О човјеку и времену

Умјетност као чин слободе: може ли стваралаштво да се одупре конформизму?

Блејк Смит

Током деценија свог писања, Харолд Розенберг позивао је умјетнике да се одупру клишеима и конформизму и да умјесто тога ступе у дјелатни однос са свијетом.

Јавност је, сасвим оправдано, изгубила повјерење у политичаре, стручњаке и медије. Чини се да је напредак немогућ и у политици и у култури. Огромне, безличне бирократске структуре, заводљивост капиталистичког тржишта и идеологије које пропагирају политичке странке, интелектуалци и институције испуњавају нас дезоријентишућим клишеима и лажним идентитетима. Нисмо у стању да разаберемо истину, да је дјелотворно пренесемо једни другима нити да пронађемо аутентичну улогу кроз коју бисмо се повезали са другима и ослободили сила које наше могућности за истинско дјеловање преусмјеравају ка непромишљеном конформизму или обмањујућем самовеличању.

Тако су, од кризе Другог свјетског рата па све до своје смрти седамдесетих година прошлог вијека, размишљала двојица најзначајнијих интелектуалаца средине двадесетог вијека у Сједињеним Америчким Државама: Харолд Розенберг и Хана Арент. Њихово пријатељство, које је трајало готово три деценије, подстакло је развој њихових међусобно повезаних теорија о дјеловању и просуђивању, као и њихово заједничко окретање улози културног критичара који се обраћа широкој јавности. Ипак, док се Арент данас сматра једном од кључних фигура модерне философије, Розенберг је готово заборављен, као и критички дијалог који се између њих двоје одвијао.

Розенберг је био један од водећих америчких мислилаца о умјетности у годинама након Другог свјетског рата, када су Сједињене Државе замијениле Европу као средиште свјетског умјетничког живота. Захваљујући, између осталог, његовим критичким есејима, умјетници попут Барнета Њумена, Вилема де Кунинга и Џексона Полока ушли су у историју умјетности, а модерна умјетност почела је да се поистовјећује са америчком културом. Розенберг је утицао на Арент, али је и сам био под њеним утицајем. Пријатељи су постали крајем четрдесетих година, а затим су развили низ идеја о томе како оно што су називали „дјеловањем“ повезује естетику и политику. Током наредне двије деценије наставили су да преиспитују значење дјеловања, док су обоје предавали у оквиру програма Одбора за друштвену мисао на Универзитету у Чикагу.

Током четири деценије након његове смрти, Розенберг је свеођен на слабо запамћену карикатуру. Његове особенe идеје о дјеловању — несистематичне, увијек у развоју и изложене у есејима сакупљеним у књигама које нису штампане још од осамдесетих година — одбацивали су историчари умјетности попут Мајкла Фрида, Розалинд Краус и Хала Фостера. Криста Ноел Робинс их је у књизи Умјетник као аутор из 2021. године описала као „напола романтичарске, напола ситнобуржоаске“ и као „психологизујуће кукање“. Иако гријеше када одбацују Розенберга, ови научници с правом у њему препознају противника врсте критике којом се сами баве. Његови есеји пуни су провокативних критика начина на који академски кругови, музејски стручњаци, галеристи и ликовни критичари умјетничка дјела своде на средства поучавања или остваривања профита, скрећући пажњу са онога што је заиста у питању у самом чину стварања умјетности.

Умјетници о којима је Розенберг писао били су људи за које је сматрао да се боре да створе властити људски живот усред угњетавања и илузија капитализма. На тај начин, тврдио је, они су раскидали са конвенцијама историје умјетности. Стварање лијепих предмета, припадност самосвјесној авангарди, приказивање политички корисних тема, па чак и тежња ка оригиналности — све је то отпадало у други план док су настојали не више да производе умјетност, већ да дјелују: било на платну, у скулптури или кроз реакције које су њихови поступци изазивали.

У свом најважнијем и најчешће погрешно тумаченом есеју, Амерички акциони сликари из 1952. године, Розенберг је инсистирао да је критика умјетности најмање прикладан од свих могућих одговора на такво дјеловање.

