Пише: Љиља Скочајић
Макадамски пут, процвјетала купина и грм са неким жутим цвијетом… дочекају вас чим скренете са главног пута.
Одмах помислите да није у реду да до једног манастира данас идете макадамом.
Та помало узнемирујућа мисао се гаси чим угледате звоник.
Издиже се из брдског зеленила скромно, али снажно.
Толико снажно да сагори сваку лошу мисао.
Лептир и пчела скоро исте боје не ремете линију лета, иако им је знатно поремећен мир.
Мирис лаванде и ливадског биља још љепшим и јачим учинише осјећај, кога побуди црквено звоно.
Кроз плаветнило неба клатило се лијево и десно, у молитви спајајући нас на земљи са нашим најдражим на небу.
Тамјан надвлада мирис лаванде. Бијело маче се приби уз зид спољашњи, чим га монах помилова.
Мир и молитва завладаше манастиром и двориштем и пољима лаванде и макадамским путем.
Снага молитве те преобрази, па те више би срамота да се на нешто жалиш.
А, и не би више потребе за тим.
Почињеш се молити и за оне, што су ти криви, исто као и за оне што ти нису криви, односно за свакога ко за себе самога.
Благи осмијех монахов потврди да је то све тако у овоземаљском животу.
И да увијек човјек схвати да је вјера једино спасење.
Неко мало прије, неко касније, а неко нажалост, на измаку живота.
Само да не будемо ови трећи!
И рече монах да се све усклади и приклади, да се сви нађемо тамо, гдје треба да будемо, па ти онда види шта ћеш и како ћеш…
Залазак сунца на зубачком брду потраја мало.
Даде нам времена да схватимо љепоту живота уз љепоту вјере, да је снага вјере непобједива и да су нам добра дјела и молитве једино спасење.
Лептир и пчела и даље у свом лету.
Стрпљење и упорност дају снагу да истрају…
Мирис лаванде још љепши.
Сунце пријатно и мило.
Поздрав монаха топал и необичан… најближи МАЈЧИНСКОМ.
Из искрене душе прозбори:
“Бог вам добро дао!