Литургија, Предање и сусрет са савременим свијетом
У историји православног богословља двадесетог вијека посебно мјесто заузимају двојица руских богослова у емиграцији — Александар Шмеман (1921–1983) и Јован Мајендорф (1926–1992). Њихови животни путеви били су обиљежени историјским ломовима, емиграцијом и потрагом за духовним домом у свијету који се убрзано мијењао. Иако су се бавили различитим областима богословља, повезивало их је настојање да православна вјера не остане затворена у границама прошлости, већ да се покаже као живо искуство Цркве и одговор на питања савременог човјека.
Њихов рад био је везан за православну богословску академију Светог Владимира у Њујорку, гдје су обојица предавала и утицала на генерације свештеника, богослова и вјерника. Са собом су донијели духовно и интелектуално насљеђе руског православља, али и искуство западноевропске културе, у којој су се школовали и сазријевали. Тај сусрет није био само биографска околност. Постао је један од кључева њиховог богословског дјела.
Шмеман: свијет као дар и призив
За Александра Шмемана, Литургија није била издвојени религијски чин, одвојен од стварног живота, него средиште из којег живот добија свој истински смисао. У књизи За живот свијета развио је богословље у којем се свијет открива као дар Божији, а човјек као биће позвано да тај дар прими са благодарношћу и принесе га Богу.
Хљеб, вино, вода, вријеме и људски рад нису тек материјалне чињенице свакодневице. Они постају знаци једне дубље стварности када се посматрају у свјетлости односа између Бога и човјека. Евхаристија, стога, није бјекство из свијета, него откривање његовог призвања. Човјек не приступа Литургији да би заборавио свијет, већ да би научио како да га види и живи на другачији начин.
У томе се налази и једна од најважнијих порука Шмемановог богословља: секуларизација није само губитак религијских обичаја него и губитак способности да стварност препознамо као дар и да за њу будемо благодарни. Када свијет постане искључиво простор употребе, производње и потрошње, човјек губи осјећај за његову тајну. Литургијско искуство враћа му свијет као заједницу живота, а не као збир ствари којима располаже.
Зато је Шмеманово дјело и данас значајно. У култури у којој се вријеме мјери продуктивношћу, пажња претвара у робу, а свакодневица у непрекидно испуњавање обавеза, његово богословље подсјећа да живот није само нешто што треба организовати и потрошити. Он је дар који тражи одговор.
Мајендорф: Предање као жива мисао
Јован Мајендорф је православном богословљу приступио из другог, али сродног правца. Као историчар Цркве и истраживач византијске теологије, посебно се посветио дјелу Светог Григорија Паламе и исихастичком предању. Његов рад помогао је савременом богословљу да поново открије дубину византијског разумијевања човјека, благодати и заједнице са Богом.
Мајендорф није посматрао византијско насљеђе као затворену ризницу старих формулација. Напротив, настојао је да покаже да богословска мисао настала у одређеном историјском времену може остати жива и дјелотворна у сасвим другачијим околностима. Историја богословља за њега није била само реконструкција онога што су људи некада мислили, него и настојање да се разумије зашто су та питања била важна и шта нам данас могу открити.
Посебно мјесто у његовом раду заузима Свети Григорије Палама, чије богословље разликује неприступачну Божију суштину од Божијих нестворених енергија, кроз које човјек стварно учествује у Божијем животу. Овдје није ријеч само о историјском спору у византијској теологији. У средишту се налази питање може ли човјек заиста ступити у заједницу са Богом, а да Бог тиме не престане бити Бог и човјек не престане бити човјек.
Тако је Мајендорф указивао на дубоко егзистенцијални смисао богословских спорова који се на први поглед могу чинити удаљеним од савременог живота. Предање не живи зато што понављамо његове појмове, већ зато што кроз њих поново промишљамо питања истине, слободе, преображења и човјековог призвања.
Заједнички пут: вјера која преображава вријеме
Шмеман и Мајендорф нису били истовјетни мислиоци. Шмеманово дјело било је усредсређено на литургијско искуство и његов значај за живот свијета, док је Мајендорф значајан дио свог рада посветио историји и систематском тумачењу византијског богословља. Ипак, њихови подухвати сусрећу се у једној важној тачки: православно Предање није музеј успомена, него живи начин постојања и разумијевања стварности.
У овом свјетлу може се разумјети и симболика заједничког путира, која се појављује у умјетничком портрету владике Максима Стубови Православља на Западу из 2022. године. Путир није само знак заједничке вјере двојице богослова. Он упућује на средиште из којег њихов рад добија смисао: Цркву као евхаристијску заједницу, у којој се истина не посједује као апстрактна идеја, него се прима, живи и дијели.
Владика Максим, Стубови Православља на Западу, акрил на платну, 2022.
Отуда се њихово богословље може посматрати као двоструко настојање. Шмеман нас учи да свијет и вријеме посматрамо у свјетлости Литургије, док нас Мајендорф подсјећа да Предање треба разумјети у његовој историјској дубини и духовној цјеловитости. Један открива литургијско средиште живота, други показује историјску и богословску дубину тог искуства.
Њихов значај, међутим, не исцрпљује се у обнови православног богословља на Западу. Они су показали да вјерност Предању и разговор са савременим свијетом нису нужно супротстављени. Традиција не губи свој идентитет када се суочи са новим питањима; она показује своју животворност управо онда када је способна да на њих одговори, не одричући се сопствених духовних темеља.
У времену у којем се прошлост често своди на насљеђе без живог значења, а садашњост на тренутак који брзо ишчезава, Шмеман и Мајендорф подсјећају да хришћанско искуство времена почива на другачијем разумијевању живота. Вријеме није само пролаз између рођења и смрти, нити је Предање само сјећање на оно што је било. У литургијском искуству Цркве прошлост, садашњост и нада у будући вијек ступају у однос који превазилази пуко слијеђење тренутака.
Зато су Шмеман и Мајендорф више од двојице значајних богослова руске емиграције. Они су свједоци могућности да се у савременом свијету живи из дубине Предања, без затварања пред свијетом и без прихватања његових мјерила као посљедње истине. Њихово насљеђе подсјећа да православље није само памћење светих ријечи, него непрестано учење како да се живот, вријеме и свијет разумију у свјетлости заједнице са Богом.