Њемачки философ Лудвиг Витгенштајн спада у ред мислилаца који су дословно живјели своју философију. Код њега философија није била само академска дисциплина, нити систем идеја који се може одвојити од живота онога ко га је створио. Његова питања о језику, смислу, границама мишљења и ономе о чему се може говорити била су истовремено питања о начину на који човјек треба да живи.
У томе и јесте једна од оригиналности Витгенштајнове мисли: што је више настојао да философски разјасни границе језика, то је постајао свјеснији да најважније ствари људског постојања не могу увијек бити претворене у реченицу. Философија га је тако постепено довела до сопствене границе — до мјеста на којем мора да заћути. Али та тишина код Витгенштајна није празнина. Она је посљедица једног крајње озбиљног захтјева: да човјек не говори више него што заиста може смислено рећи. Зато је Витгенштајн један од ријетких философа код којих се може рећи да је философија, у извјесном смислу, сама себи одузела ријеч.
Постоји нешто необично у историји философије: философија је настала из потребе да говори о ономе што је најважније. Међутим, код Витгенштајна она долази до мјеста на којем почиње да сумња у саму могућност таквог говора. Питање са којим се он суочава гласи: шта ако многи философски проблеми нису настали зато што је стварност сувише сложена, него зато што смо језик натјерали да каже више него што може? Шта ако се питање „шта је стварност?“ понекад претвара у привидно дубоко питање само зато што не видимо како функционишу ријечи којима га постављамо?
Ту, у ствари, почиње Витгенштајн.
Његова философија може се читати као један од најнеобичнијих покушаја у историји мишљења: покушај да философија испита сопствени језик до те мјере да на крају дође до границе сопственог говора. Философија, која је вијековима настојала да каже шта јесте биће, истина, добро или смисао, код њега постепено постаје активност која пита: шта уопште значи рећи нешто смислено?
И управо зато Витгенштајн није само философ језика. Он је философ границе.
Ријеч која жели да буде више од ријечи
У раном Витгенштајну, у његовом капиталном дјелу Логичко-философском трактату, језик се појављује као нешто строго уређено. Свјетски догађаји могу се представити језичким сликама, а смислена реченица говори о томе како ствари стоје. Тако је изградио логички систем атомских и молекуларних судова за које је у почетку вјеровао да изражавају потпуну слику свијета.
Али, када је ту мисао довео до њених крајњих консеквенци, појавила се непремостива граница. Оно што је најважније није могуће изрећи и претворити у чињеничку реченицу.
Можемо говорити о томе да киша пада, да је нешто црвено, да је један догађај претходио другом. Али шта је са смислом живота? Шта је са добрим и злим? Шта је са оним што човјек доживљава као вриједност? Можемо ли истински рећи шта значи да је живот добар?
Витгенштајн на једном мјесту пише:
„Границе мог језика значе границе мог свијета.“
Ова реченица често звучи као дефиниција језика. Али она је истовремено и упозорење. Јер ако је језик граница нашег свијета, онда није свака мисао коју можемо замислити аутоматски и мисао коју можемо смислено исказати. Ту философија први пут осјећа да јој измиче тло под ногама. Философ не може једноставно да каже: „Ево шта је смисао.“ Мора најприје да пита шта значи ријеч „смисао“ у реченици коју је управо изговорио.
Тако се философија окреће према самој себи. Бертранд Расел је то назвао логичким парадоксом: да ли скуп који садржи све своје елементе, садржи и сам себе? Расел је парадокс објашњавао и сликом берберина:
У једном селу постоји берберин који брије све оне мушкарце који не брију сами себе, и само њих.
Ко брије берберина?
Ако берберин брије самог себе, онда не спада у оне које он треба да брије. Ако се не брије сам, онда спада у групу оних које он мора да обрије. Парадокс настаје зато што је скуп дефинисан тако да се његова сопствена припадност враћа као услов његовог одређења.
Раселов парадокс је за Витгештајна био тачака из које се рађа питање граница језика, логике и могућности да језик истовремено говори о себи и о сопственој структури. С тим да ће Витгенштајн тај проблем радикализовати на другачији начин: није више само питање шта је логички противрјечно, него шта уопште може бити смислено изречено.
Тишина на крају књиге
Најпознатија реченица Трактата стоји на његовом самом крају:
„О чему се не може говорити, о томе се мора ћутати.“
Тешко је пронаћи реченицу која је истовремено толико позната и бивала погрешно схваћена. Она не значи једноставно: „Не говори о ономе што не разумијеш.“ Она означава много радикалнију границу: постоје ствари које нису бесмислене или таутологија зато што су неважне, већ зато што не припадају врсти онога што се може исказати као чињеница.
И ту настаје највећи парадокс Витгенштајнове ране философије. Ако је његова философија показала границе смисленог језика, онда се поставља питање: а шта је са самим реченицама Трактата? Да ли су и оне изван те границе?
Витгенштајн одговара необичном сликом. Његове реченице су као љестве. Треба се њима попети, а онда их одбацити. Философија, дакле, није зграда у коју улазимо да бисмо у њој заувијек живјели. Она је средство за промјену погледа. Када смо се попели довољно високо, љестве нам више нису потребне.
То је један од најсмјелијих потеза у историји философије: философија постаје истинита у тренутку када више не морамо да је задржимо као систем.
Философија која не открива тајну свијета
Овдје се Витгенштајн разликује од велике традиције метафизике.
Платон је тражио оно што стоји иза појаве. Аристотел је тражио прве узроке. Средњовјековна философија настојала је да разумом продре у однос створеног и Творца. Декарт је тражио извјесност. Кант је истраживао услове могућности искуства.
Витгенштајн пита нешто друго:
Да ли је проблем понекад у самом питању?
