Запис о завичају, људима и времену које пролази.
Међу многобројним мјестима, селима, градовима и ријекама Босне и Херцеговине која су остала у мом сјећању, посебно мјесто заузимају Хашани — село смјештено под обронцима Грмеча, на подручју општине Крупа на Уни. То је крај у којем се сусрећу љепота природе, богата прошлост и живот људи који су, упркос свим недаћама, настојали да сачувају своја огњишта, обичаје и завичајни дух.
Хашани су далеко изван граница свога краја постали познати као родно мјесто великог српског писца Бранка Ћопића. Управо су ови предјели, њихови људи, дјетињство и завичајни пејзажи дали снажан печат његовом књижевном свијету. Читајући Башту сљезове боје и друге његове приче, човјек лако препознаје дух Крајине, слике породичног живота, мудрост и наивност сељака, али и ону посебну мјешавину хумора, сјете и туге која је обиљежила Ћопићево стваралаштво.
Зато Хашани нису само тачка на географској карти. Они су дио једног књижевног свијета у којем су завичај, дјетињство и људи из народа добили трајно мјесто у култури и памћењу. Природа овога краја, шуме и грмечки предјели, остају неодвојиви од успомена на писца који је свом завичају подарио трајну умјетничку вриједност.
Школска дјеца у Хашанима идпре ОШ “Бранко Ћопић”
Иако је живот у Хашанима, као и у већини крајишких села, одувијек био везан за земљу, пољопривреду и тежак свакодневни рад, ово мало мјесто изњедрило је људе који су својим талентом и радом оставили траг у широј заједници. Међу њима су глумац Рајко Бундало и Ђурађ — Ђуро Марићић, писац и књижевни критичар, који је дао допринос његовању успомене на Бранка Ћопића и развоју традиционалне манифестације „Ћопићеве стазе дјетињства“.
Образовни и културни живот овога краја обиљежили су и просвјетни и културни радници, међу којима се памте Душко Стојисављевић, дугогодишњи директор музеја, и професорица Филолошког факултета Мирјана Стоисављевић. Хашани су изњедрили и људе који су учествовали у политичком и друштвеном животу некадашње државе. Сва та имена и судбине дио су историје села које се не може свести само на његову величину или број становника.
Посебно памтим вријеме када су се у Хашанима одржавали народни зборови, када су се окупљали људи из околних села, а дружење, пјесма и младост испуњавали сеоске просторе. Тада је село имало посебну живост. Људи су се познавали, сусретали и дијелили радости и бриге, а такви дани остајали су у памћењу много дуже од самог догађаја.
Једна од успомена која ми је остала нарочито драга везана је за 1967. годину, када је на пјесковитом, али за игру добром терену у Хашанима одиграна фудбалска утакмица између школских екипа Арапуше и Хашана. Био је то сусрет младости, спортског надметања и другарства. Ми из Арапуше повели смо са 1:0, али је утакмица прекинута прије него што је завршена.
Данас се те успомене враћају са посебном снагом. Можда зато што вријеме пролази, људи одлазе, а мјеста која су некада била испуњена животом постају све тиша. Оно што је некада било уобичајено — сусрети на зборовима, дјечја игра, школска такмичења и разговори пред кућама — данас припада једном свијету којег је све теже пронаћи у свакодневици.
Млин дједа Трише у Хашанима
Када данас погледам Хашане, не могу да занемарим тугу због промјена које су захватиле село. Као и многа друга крајишка села, и Хашани се суочавају са одласком становништва, све мањим бројем младих и гашењем појединих огњишта. Куће и имања остају као свједоци некадашњег живота, док се путевима којима се некада често ходало пролази све рјеђе.
Ипак, не желим да Хашане памтим само по тузи због онога што нестаје. Памтим их по људима, дружењу, младости и свему што је овом мјесту давало душу. Памтим их и кроз Бранка Ћопића, који је свом завичају подарио живот дужи од људског вијека, али и кроз обичне мјештане чија имена можда нису записана у књигама, а без којих не би било ни историје ни духа овога села.
Хашани су дио мог живота и мог памћења. Зато овај запис доживљавам као скроман дуг завичају и људима који су га градили, чували и вољели. Док год постоји неко ко памти њихове приче, путеве, куће и сусрете, дотле ни Хашани неће бити заборављени.
Јер завичај није само мјесто из којег потичемо. Завичај је и све оно што носимо са собом, ма колико нас живот од њега удаљио.