На годишњицу рођења српског нобеловца Ива Андрића подсјетићемо на један његов изузетан запис о Петру Петровићу Његошу.
„За Његоша је велико и моћно Османлијско Царство било уистини оличење пакла на земљи, оваплоћен принцип Зла са којим му дужност налаже борити се без колебања и помирења, па и без икакве наде на победу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд, а која је у ствари животна истина сама:
НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ!
Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке.
Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очигледности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуни израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.“
Из есеја Ива Андрића, Његош као трагични јунак косовске мисли