На каменим гребенима изнад Гатачког поља налазе се остаци средњовјековног града који је у првој половини XV вијека био једно од важних политичких, војних и дипломатских средишта Косача. Кроз Кључ су пролазили трговачки каравани, у њему су издаване повеље и примани дубровачки посланици, а његова историја открива колико је Херцеговина била укључена у широка политичка и привредна кретања средњовјековног Балкана.
На обронцима планине Бабе, недалеко од Гацка, данас су остале рушевине града који је прије више од шест вијекова имао значај далеко већи од онога који би се могао наслутити посматрајући његове камене остатке. Кључ није био само војна утврда на тешко приступачном терену. У вријеме великог војводе Сандаља Хранића Косаче био је једно од његових важних сједишта, мјесто из којег се управљало посједима, одржавали дипломатски односи и надзирали путеви који су повезивали дубровачко приморје са унутрашњошћу Балкана.
Историјска вриједност Кључа данас је утолико већа што се његов значај може реконструисати захваљујући сачуваним писаним изворима. Док су зидине временом пропадале, дубровачки документи сачували су трагове политичког и привредног живота који се одвијао између њих.
Град из којег се управљало великим посједима
Кључ се у писаним изворима појављује крајем 1410. или почетком 1411. године. Тада је у њему састављена исправа у вези са продајом утврђеног града Островице код Скрадина Млечанима за 5.000 дуката. У документу се Кључ наводи као мјесто издавања исправе, што свједочи да је већ почетком XV вијека имао улогу у политичком и административном животу Сандаља Хранића.
Није, међутим, поуздано утврђено када је град подигнут нити ко је био његов оснивач. У историографији постоји више претпоставки: да је настао у вријеме војводе Влатка Вуковића, да га је подигао Сандаљ Хранић након преузимања породичних посједа или да су га Косаче стекле насљеђем и породичним везама. Та питања остају отворена, али је његов значај у доба Сандаља Хранића много јасније документован.
Утврда изнад Кључа
Сандаљ Хранић (око 1370–1435) био је један од најмоћнијих великаша средњовјековне босанске државе. Наслиједивши посједе и положај свог стрица Влатка Вуковића, постепено је проширио власт Косача над пространим областима Хума и источне Босне, успостављајући односе са сусједним владарима, Дубровником и Млетачком републиком.
Његова моћ није почивала само на војној сили и територијалним посједима. Подједнако су били важни трговина, приходи од путева, дипломатски односи и способност да се у сложеним политичким приликама сачува самосталност великашке власти.
У том систему Кључ је имао посебно мјесто.
Пут који је повезивао Херцеговину и Дубровник
Један од главних разлога због којих је Кључ стекао значај био је његов положај на средњовјековном путу који је од Дубровника, преко Требиња и Гацка, водио према Фочи и даље у унутрашњост Балкана. У дубровачким документима овај правац помиње се и под називом via de Cluzi — Кључки пут.
У средњем вијеку путеви нису били само саобраћајнице. Они су били артерије привреде, дипломатије и политичке моћи. Њима су пролазили трговци, каравани натоварени робом, гласници и посланици. Контрола над важним путним правцима доносила је приходе, али и могућност утицаја на кретање људи и робе.
У подручју Гацка посебно мјесто имала је Церница, која се развила у трговачко средиште повезано са дубровачким тржиштем. Трговало се стоком, тканинама, воском и другом робом, а дубровачки трговци одржавали су пословне везе са становништвом и великашима у залеђу. Кључ је надзирао овај простор и пружао војну заштиту путу, мада историјски извори биљеже и нападе на трговце и караване. Средњовјековна трговина одвијала се у условима у којима је безбједност често зависила од односа између локалних господара, њихових вазала и сусједних политичких сила.
Тако је утврда изнад Гатачког поља била дио ширег привредног система у којем су се сусретали интереси приморског Дубровника и владара у унутрашњости.
Канцеларија, архива и дипломатски сусрети
Сачувани документи показују да Сандаљ Хранић није у Кључу боравио само повремено. Његово присуство у граду забиљежено је 1423, 1425, 1426. и 1431. године, а истраживања историчара Крешимира Регана указују на то да су се ту налазиле Сандаљева канцеларија и архива. Овај податак мијења уобичајену представу о средњовјековним градовима као искључиво војним упориштима. Кључ је био и административно средиште у којем су настајале исправе, чувана документација и обављани послови од значаја за господареве посједе.
Посебно је занимљива епизода из 1425. године, када је Сандаљ био болестан, а дубровачки љекари упућени су да му пруже помоћ. Према реконструкцији историчара, вјероватно су га затекли управо у Кључу. Неколико година касније, 1431, дубровачки посланици боравили су у граду и одатле писали својој влади.
Утврда је, дакле, била мјесто сусрета различитих свијетова: војног, дипломатског, привредног и управног. Иза њених зидина нису се налазили само стражари и оружје него и писари, слуге, коњушари, посланици и људи задужени за господареву имовину.
Још један податак говори о репрезентативној улози Кључа. Године 1429. из Дубровника је ангажован сликар Иван Угринић за радове повезане са градом. Не зна се поуздано шта је тачно осликавао или уређивао, али његово ангажовање упућује на то да је Сандаљево сједиште имало и дворску, представничку функцију.