„Ново сликарство“, написао је, „разорило је сваку разлику између умјетности и живота.“

Оно, према његовом мишљењу, није захтијевало критику у смислу стручњачког процјењивања квалитета, већ егзистенцијални чин просуђивања. Критичар није требало да одређује мјесто умјетничког дјела у развоју историјских тенденција нити да открива његову вриједност као призме кроз коју се сагледавају друштвени проблеми. Требало је да просуђује умјетников чин према томе како он открива један живот.

Од политичке вјере до разочарања

Розенбергов живот, који је данас боље познат захваљујући биографији Дебре Брикер Балкен из 2021. године, почео је у породици ниже средње класе јеврејског поријекла у Њујорку, 1906. године. Амбициозан, али без јасног усмјерења, након студија права — којим се никада није професионално бавио — кретао се међу боемским круговима Гринич Вилиџа. Кроз пријатељства са младим људима који су тежили да постану умјетници и интелектуалци, упознао је главне токове свог времена: марксизам, психоанализу и надреализам. И сам је стварао на различите начине, у складу са разноликим интелектуалним окружењем. Током већег дијела тридесетих година мијењао је своја интересовања између сликарства, поезије, прозе и публицистике. Сви ти покушаји били су прожети његовим љевичарским политичким увјерењима. Тако се, на примјер, у његовој пјесми Фронт из 1935. године Розенберг бори са сложеним модернистичким стилом из више перспектива, славећи насиље које морнари, синдикалци и пољопривредници усмјеравају против снага реакције, симболизованих у лику „неког копилета од пословног човјека“.

Када је Велика депресија, започета 1929. године, постала катастрофа која је обиљежила читаву епоху, Розенберг је, као и многи млади мислиоци, у Совјетском Савезу потражио надахнуће за нови модел друштва. Средином тридесетих година совјетска влада подстицала је комунистичке групе широм свијета да сарађују са некомунистичком демократском љевицом у оквиру такозваног Народног фронта. Розенберг се прикључио неколиким таквим иницијативама и радио као уредник часописа Art Front, који су покренула два удружења умјетника повезана са Комунистичком партијом. Учествовао је и у низу јавних радних програма из доба Њу дила, чији је циљ био да писцима и умјетницима обезбиједе посао. Писао је каталоге и друге текстове о муралима финансираним посредством Управе за јавне радове, а приредио је и антологију новије америчке књижевности American Stuff, у оквиру Федералног књижевног пројекта.

У тим годинама чинило се могућим замислити сарадњу умјетника, писаца, америчке љевице, администрације Френклина Рузвелта и међународног комунизма. До краја тридесетих година Розенберг је напустио ту синтезу. Као и многи љевичари, био је дубоко разочаран совјетским монтираним процесима и чисткама, пактом са нацистичком Њемачком и инвазијом на Финску. Разочарали су га и уски, догматски ставови активиста на америчкој умјетничкој сцени који су били под стаљинистичким утицајем, као и бљутава, у прошлост загледана умјетност коју је финансирала Управа за јавне радове. Мурали на којима су приказивани херојски пољопривредници и радници, примијетио је, више су личили на умјетност коју су промовисали Стаљин и Хитлер у својим режимима него на истински ново стваралаштво. Чинило се да су Народни фронт, и у политици и у естетици, стигли до слијепе улице. Умјетници из Розенберговог окружења дијелили су његово разочарање. Један од његових најближих пријатеља тридесетих година био је Барнет Њумен (1905–1970), наставник у државној школи који се сликарством бавио у слободно вријеме. Попут Розенберга, Њумен је био марксиста, али све више независног духа.

Године 1933. кандидовао се за независног градоначелника Њујорка, обећавајући да ће „људи културе“, попут њега, омогућити „дјеловање“. Управо ће та ријеч касније постати кључни појам Розенбергове мисли. Њумен је сматрао да људи способни за естетско искуство треба да се окупе у одбрани обичног човјека од интереса богатих. Његов програм обухватао је бесплатне умјетничке школе, грађански филмски студио који не би био подређен комерцијалним интересима и сличне иницијативе. До краја те деценије Њумен је изгубио вјеру у љевицу и политички ангажовану умјетност. У преокрету који ће надахнути и Розенберга, уништио је своје слике и почео да трага за новим стилом. Та потрага довела је до његовог преломног дјела строгог апстрактног израза, Onement I, из 1948. године.

