О човјеку и времену

Псеудовриједности нашег доба: однос привида и одговорности

Драган Ћузулан

О псеудовриједностима, затворености интелигенције и кризи јавног разумијевања.

Критика времена у којем живимо често подлијеже једном искушењу, да се све теже разликује оно што је истински вриједно од онога што само изгледа као вриједност. Слобода се утолико своди на одсуство одговорности, знање на способност прикупљања информација, култура на потрошњу садржаја, а успјех на видљивост и признање других. Није, дакле, проблем само у томе што су неке вриједности изгубиле свој значај, него и у томе што су њихова мјеста заузели привиди који говоре њиховим језиком.

Псеудовриједности су тако постале готово обиљежје једног времена у којем их све теже препознајемо. Јер оне нису најшешће отворена негације добра, него су више имитација и импровизација истине. Зато оне не одбацују истину, слободу, духовност као форме вриједности. Оне их прилагођавају интересима, одвајају од одговорности и претварају у средство самопотврђивања. Оне су, у ствари, привид вриједности који је утолико опаснији уколико га теже препознајемо и разликујемо од аутентичне стварности. Временом се ствара привид у којем свако може говорити о свему, док се разлика између обавијештености и разумијевања постепено губи.

Међутим, било би сувише једноставно за кризу јавног разумијевања окривити само друштвене мреже, технологију или недостатак образовања. Питање је и шта се дешава са онима који посједују знање, шта чине са својим ауторитетом и да ли осјећају одговорност према заједници у којој живе. Јер тамо гдје се повлаче они који су позвани да тумаче, објашњавају и разликују, простор не остаје празан. У њега улазе гласнији, једноставнији и често површнији одговори.

Одговорност интелигенције

Интелигенција није само скуп образованих појединаца, нити је њена друштвена улога исцрпљена производњом научних радова, књига и стручних расправа. Њена одговорност укључује и способност да сложене проблеме учини разумљивим, да отвори простор за аргументован разговор и да друштву помогне у разликовању чињеница од произвољних тврдњи, знања од привида знања и истинских вриједности од њихових имитација. То не значи да интелектуалац треба да има готов одговор на свако питање. Напротив, једна од одлика истинског знања јесте свијест о његовим границама. Али постоји разлика између скромности пред сложеношћу стварности и повлачења у затворени круг у којем се знање размијењује искључиво међу онима који већ говоре истим језиком.

Елитизам почиње онда када се знање претвори у средство разликовања од других, умјесто у могућност да се са другима подијели. Он не мора бити изражен отвореним презиром према људима. Понекад се испољава у академском језику који намјерно остаје неразумљив, у увјерењу да су јавна питања недостојна озбиљног мислиоца или у ставу да је неразумијевање јавности искључиво њен проблем. Наравно, није свака сложеност елитизам, као што ни свака популаризација није квалитетна. Постоје теме које захтијевају стручност, терминолошку прецизност и дуготрајно изучавање. Али управо је задатак интелектуалца да пронађе начин да знање приближи људима, а да га при томе не поједностави до нетачности. Доступност знања не значи снижавање његових критеријума, него проширивање круга оних који могу учествовати у његовом разумијевању.

Затвореност интелигенције има и своју јавну цијену. Када озбиљни људи одустану од јавног простора зато што је он површан, тај простор не постаје аутоматски озбиљнији. Он постаје доступнији онима који немају сличне резерве, нити осјећај одговорности за оно што говоре. Тако се може догодити да друштво има више образованих људи него икада, а мање доступног знања које би му помогло да разумије сопствене проблеме.

Псеудотеологија: говор о Богу без одговорности пред истином

Овај проблем добија посебну тежину у области теологије. Псеудотеологија није само погрешно богословско мишљење, нити сваки покушај да се вјера изрази савременим језиком. Теологија се одувијек развијала кроз сусрет са различитим историјским и културним околностима. Псеудотеологија настаје онда када се теолошки језик одвоји од своје суштинске одговорности: трагања за истином, тумачења вјере и духовног преображаја човјека. Као и од њеног аутентичног свједочења.

Она може користити цитате Светих отаца, библијске стихове, богословске појмове и изразе православног предања, а да притом изостану разумијевање њиховог контекста и спремност да се прихвати њихов стварни смисао. Ријечи остају, али се њихова унутрашња веза са цјелином вјере губи. Предање се тада не прима као живи извор разумијевања, него се користи као збирка готових потврда за ставове које смо већ усвојили.

Псеудотеологија може бити и идеолошка. То се дешава када се хришћанска вјера сведе на оправдавање политичких, националних, културних или личних интереса. Умјесто да Јеванђеље поставља питања сваком људском подухвату, оно се претвара у средство којим се унапријед потврђује исправност одређеног става или групе. Вјера се тада не користи као мјерило властитог преиспитивања, него као средство процјењивања других. Тада се популарност стиче критиком других, а сопствене слабости се прикривају.

Ипак, постоји још један проблем о којем се рјеђе говори: шта се дешава када се сама теологија затвори у свој стручни круг? Када богословска расправа постане разумљива само уском кругу познавалаца, када се теолошки ауторитет више ослања на титуле и институционални положај него на снагу аргумената и када се питања са којима људи заиста живе сматрају недостојним озбиљне пажње, настаје јаз између богословског знања и духовних потреба заједнице.

Тај јаз се не попуњава сам од себе. Њега често испуњавају поједностављена тумачења, сензационалистички религијски садржаји и говорници који нуде брзе одговоре на сложена питања. Такви садржаји могу бити привлачни управо зато што су приступачнији, одлучнији и непосреднији од академског говора који се повукао из јавности. Том феномену свједочимо скоро свакодневно, као и његовој експанзији и постепеном обликовању начина на који људи разумију вјеру, духовност и ауторитет.

