политичку странку, а задржати исту политичку културу или промијенити људе у институцијама, а да институције наставе да функционишу по старим обрасцима.
Ту почиње прича о промјенама које очекујемо, о промјенама које то нису, али и о промјенама које можда већ постоје, само их не препознајемо.
Шта насљеђе оставља иза себе
Један од разлога због којих су промјене теже него што се очекује јесте то што се неки систем не завршава онда када формално престане да постоји. Пад једне идеологије не значи аутоматски и нестанак менталитета који је та идеологија деценијама обликовала. Политички систем може бити промијењен релативно брзо, али навике које су у њему стваране настављају да живе много дуже. То насљеђе није само у институцијама и политичким елитама. Оно се налази и у представама о томе шта власт јесте и шта од ње треба очекивати.
Посткомунистичка друштва, као што су наша, нису само друштва у којима се промијенио политички систем, него друштва у којима нове институције живе са старим навикама, очекивањима и представама о власти. Највећа препрека промјенама управо је истрајност тих образаца унутар новог система. Ту спадају неповјерење према институцијама, које се често доживљавају као инструмент власти, а не као неутрални механизми; персонализација власти, при чему се више вјерује лидеру и „свом човјеку“ него процедурама; партијска и лична лојалност, која често има већу тежину од општег правила; клијентелизам и култура везе, у којој се проблеми рјешавају преко познанстава и припадности; амбивалентан однос према држави, која се истовремено доживљава као туђа и као нешто од чега се много очекује; те склоност снажној и персонализованој власти, уз неповјерење према политичком противнику и тешко прихватање правила онда када она ограничавају „наше“.
Све то прати и разлика између формалних правила и стварне праксе: једно пише у прописима, а друго се често сматра стварним начином функционисања система.
Најдубље насљеђе је управо у томе што се политика и даље разумије кроз однос моћи и припадности, а мање кроз однос правила и одговорности.
Зато оно што је много теже промијенити није само систем. Много је теже промијенити оно што је систем оставио у нашој представи о томе шта власт јесте.
Посебно је важно како се у таквом систему разумије однос власти и опозиције. Ако је власт схваћена као посјед, а не као привремена јавна одговорност, онда и опозиција лако постаје само будућа власт која чека своју прилику. Тада се спор између власти и опозиције не води око различитих правила, институција и визија друштва, него око тога ко ће управљати истим системом моћи. Зато промјена није само када опозиција постане власт. Промјена је онда када и власт и опозиција прихвате да власт није ничије власништво, већ привремена одговорност ограничена институцијама и правилима.
А на ту врсту промјена још чекамо, док у перцепцији већине људи између власти и опозиције нема суштинске разлике.
Да ли заиста желимо промјену?
Ту долази једно питање које се у политичким расправама рјеђе поставља.
Ако неко тражи радикалну промјену, да ли је спреман да прихвати њене посљедице и онда када она ограничи његову сопствену страну? Или када слушамо на примјер критике задуживања централне владе, а исту ту политику задуживања проводи друга страна на локалном нивоу гдје је власт различита, онда у ту причу нико не може да повјерује.
То такође подразумијева независност институција и прихватање њихових одлука и када нису у нашу корист, владавину права у којој иста правила важе и за „наше“, али и одсуство политичке контроле медија.
На крају се све своди на једноставно питање: ако тражимо демократску смјену власти, хоћемо ли прихватити њен резултат и онда када нам не одговара? Ту се најбоље види да ли заиста желимо промјену система или само промјену оних који системом управљају.
Постоји једна реченица која се у различитим облицима може чути готово свуда: „Нека и наши мало дођу на ред.“ У народу се то именује пословицом “сјаши Курта да узјаше Мурта”.
Иако она на први поглед може да изгледа као обична жеља за правичношћу. Али ако је смисао промјене само у томе да једни људи буду замијењени другима како би сада „наши“ добили приступ ономе чему су раније приступ имали „њихови“, онда се принцип није промијенио. Промијенила се само страна која га користи.
Тада правда лако постаје прерасподјела привилегија, а промјена власти — промјена корисника система. Зато је један од најважнијих тестова политичке промјене однос према онима који су остали без власти.
Ни народ није изван промјене
Власт није једини произвођач политичке културе. Она је, у одређеној мјери, и њен производ. Грађанин није само онај који гласа, а затим посматра шта власт ради. Његова очекивања такође обликују власт.
Ако се од власти очекује да обезбиједи посао, запосли „нашег“, посредује у личном проблему, заврши ствар преко везе, помогне „својима“ и казни „њихове“, онда се политичка заједница не заснива првенствено на институцијама, него на личним односима.
У таквом систему грађанин може бити веома незадовољан влашћу, али истовремено очекивати од сљедеће власти да функционише по истом принципу. Тада проблем није само у томе што власт злоупотребљава моћ. Проблем је и у томе што се моћ доживљава као нешто што треба имати да би се могла користити за „своје“.
Зато и најрадикалнији захтјев за промјеном може остати заробљен у старом обрасцу ако се од нове власти очекује само да сада она ради оно што је раније радила стара.
У ширем смислу, многа посткомунистичка друштва су у већој или мањој мјери задржала један ауторитарни менталитет. Он није само прихватање јаке власти, већ потреба да власт буде снажна, хијерархијска и персонализована, уз спремност да се сопствена слобода ограничи у замјену за сигурност, ред и припадност. У ауторитарном менталитету стабилност често добија предност над слободом. Парадокс овог менталитета јесте у томе што човјек може тражити слободу од једне власти, а истовремено жељети исту такву власт када је представља неко коме вјерује.
Али промјене ипак постоје
Ипак, из свега овога не треба извући закључак да се у свим овим процесима ништа не мијења. Напротив. Једна од наших заблуда јесте да промјену најлакше препознајемо онда када је спектакуларна. Очекујемо велике ломове, потпуне преокрете, нове људе, нове странке и нове почетке. А стварни политички живот често се мијења много тише.
Зато можда промјену не треба мјерити само бројем нових људи, нових странака и нових обећања. Треба је мјерити и оним што је постало могуће, а раније није било. Оним што је постало нормално, а некада је изгледало незамисливо. Велике промјене понекад почињу тако што више не морамо да се чудимо нечему што би нас раније изненадило. У том смислу и најмања промјена може бити важна. Не зато што је мала, него зато што показује да систем није непокретан.
Можда је највећа промјена онда када више не очекујемо да нам власт промијени живот, него када почнемо да мијењамо начин на који власт разумијемо.
Јер није свака смјена промјена. Као што ни свака промјена не изгледа као смјена.
Понекад се власт промијени, а да се ништа суштински не промијени. А понекад се промијени нешто мало, готово непримјетно, и тек касније схватимо да је управо ту почела права промјена.