Ипак, како се Њумен касније присјећао, Розенберг га је током те кризе непрестано подстицао да објасни шта његов нови стил, лишен фигура и симбола, уопште може да значи свијету. Упркос свом изгледу, апстрактно сликарство и даље је могло бити политички чин — одговор на политички застој и привидни слом наде у прогресивну љевицу. Њумен је Розенбергу говорио да би његово дјело, ако се правилно протумачи, могло означити крај „државног капитализма и тоталитаризма“. Чак и када је његова порука захтијевала помоћ интелектуалца који је био спреман да је разумије, слика је и даље могла представљати политички чин.

Док су двојица пријатеља пролазила кроз заједнички губитак идеолошке извјесности, Розенберг је помагао Њумену да пронађе нови умјетнички метод, истовремено стварајући сопствени идентитет као ликовни критичар. Током четрдесетих година, док је подстицао Њумена да се преображава у апстрактног умјетника, Розенберг је све више сумњао у то да је плодотворно политичко дјеловање уопште још могуће. Бринуо се да је политички напредак осујећен управо привлачношћу привидно нових идентитета. Писао је, углавном за малотиражни, али утицајни троцкистички часопис Partisan Review, да су интелектуалци који су некада били комунисти, а затим се удаљили од љевице, толико „збуњени пред стањем савременог свијета“ да би могли посегнути за било каквим „религијским или митолошким средством“ како би стекли илузију да разумију ко су и какву улогу треба да имају.

Збуњени људи, осјећајући да нешто дубоко није у реду са модерним друштвом, али неспособни да објасне свој положај, а камоли да пронађу излаз, преузимали су фантастичне идентитете — као Аријевци, као Нови совјетски човјек или као браниоци западне цивилизације. Своје улоге играли су у драмама смјештеним у далеку прошлост или утопијску будућност. Иако лажни, ти идентитети и наративи били су барем разумљиви. Нудили су готов сценарио који је људима говорио ко су и шта треба да раде, пружајући им осјећај да су способни да дјелују.

Ова анализа, коју је Розенберг развио у низу есеја посвећених поновном тумачењу Марксовог дјела Осамнаести бример Луја Бонапарте из 1852. године, подударала се са идејама које је Хана Арент развијала у књизи Извори тоталитаризма из 1951. године. Обоје су тврдили да екстремистичке идеологије деснице и љевице одговарају на стварне проблеме модерног друштва тако што нуде привидне колективне идентитете и приче које замјењују истинско дјеловање и аутентично ја. Либерали који су се противили тим идеологијама, упозоравали су, нису били ништа мање подложни таквим илузијама. Розенберг је чак почео да сумња да часописи попут Partisan Review и њујоршка интелектуална сцена након стаљинизма и сами шире погрешне представе. Интелектуалци који су себе сматрали слободним мислиоцима могли су бити једнако обманути као и масе опчињене пропагандом Стаљина и Хитлера.

У есеју Стадо независних умова из 1948. године Розенберг је напао Partisan Review и сличне публикације због претензије да представљају свијет културе и интелекта издвојен из деградиране масовне културе америчког капитализма. Аутори ових часописа, попут Клемента Гринберга и Двајта Макдоналда, жалили су се на успон потрошачке, хедонистичке индустрије забаве која је производила културни шунд. Забрињавали су се због снижавања интелектуалних мјерила, али и због њене моћи да радничку класу одврати од суштинских политичких питања. Розенберг је дијелио њихову забринутост, али је инсистирао на томе да такве публикације стварају лажан осјећај издвојености и надмоћи над стандардизованим обликовањем јавног мњења посредством медија. У стварности, оне су биле само посебна друштвена група унутар тог огромног процеса манипулације — можда утолико подложнија обмани што је више вјеровала у сопствену интелектуалну независност.