То не значи да је сваки популаран теолошки садржај псеудотеолошки, нити да је сваки академски приступ затворен и бесплодан. Напротив, стручно богословље и јавни разговор могу се међусобно обогаћивати. Али ако теолози препусте јавни простор онима који су спремни да говоре без довољно знања и одговорности, онда проблем није само у онима који тај простор испуњавају него и у онима који су одустали од могућности да га учине квалитетнијим и разумљивим.

Одговорност теолога, према томе, није само да исправно тумаче текстове и чувају доктринарну прецизност. Она укључује и способност да покажу зашто су теолошка питања важна за човјеков живот, за његов однос према другоме, за заједницу и за разумијевање свијета. То захтијева и стручност и стрпљење, али и спремност да се изађе из сигурности уског круга сопствене дисциплине.

Између предања и савременог свијета

У православном контексту ова одговорност има посебну димензију. Предање није тек насљеђе које треба сачувати од сваког додира са савременим свијетом. Оно је живи хоризонт разумијевања у којем се насљеђена истина сусреће са конкретним питањима сваког времена. У њему критичко промишљање савремености не подразумијева њено потпуно одбацивање. Дигиталне технологије могу отворити нове могућности образовања и богословског разговора, као што савремена философија може помоћи да се јасније формулишу питања о човјеку, слободи, заједници и смислу. Али ни технологија ни философија не могу саме одредити мјерила према којима ћемо процјењивати њихову употребу.

Истовремено, позивање на предање не може бити замјена за разумијевање. Предање које се користи само као потврда већ формираних, најчешће догматских и опскурних ставова, престаје да буде простор живог сусрета са истином и постаје средство затварања. Тада се свака нова појава посматра искључиво као пријетња, а свако питање као сумња у оно што је насљеђено.

Насупрот томе, одговоран однос према предању подразумијева способност да се разликује оно што треба сачувати од начина на који се оно у различитим временима тумачи и изражава. То није одустајање од истине, него одбијање да се истина поистовјети са сваком историјском формом у којој је била изречена.

Знање као служба, а не привилегија

Одговорност свјетовне и духовне интелигенције у основи је сродна, иако се њихови предмети и методе разликују. Научник је одговоран за истинитост и провјерљивост својих тврдњи, философ за досљедност мишљења и отвореност према аргументима, а теолог за вјерност богословском предању и озбиљност његовог тумачења. Ниједна од ових одговорности не престаје на граници стручне дисциплине.

Знање није само приватна својина онога ко га посједује. Оно са собом носи и могућност јавне службе. То не значи да интелектуалац треба да подилази јавном мњењу или да своје ставове прилагођава тренутној популарности. Напротив, понекад његова одговорност захтијева да се супротстави увријеженом мишљењу, да укаже на непријатне чињенице или да одбије једноставне одговоре. Али то треба да чини аргументима, јасним језиком и спремношћу да и сам буде подвргнут критичком преиспитивању.

Истинска алтернатива елитизму није популизам, као што алтернатива површности није затварање у академску кулу. Између њих постоји простор одговорног јавног дјеловања: знање које не одустаје од својих критеријума, али не одустаје ни од човјека коме је намијењено.

То је посебно важно за медије који не желе да буду само преносиоци информација. Њихов задатак није да сваку сложену тему сведу на кратку поруку, него да помогну читаоцу да препозна контекст, разумије различите аргументе и постави боља питања. Квалитет јавног простора не зависи само од количине доступних садржаја, него и од могућности да се у њему води смислен разговор.

Повратак мјери

Псеудовриједности се не могу превазићи једноставним одбацивањем савременог свијета, као што се псеудотеологија не може превазићи само осудом њених најочигледнијих појавних облика. Потребно је обновити мјерила према којима разликујемо истинско од привидног, али и обновити одговорност оних који су позвани да та мјерила тумаче.

Можда је једно од најважнијих питања нашег времена управо питање односа знања и одговорности. Шта вриједи знање које не жели да учествује у јавном животу? Шта вриједи богословска ученост која не проналази пут до стварних питања човјека? И какву улогу може имати интелигенција ако своју издвојеност почне да сматра доказом сопствене надмоћи?

Ова питања не траже да се укину разлике између стручњака и нестручњака, нити да се свако мишљење прогласи подједнако вриједним. Она траже да се знање ослободи увјерења да његова вриједност расте сразмјерно његовој удаљености од људи. Стручност је неопходна, али њена друштвена вриједност постаје видљива и у томе колико доприноси разумијевању заједничког свијета. У хришћанском искуству овај захтјев добија и додатну дубину. Ако се истина не одваја од љубави према ближњем, онда ни говор о истини не може бити ослобођен одговорности према човјеку. Теологија која говори о заједници, а не жели да разговара са људима изван сопственог круга, суочава се са питањем односа између сопственог садржаја и начина на који га свједочи.

Најзад, није довољно да интелектуална и духовна елита препозна псеудовриједности у друштву. Потребно је да преиспита и сопствене облике затворености, своју потребу за признањем и начине на које користи ауторитет који јој је повјерен. То није одрицање од знања, него његово враћање одговорности. Јер највећа опасност није само у томе што се лажно представља као истинито, него и у томе што истинито понекад остаје затворено у кругу оних који га препознају, али не налазе начин да га учине доступним другима.

У времену у којем готово свако може говорити о свему, наш заједнички задатак није да ућуткамо гласове, него да обновимо услове смисленог разговора. А задатак оних који знају више није да се удаље од оних који знају мање, него да преузму већу одговорност за начин на који знање постаје дио заједничког живота.