Роман Александра Живковића о пребиловачким жртвама враћа нас у август 1941. године, али и отвара питање односа према историјском памћењу, вјери и људској одговорности.
Роман Пребиловачке голубице Александра Живковића, у издању Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња, посвећен је страдању српског становништва Пребиловаца у љето 1941. године. Ослањајући се на историјску грађу, свједочења и књижевну реконструкцију догађаја, аутор настоји да прикаже не само размјере злочина него и свијет који је њиме уништен — породице, домове, обичаје и свакодневни живот једног херцеговачког села.
Промоција романа одржана је 9. октобра 2026. године у Музеју Херцеговине у Требињу.
Од историјског памћења до трагедије Пребиловаца
Приповијест не почиње непосредно у 1941. години. Живковић најприје реконструише историјске околности и односе који су претходили трагедији, осврћући се на положај православног становништва Херцеговине, вјерске подјеле и покушаје превјеравања. У том дијелу романа појављују се историјски документи и свједочења која, према ауторовој интерпретацији, показују колико су вјерска припадност и питање идентитета били важни у животу херцеговачког народа.
Посебно мјесто заузимају записи о унијаћењу и покатоличавању православних Срба, као и свједочења о притисцима на сиромашне породице. Живковић у томе препознаје једну од историјских позадина каснијег злочина. Ипак, за разумијевање романа важно је разликовати историјске процесе, књижевну интерпретацију и непосредну одговорност оних који су учествовали у усташким злочинима.
Живковић потом читаоца уводи у Пребиловце прије рата. Село је приказано као жива заједница, испуњена радом, пјесмом, породичним окупљањима и уобичајеним животним бригама. У средишту тог свијета налазе се мајке, дјеца, младићи и дјевојке, чији животи имају своје радости, планове и наде.
Управо тај приказ свакодневице даје посебну тежину ономе што слиједи. Жртве нису само бројеви у историјским записима већ људи са именима, породицама и личним причама. Наслов романа упућује на пребиловачке дјевојке и жене, чија је младост и будућност насилно прекинута.
Злочин као организовани прогон
Са успостављањем Независне Државе Хрватске 1941. године, положај српског становништва у Херцеговини нагло се погоршава. Прогони, хапшења, мучења и одузимање имовине постају дио систематског насиља над Србима. Забрана ћирилице, обиљежавање православног становништва и обећања да ће прелазак у другу вјеру донијети заштиту свједоче о настојању да се људи истовремено лишe сигурности, идентитета и права на живот.
Роман посебно прати дешавања у Чапљини и околним мјестима, гдје се прогон постепено претвара у организовани злочин. Кроз ликове и дијалоге Живковић приказује начин на који су доношене одлуке, подијељене улоге и припремано уништење читаве заједнице.
Страдање Пребиловаца представљено је као завршница тог процеса. Почетком августа 1941. године усташе су похватале велики број жена и дјеце, обмањујући их обећањима да ће бити пребачени у Србију. Услиједили су мучење, затварање у силос на Модричу, транспорт сточним вагонима и одвођење до јаме Голубинке код Шурманаца.
У јаму су бачене стотине људи, међу њима велики број жена и дјеце. Њихово страдање представља средишњи и најпотреснији дио романа. Посебну тежину имају сцене у којима се мајке боре да заштите дјецу, дозивају своје најближе и покушавају да сачувају достојанство у околностима у којима им је одузета готово свака могућност отпора.
Живковићев поступак не почива само на опису насиља. Он настоји да читаоцу приближи искуство жртава, њихове страхове, молитве и посљедње наде. У том смислу, роман је и покушај да се онима који су убијени врати мјесто у памћењу заједнице.
Између вјере и одговорности
Једно од кључних питања која Живковић поставља јесте питање односа вјере и злочина. Како је могуће да људи који се позивају на хришћанство учествују у мучењу и убијању невиних? Шта значи религијска припадност ако је не прати поштовање људског живота?
У ауторовом тумачењу, Пребиловци постају мјесто на којем се открива дубоки раскорак између хришћанског учења и идеологије која насиље покушава да оправда вјером и националним циљевима. То питање превазилази оквир једног историјског догађаја: оно се тиче одговорности појединца, моралних посљедица идеолошке заслепљености и опасности од дехуманизације другог човјека.
Ипак, одговорност за злочине припада њиховим организаторима, извршиоцима и онима који су их подржавали или свјесно прикривали. Историјско памћење губи своју моралну снагу ако се претвори у колективну оптужбу према људима који нису одговорни за поступке злочинаца.
У завршним дијеловима романа и приказа отвара се и питање смисла страдања. За хришћанско разумијевање, на које се Живковић ослања, страдање невиних не може бити оправдано нити се његова тежина може умањити. Нада се, међутим, тражи у Христовом страдању, побједи над смрћу и вјери да жртве нису избрисане из Божијег памћења.
Памћење као обавеза
Пребиловачке голубице настоје да трагедију једног села сачувају од заборава, повезујући историјску грађу са књижевним обликовањем људских судбина. Њихов значај није само у реконструкцији злочина већ и у настојању да се поново успостави веза између имена жртава, њихових породица и заједнице којој су припадале.
Пребиловци зато нису само мјесто страдања него и мјесто опомене. Сјећање на њих обавезује нас да историјске чињенице чувамо од заборава и релативизације, али и да се одупиремо сваком покушају да се злочин оправда идеологијом, вјером или националним интересом.
У томе је и основна порука овог романа: мртвима се не може вратити живот, али им се може вратити име, сачувати истина о њиховој судбини и одбити да њихово страдање постане тек још једна заборављена страница историје.