Бранко Ћопић припада оном кругу писаца чије дјело надраста вријеме у којем је настало. Његове приче, романи и приповијетке испуњени су хумором, топлином и ликовима који као да су изашли из стварног живота, из босанских села, крајишких збјегова, ратних ровова и народних предања. Иза његовог ведрог приповиједања, међутим, често се крију озбиљна питања о човјеку, правди, слободи, страдању и односу према прошлости.
Рођен 1915. године у Хашанима, у Босанској Крајини, Ћопић је одрастао у свијету у којем су усмена традиција, породична сјећања и народна мудрост имали посебно мјесто. Управо ће тај свијет постати једно од главних упоришта његове књижевности. Његови јунаци су обични људи, често неспретни и наивни, али способни за храброст, пожртвованост и неочекивану дубину осјећања.
Међу њима посебно мјесто заузима Николетина Бурсаћ, јунак истоимене збирке приповједака Доживљаји Николетине Бурсаћа. На први поглед, Николетина је снажан, помало груб и наиван крајишки борац, човјек који се не плаши непријатеља, али се понекад тешко сналази у обичним животним ситуацијама. Ипак, управо у том споју физичке снаге, народске простодушности и скривене осјетљивости лежи његова књижевна увјерљивост.
Ћопићев хумор не служи само да насмије читаоца. Он открива разлику између онога што човјек мисли да јесте и онога што заиста јесте. Николетина може бити ратник без страха, али истовремено човјек кога збуњују сопствена осјећања, људска доброта или тежина тренутка у којем се нађе. У томе је и његова људскост: он није идеализовани јунак без слабости, већ човјек који својим поступцима, заблудама и недоумицама постаје близак читаоцу.
Када Николетина стигне на Косово
Један од најзанимљивијих тренутака у Ћопићевој прози налази се у приповијеци Доживљаји Николетине Бурсача, у поглављу „Опроштај с Косовом“. Николетина са својим саборцима стиже на Косово, простор који за њега није само обична област него и мјесто испуњено историјским и националним значењима.
Николетина је о Косову слушао и прије него што је на њега ступио. У његовој представи оно је земља кнеза Лазара, Милоша Обилића и косовског јунаштва, простор на којем се историја претвара у предање, а предање у мјерило храбрости и вјерности. Након што му је његов вјерни саборац Јовица Јеж открио да су стигли на Косово, он је био затечен тим сазнањем. Николетина долазак на Косово не доживљава као обичан војнички покрет. Он очекује да ће сусрет са тим простором бити нешто посебно, готово свечано.
Љут што му нису на вријеме рекли да су дошли на Косово, Николетина одлучи да се “обрије у уљуди”, што изазива шалу код сабораца:
„Зар овакав чупав и необријан да изађем на бојиште честитога кнеза!”
А онда долази Ћопићев препознатљиви обрт.
Умјесто да се пред историјским тренутком понашају као да су закорачили у легенду, његови саборци настављају да се понашају као обични војници. Николетину то збуњује и љути. Како је могуће стићи на славно Косово, на мјесто о којем се толико причало, о којем је толико слушао, а да се нико посебно не осврне на значај тог тренутка? Како је могуће проћи земљом којом је, према предању, ходио Обилић, а не осјетити да се догодило нешто што превазилази тај моменат?
У том нескладу између Николетиних очекивања и равнодушности његових сабораца настаје комика. Али тај смијех није усмјерен против Косова, нити против човјека који га доживљава са толико узбуђења. Напротив, управо Николетинина реакција показује колико је дубоко у њему укоријењено историјско предање.
Он не мора бити учен историчар да би осјетио да се налази на посебном мјесту. Не познаје нужно све историјске чињенице, али зна приче које су обликовале његову представу о прошлости. Косово за њега није само име на карти него простор памћења, мјесто на којем се сусрећу јунаци из народних пјесама и стварни људи његовог времена. Николетина се, опчињен косовским предањем, посебно дотјерао за сусрет са Косовом, пише Ћопић.
Његов однос према предању је личан и непосредан, а посебно је комично и упечатљиво на одласку његово обраћање Обилићу:
„Обилићу, нема више Турака, сада су дошли други и друкчији! Окрећи коња, идемо на нова бојишта!“
Ћопић овдје постиже нешто што је својствено великој књижевности: историјско памћење приказује кроз једноставног човјека, а не кроз свечану бесједу. Николетина не држи предавање о националној историји. Он реагује спонтано, готово дјечачки, јер му се чини да су други пропустили да препознају значај тренутка у којем се налазе.
Управо зато је ова сцена снажнија него што се на први поглед чини. Кроз хумор се открива озбиљно питање: шта се догађа са историјским памћењем када оно престане да буде живо искуство и постане само податак који се преноси без осјећања његовог значаја?
Николетина нас подсјећа да прошлост не живи само у књигама, споменицима и датумима. Она живи и у начину на који људи разумију простор, препознају симболе и осјећају припадност једној историјској заједници. Понекад је управо простодушни човјек у стању да покаже оно што образованији и искуснији олако превиде.
Писац који је знао да се смије и себи
Ћопићево дјело не може се свести само на његове ратне приповијетке, као ни на носталгију за дјетињством и завичајем. У његовој прози постоји дубока свијест о људским слабостима, о неправди и о нескладу између великих идеја и стварног живота. Његов хумор често има благу, али јасну критичку оштрицу.
Зато је Николетина Бурсаћ више од комичног књижевног јунака. Он представља човјека из народа који свијет разумије сопственим језиком и искуством, али у којем су сачувани осјећај за правду, вјерност друговима и поштовање према насљеђу. Његова снага није само у оружју и храбрости него и у способности да, понекад несвјесно, открије моралну страну ситуације.
У приповијеци о Косову посебно се види како Ћопић повезује два свијета: свијет народног предања и свијет обичног човјека. Косово је истовремено историјско мјесто и симбол, а Николетина је мост између прошлости коју је наслиједио и садашњости у којој живи.
У томе је трајна вриједност Ћопићеве књижевности. Она нас учи да се човјеков карактер не открива само у великим и свечаним тренуцима него и у наизглед малим реакцијама, у неспоразумима, љутњи, смијеху и искреном чуђењу. Понекад је потребно да се један крајишки борац нађе на Косову и зачуди што нико око њега не препознаје значај тог мјеста, па да се запитамо колико смо и сами сачували осјећај за сопствено историјско памћење.
Бранко Ћопић је знао да се смије својим јунацима, али их никада није посматрао са висине. У њима је препознавао људе са свим њиховим слабостима и врлинама. Зато његов смијех није био супротност озбиљности, него један од начина да се до ње дође.