Можда човјек не може да пронађе одговор зато што је питање постављено на начин који производи привид проблема. Као када питамо: „Гдје се налази граница између времена и простора?“ или „Шта је тачно смјештено иза свијести?“ Понекад граматика наше реченице ствара утисак да мора постојати неки предмет који одговара ријечи. Философија тада покушава да ухвати нешто што јој је језик већ унапријед створио као предмет. Зато Витгенштајн философију све више схвата као разрјешавање забуне. Философија не додаје нове чињенице свијету. Она нам помаже да видимо оно што смо све вријеме гледали, а нисмо видјели.
Повратак језику
А онда се догодило нешто још необичније. Витгенштајн напушта дио строгог система раног Трактата и окреће се свакодневном језику. У Философским истраживањима више не тражи једну идеалну логичку структуру језика. Језик сада живи у безброј различитих употреба: дати обећање, описати бол, написати пјесму, испричати причу итд.
Све су то различити начини употребе језика. Зато Витгенштајн говори о језичким играма. Значење ријечи није нека тајанствена ствар која стоји скривена иза ријечи и чека да буде откривена. Значај ријечи показује се у њеној употреби, у животу у којем она функционише.
У Философским истраживањима зато каже:
„Значење ријечи је њена употреба у језику.“
То значи да језик није мапа која представља стварност из неког спољашњег положаја. Језик је дио нашег живота. Ми не стојимо изван језика и не посматрамо га као предмет.
Ми живимо у њему.
Могли бисмо рећи да рани Витгенштајн доводи философију до границе језика, док га касни Витгенштајн враћа у језик живота.
Када ријеч постане затвор
У овој фази Витгенштајн постаје много савременији него што би се на први поглед могло помислити. Човјек се лако зароби у ријечима. Једна ријеч почиње да нам изгледа као ствар. Говоримо о „друштву“, „народу“, „држави“, „слободи“, „идентитету“, „традицији“, „прогресу“, „кризи“, као да су то предмети који постоје негдје пред нама и које само треба описати. Ипак то су само голе апстракције.
Јер ријечи имају историју, контекст и различите употребе. Када једну ријеч извучемо из њеног животног контекста и почнемо да је употребљавамо као да има једно коначно значење, језик може постати замка. Тада философија не рјешава проблем, него га управо производи. Зато Витгенштајнова философија има нешто готово терапеутско. Њен задатак није да нам преда нову слику свијета, него да нас ослободи од погрешне слике коју смо већ имали.
Философија треба да покаже „муви излаз из мухоловке“.
То је можда једна од најљепших слика његове мисли. Човјек је заробљен, али затвор није нужно изграђен од зидова. Он је изграђен од реченица.
А шта остаје послије тишине?
Ипак, на овом мјесту Витгенштајн постаје занимљивији од једноставног философа који нам говори да ћутимо. Јер ако се све што не можемо јасно рећи мора одбацити, онда бисмо морали одбацити огроман дио људског искуства, као што су љубав, смрт, вјера, смисао, тајна итд.
Међутим, Витгенштајн не каже да те ствари не постоје. Напротив, управо зато што су толико важне, оне се не могу једноставно свести на чињенице о свијету. Ту се за њега појављује разлика између онога што можемо рећи и онога што се показује. Не можемо све претворити у реченицу која нешто описује. Понекад се смисао не налази у додатној реченици или у начину на који човјек живи, како некога воли, у начину на који прихвата патњу, како се односи према другом човјеку. Коначно, у способности да ћути пред оним пред чим би свака сувишна ријеч била мање од истине.
И управо ту Витгенштајнова тишина постаје занимљива за читање изван аналитичке философије.
Јер ћутање није увијек одсуство ријечи. Оно је, у ствари, признање да стварност премашује наше реченице.
Философија која се повлачи
Можда је зато Витгенштајн један од ријетких философа који је озбиљно прихватио могућност да философија сама себи постане непотребна. Не зато што је философија бесмислена, него зато што њен задатак није да човјеку подари још један систем у који ће вјеровати. Њен задатак је да га доведе до јасности. А када јасност дође, философија се повлачи. Као љестве или путоказ који нам је био потребан док смо тражили пут, али који више није потребан када смо стигли.
У том смислу Витгенштајн прави готово парадоксалан гест: философија свој успјех мјери способношћу да престане да буде неопходна. То је супротно од идеје философије као система који жели да траје дуже од сваког питања. Витгенштајнова философија не жели посљедњу ријеч. Она жели да нам покаже зашто смо мислили да нам је посљедња ријеч потребна.
Посљедња ријеч није увијек ријеч
Можда је управо због тога Витгенштајн важан и данас, у времену у којем влада инфлација сувишних ријечи. Свакодневно говоримо, коментаришемо, тумачимо, објашњавамо, процјењујемо. Сваки догађај добија тренутно објашњење, свака слика тумачење, свака изјава реакцију. Као да је највећа опасност нашег времена постала неспособност да нешто остане без тренутног објашњења.
А Витгенштајн нас подсјећа на могућност једне друге дисциплине: знати шта можемо рећи, али и знати гдје наша ријеч мора стати. То није слабост језика, то је његова мјера. Философија зато не завршава тамо гдје више нема одговора. Она управо завршава тамо гдје више нема потребе за погрешним питањем. А посљедња ријеч философије онда не мора бити ријеч. Може бити тишина.
Не тишина празнине, него тишина човјека који је, бар на тренутак, схватио да не мора све што је истинито бити изговорено да би било стварно.
Искуство те тишине, које је Витгенштајн наслућивао, може се разумјети као својеврсна апофатика: као исихастичко предискуство границе на којој ријеч престаје, не зато што је истина нестала, него зато што је оно најважније изван домета изрецивог.