Када се суочи са злом које превазилази границе рационалног разумијевања, човјек се запита шта је то у његовој природи што га може одвести на такву странпутицу. Суочен са злочинима чија суровост као да измиче сваком покушају објашњења, он је склон да у злу препозна нешто демонско — неку мрачну силу која се опире разумијевању и доводи у питање саму представу о човјеку као разумном и моралном бићу. Али шта ако зло нема увијек препознатљиво демонско лице? Шта ако се оно не појављује у облику изузетне злобе, патолошке мржње или свјесне намјере да се другоме нанесе патња, него у облику обичности, послушности и одсуства критичког мишљења? Управо нас то питање уводи у философски проблем којим се бавила Хана Арент и њену чувену тезу о баналности зла.
Шта је Хана Арент подразумијевала под баналношћу зла?
Основно дјело: Hannah Arendt — Eichmann u Jerusalimu: Izvještaj o banalnosti zla, Zagreb 2020.
Појам баналности зла Хана Арент развија након што је 1961. године у Јерусалиму пратила суђење Адолфу Ајхману, једном од главних организатора депортације Јевреја у нацистичке логоре смрти.
Арент је очекивала да ће пред собом видјети човјека чија ће личност, начин размишљања или изразита злоба одговарати величини злочина у којима је учествовао. Међутим, у њеним извјештајима Ајхман се појављује као човјек који се служи клишеима, бирократским језиком и устаљеним формулама, избјегавајући да самостално промисли значење својих поступака. Ништа из његовог личног живота није давало основу на којој се могла објаснити тежина злочина у којој је он био један од главних актера. Он је представљен као нормална, дружељубива и комуникативна особа.
Из тога је произашла једна од најпровокативнијих философских теза XX вијека: зло не мора увијек имати демонско лице; оно може попримити облик обичности, послушности и одсуства самосталног мишљења.
Овдје је важно избјећи једно погрешно тумачење. Арент није тврдила да је Холокауст био баналан, нити да Ајхман није сносио одговорност за своје поступке. Напротив, покушавала је да разумије како човјек може учествовати у огромном злочину без дубине зле намјере какву бисмо очекивали, прикривајући сопствену одговорност иза наредби, функције и језика система.
Баналност зла, дакле, није баналност посљедица, већ могућа површност начина на који починилац мисли о сопственом дјеловању.
Са процеса Ајхману
Смисао зла: да ли зло мора имати дубину?
Овдје се отвара шире философско питање. Када говоримо о злу, обично претпостављамо да оно има свој унутрашњи разлог: мржњу, завист, освету, користољубље, жељу за моћи или свјесну намјеру да се другом нанесе патња. Такво зло можемо покушати да разумијемо јер препознајемо мотиве који га покрећу, иако их морално осуђујемо. Али шта се дешава када човјек не покушава да оправда зло неким великим циљем, него једноставно каже да је извршавао наређења, обављао посао или поступао у складу са прописима?
Тада се суочавамо са другачијом могућношћу: зло може настати и тамо гдје човјек престаје да поставља питање о смислу сопственог поступка. Човјек више не пита шта његов поступак значи за другог човјека, да ли је оно што чини праведно, нити шта то дјело говори о њему самом. Умјесто тога, он се позива на процедуру, дужност, колектив или историјску нужност. Тако се између намјере и посљедице отвара простор у којем човјек може починити нешто страшно, а да себе и даље сматра исправним.
То је једна од најдубљих импликација Арентиног увида: зло не мора увијек бити посљедица прекомјерног размишљања о томе како га остварити. Понекад је повезано са неспособношћу или одбијањем да се промисли шта се заправо чини.
Мишљење као унутрашњи разговор са самим собом
Зато се код Арент јавља једна необична веза између мишљења и моралне одговорности: опасност није само у томе што човјек може погрешно мислити него и у томе што може престати да мисли управо онда када би морао да преиспита све што му се представља као обавеза.
Од баналности зла до одговорности појединца
Овај проблем није ограничен на тоталитарне режиме. Он се може појавити у сваком систему у којем човјек своју одговорност препушта неком другом: институцији, идеологији, колективу, партији или ауторитету. Реченице попут „само сам радио свој посао“, „таква су била правила“ или „сви су тако поступали“ не морају саме по себи бити доказ кривице. Али оне могу постати начин да се избјегне суочавање са посљедицама сопственог дјеловања. У томе се налази и шири значај Арентине анализе. Човјек не престаје бити одговоран тиме што постаје дио великог система. Напротив, што је систем сложенији и што се одговорност више распоређује на различите функције, то је важније сачувати способност личног расуђивања.
Послушност није исто што и невиност. А чињеница да је неки поступак законит, уобичајен или институционално одобрен не значи да је тиме постао морално оправдан.
Шта Арентин увид значи за философију зла?
Питање зла заузима важно мјесто у историји философије. Свети Августин разумије зло као лишеност добра (privatio boni), односно као одсуство добра, а не као самосталан принцип који би постојао напоредо са њим. Зло, према овом схватању, нема сопствену пуноћу бића, већ настаје нарушавањем добра и поретком који му припада. Код Достојевског се проблем зла открива у дубинама људске слободе, у способности човјека да одбаци добро и сопствену слободу претвори у средство саморазарања. Кант, са друге стране, говори о радикалном злу, указујући на могућност да човјек морални закон подреди сопственим интересима.
Хана Арент у ово философско насљеђе уноси другачији нагласак. Њено питање није само шта је зло у својој суштини, него како је могуће да човјек учествује у злочину, а да притом не промисли морално значење сопствених поступака. Ако Августин трага за онтолошким статусом зла, Кант за његовим мјестом у људској вољи, а Достојевски за његовим драматичним односом са слободом, Арент испитује услове у којима човјек престаје да расуђује и сопствену одговорност препушта систему.
То не значи да је свако зло посљедица недостатка мишљења, нити да су сви починиоци злочина лишени свјесне намјере. Арентин увид је суптилнији: морална опасност не појављује се само онда када човјек свјесно бира зло него и онда када престане да преиспитује оно што чини. Управо ту се отвара питање односа између мишљења, слободе и одговорности.
Зло постаје посебно опасно када престане да се препознаје као зло и када га човјек почне доживљавати као нормалан дио свог посла, дужности или припадности колективу. Из тога произлазе три питања која надилазе историјски контекст у којем је Арент развила своју тезу. Да ли зло увијек захтијева злу намјеру или може проистећи и из одсуства самосталног мишљења? Шта се дешава са човјеком када свој лични суд потпуно подреди захтјевима система? И шта му омогућава да каже „не“ онда када институција, већина или идеологија захтијевају нешто што је морално неприхватљиво?
Ова питања нису важна само за разумијевање тоталитарних режима и злочина прошлости. Она се тичу и савременог човјека, који све чешће дјелује унутар сложених институционалних, технолошких и бирократских система. Што се више одлука доноси посредством процедура, а одговорност распоређује на различите нивое, то је важније сачувати способност личног моралног расуђивања. Јер ни законитост, ни послушност, ни припадност колективу не могу сами по себи бити довољно оправдање за поступак који другоме одузима достојанство или живот.
Највећа опасност није само у томе што човјек може свјесно изабрати зло. Она се појављује и онда када престане да поставља питања о ономе што чини, када одустане од сопственог суда и прихвати да су његови поступци оправдани самим тим што су прописани, одобрени или уобичајени. У том тренутку послушност може постати саучесништво, а одсуство мишљења начин на који човјек избјегава сусрет са сопственом одговорношћу.