Прије двјеста година ходање је било више од кретања — било је начин размишљања. Данас је оно најчешће тек средство да стигнемо од једног мјеста до другог. Готово непримјетно изгубили смо простор у којем су некада настајале велике идеје: простор између поласка и одредишта, у којем човјек не мора никуда да стигне да би негдје стигао у својим мислима.
Аристотелова перипатетичка школа у Атини носила је назив по шетњама (перипатетикос) током којих су философ и његови ученици разговарали о свијету, човјеку и истини. Чарлс Дикенс сатима је пјешачио улицама Лондона, а ходање је сматрао важним дијелом свог стваралачког живота. Ниче је записао да све заиста велике мисли настају ходањем. И Чарлс Дарвин, Никола Тесла и Алберт Ајнштајн, сваки на свој начин, припадали су свијету људи који су у кретању проналазили простор за размишљање.
Имануел Кант био је познат по својој правилној дневној рутини и свакодневним шетњама улицама Кенигсберга. Према познатој анегдоти, његови суграђани могли су да равнају часовнике према времену његовог изласка у шетњу. Ако је Аристотелова шетња била простор разговора и философског истраживања, Кантова је постала симбол уређеног живота, у којем и кретање има своје вријеме и мјеру.
Или, Мартин Хајдегер, који је у својим списима често призивао слику шумских стаза — путева који не воде увијек до јасно одређеног циља, али отварају простор за промишљање бића, језика и човјековог односа према свијету. Није случајно што је једној од својих књига дао наслов Шумске стазе.
Данас наука настоји да објасни оно што су многи мислиоци одавно наслућивали. Истраживања показују да ходање може да подстакне креативно мишљење и олакша настанак нових идеја. Ритмично кретање, промјена окружења и отклон од непосредних обавеза стварају услове у којима мисли могу слободније да се повезују. Понекад се рјешење проблема појави тек онда када престанемо да га упорно тражимо. Позната истраживања Марили Опецо и Данијела Шварца из 2014. године показала су да ходање може да подстакне дивергентно мишљење, односно стварање већег броја различитих идеја. То не значи да ходање побољшава сваку врсту мишљења или да аутоматски води до добрих рјешења.
Када смо престали да ходамо
А онда смо изградили свијет у којем се готово сваки минут мјери корисношћу. Направили смо аутомобиле, проширили градове, дане испунили обавезама и повјеровали да је вријеме проведено без јасног циља — изгубљено вријеме. Чак и шетњу све чешће претварамо у задатак: мјеримо кораке, пратимо километре и провјеравамо резултате. Као да ниједан тренутак више не смије да остане изван домашаја продуктивности.
Али човјек није машина за производњу резултата. Неке мисли долазе тек када им престанемо наређивати да се појаве. Потребан нам је простор у којем не морамо одмах да одговоримо, одлучимо, произведемо или завршимо. Простор у којем можемо да будемо сами са својим мислима, али и отворени за оно што нисмо унапријед планирали.
Можда нам зато није потребна још једна апликација за бољу продуктивност, већ једна шумска стаза или пољски пут. Пут који не мора да нас одведе до одредишта, јер понекад управо на таквим путевима стижемо до мисли које нисмо могли да пронађемо тражећи их. У времену у којем сваки пут мора да има циљ, можда је највећа слобода поново научити да ходамо без потребе да негдје стигнемо.
Јер ходање није само начин да стигнемо негдје. Оно је и начин да се вратимо себи. Понекад је довољно да кренемо, па да тек успут схватимо оно о чему смо дуго размишљали.