Сачуване исправе из Сандаљеве канцеларије су биле ћириличне и у њиховим саставним дијеловима налазимо многе хришћанске елементе. Ови елементи су свакако најевидентнији у инвокацији, интитулацији, односно њеном саставном дијелу-девоцији, санкцији и датацији. Међутим не може се рећи да хришћанске садржаје не налазимо и у другим дјеловима исправа. Треба споменути и да многе Сандаљеве повеље или исправе настале у његовој канцеларији почињу инвокацијом, односно дозивањем Божијег имена или почињу једоставно са инвокационим крстом. Такође, у поменутим исправама веома је важно поменути и интитулацију гдје је често војвода наглашавао да је по Божјој милошћу војвода русага босанског.
Стећак Радоње Ратковића — свједочанство о животу и смрти
Међу најзанимљивијим траговима средњовјековног Кључа налази се стећак Радоње Ратковића, властелина који је погинуо служећи свом господару, војводи Сандаљу Хранићу. Натпис на споменику говори да је Радоња погинуо под Кључем. На стећку је приказана и сцена двојице коњаника са копљима, због чега су истраживачи разматрали могућност да је страдао у борби, двобоју или витешком надметању. Тачне околности његове смрти нису поуздано утврђене. Посебност овог споменика лежи у томе што се на њему непосредно помиње име средњовјековног града. Према истраживању представљеном на порталу Музеја Босанског краљевства, ријеч је о једином средњовјековном граду на простору Босне и Херцеговине чије је име директно уклесано на једном стећку. Стећак је 1960. године пренесен у Београд и данас се налази у вањској поставци Војног музеја на Калемегдану.
„Асе лежи Радоња Ратковић, погибох под градоме Кључеме, за свог господина, војеводу Сандаља Хранића.“
Овај споменик има значај који превазилази податак о једној погибији. Он повезује конкретног човјека, његовог господара и град у којем се одвијао живот средњовјековне властеле. Док повеље говоре о политичким односима и управљању, стећак чува сјећање на појединца и његову судбину.
У томе се огледа посебна вриједност средњовјековног насљеђа: оно нам не открива само историју владара него и трагове људи који су живјели и умирали у њиховој близини.
Од Сандаља Хранића до херцега Стефана
Послије смрти Сандаља Хранића 1435. године, његове посједе и политички положај наслиједио је синовац Стефан Вукчић Косача, који ће касније носити титулу херцега и чија ће титула постати основа назива Херцеговине. Кључ је задржао значај и у вријеме новог господара. У њему су вођени преговори са Дубровником, а априла 1443. године Стефан је ту издао потврду да је од Сандаљеве удовице Јелене примио насљедство. Године 1455. у Кључу је састављена и исправа повезана са преговорима о браку са Барбаром од Лихтенштајна.
Ови подаци показују да Кључ није изгубио значај са смрћу Сандаља Хранића. Остао је једно од сједишта Косача и мјесто на којем су се рјешавала питања насљеђа, дипломатије и политичких односа. Ипак, средина XV вијека донијела је велике промјене. Османско царство постепено је ширило своју власт на Балкану, а војни положај утврда постајао је све важнији.
Османско освајање и нова улога града
Током похода 1463. године Османлије су освојиле Кључ, али га нису трајно задржале. Према историјским подацима које наводи Крешимир Реган, већ у јулу те године град се поново налазио у рукама Косача, након што га је повратио Стефанов син Влатко Херцеговић.
Коначан губитак града највјероватније се догодио прије маја 1468. године, иако су у старијој литератури навођени и другачији датуми.
Под османском влашћу Кључ је задржао војну функцију. Крајем XVII вијека, након промјена граница током Морејског рата и јачања млетачког присуства у приморју, његов положај поново је добио на значају. Прије 1705. године постао је сједиште Кључке капетаније, а војна посада задржала се у граду све до друге половине XIX вијека.
Тако је утврда надживјела и средњовјековну босанску државу и политичку моћ Косача, прилагођавајући се новим околностима и начинима ратовања.
Камени град који још чека потпунију реконструкцију
Кључ је подигнут на три природна камена гребена повезана одбрамбеним зидовима. Комплекс је имао горњи и доњи дио, а разлика у висини између његових највиших и најнижих тачака прелази 70 метара. На највишој тачки налазила се кула са које су се могли надзирати прилази и околни простор.
Археолошка истраживања још нису довољна да би се са сигурношћу реконструисали сви дијелови средњовјековног комплекса, распоред просторија и изглед Сандаљеве резиденције. Због тога је важно разликовати оно што потврђују документи од претпоставки о свакодневном животу унутар зидина.
Кључ је 2005. године, заједно са оближњом Кључком џамијом, проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине. Ипак, стање очуваности града и даље је лоше, а његова историја није довољно присутна у широј јавности. Рушевине данас дјелују далеко од великих политичких средишта. Али почетком XV вијека Кључ је био повезан са Дубровником, Млетачком републиком, босанским владарима и другим политичким силама које су обликовале историју Балкана.
Зато овај град заслужује више од успутног помена у историјским прегледима. Његове зидине подсјећају да се историја Херцеговине није одвијала на периферији великих догађаја. Утврде попут Кључа биле су мјеста на којима су се укрштали трговина, дипломатија, војна сила и личне судбине.
Данас је од града остало мало камена, али је историјски траг довољно снажан да нам покаже једно вријеме у којем је утврда изнад Гатачког поља била важан дио политичког свијета средњовјековне Херцеговине.
Археолошка истраживања цркве у Церници, једне од седам које је оставила у задужбину Јелена кћи Кнеза Лазара, супруга Сандаља Хранића
Извори и литература:
- Крешимир Реган, „Тврди град (castrum) Кључ“, Studia lexicographica, 19/36, 2025.
- Музеј Босанског краљевства, „Кључ код Гацка“.
- Hrvatska enciklopedija, одреднице „Сандаљ Хранић Косача“ и „Кључ“.