Промовишући самозадовољни конформизам прикривен маском слободног мишљења, ти часописи су, упозоравао је Розенберг, клизили ка неодлучном либерализму који је стварне могућности интелектуалног и политичког дјеловања замјењивао удобним осјећајем припадности сопственој групи.

Умјетност као лични чин побуне

Управо је та фрустрација била једна од главних тема есеја који је покренуо Розенбергову каријеру ликовног критичара — Амерички акциони сликари. Објављен 1952. године у часопису ArtNews, који је постајао главно мјесто расправе о новој групи апстрактних сликара из Њујорка, попут Њумена, де Кунинга и Полока, есеј је тврдио да су ти умјетници представљали тешкоће са којима су се суочавали сви људи након онога што је Розенберг називао „великом кризом“ тридесетих и четрдесетих година.

Вјера у било какав напредак — било посредством политичке револуције коју би предводила организована љевица, било посредством модернистичке умјетничке авангарде која би наставила да развија достигнућа претходних пола вијека — постала је неодржива. Више није било јасно чему умјетност служи. Заговорници новог сликарства одговорили су на такво стање одустајањем и од политике и од естетике — од циља да се промијени друштво, али и од настојања да се стварају лијепи, занимљиви или на други начин значајни предмети. Умјесто тога, са „очајничким признањем моралне и интелектуалне исцрпљености“, настојали су да „дјелују“ кроз умјетничка дјела која су попримала облик личних побуна. У области визуелних умјетности били су сродни егзистенцијалистима француске књижевности и философије, са којима је Розенберг био добро упознат као редовни сарадник часописа Les Temps modernes, који су уређивали Жан-Пол Сартр и Симон де Бовоар. У том часопису раније је објављена верзија његовог есеја Амерички акциони сликари.

Розенберг се, међутим, разликовао од својих француских егзистенцијалистичких саговорника по томе што је наглашавао да се такви покушаји не могу процјењивати само према њиховој аутентичности. Није било довољно „бити вјеран себи“ или остати „досљедан“ произвољно изабраним опредјељењима. Називајући их дјеловањем, истицао је да те експерименте треба процјењивати према њиховој способности да промијене околности и карактер људи који их изводе. Розенберг није једноставно славио америчке умјетнике о којима је писао. Занимљиво је да није именовао ниједног од њих нити је описао конкретно умјетничко дјело. Савременици су, ипак, препознали да говори о водећим апстрактним сликарима Њујорка, јер је било познато да се дружио са Њуменом и де Кунингом. Није био усамљен у процјени значаја тих умјетника. Његове колеге и супарници, нарочито Гринберг, такође су поздрављали успон америчке апстракције након социјалног реализма из времена Њу дила. Гринберг је у њој видио нову етапу историје умјетности: наставак дугог процеса удаљавања од слике усредсређене на приказивање предмета ка ослобађању чисте форме и боје. Убрзо су апстрактни сликари, нарочито Полок, постали славне личности, представљани као хладни побуњеници чији су груби ставови одговарали агресивним потезима четкице и техници разлијевања боје. Непријатељски настројене реакције конзервативних критичара у The New York Times-у само су појачавале њихову ауру побуњеништва.

Розенберг је, међутим, заузео другачији став према америчкој апстракцији од Гринберговог формалистичког вредновања, медијског стварања митова или неразумијевања конзервативаца. Насупрот Гринбергу — и готово звучећи као реакционарни носталгичар за старим академским сликарством — тврдио је да се рад апстрактних умјетника не може разумјети као умјетност у традиционалном смислу. Она није била најновија фаза историје умјетности. Њено постојање показивало је да је и сама историја умјетности, као и идеологије марксизма, национализма и либерализма, изгубила своју некадашњу снагу. Неки људи су и даље могли бити заведени увјерењима и идентитетима из деветнаестог вијека, али они више нису нудили путеве ка будућем индивидуалном и колективном дјеловању.

„Модерна умјетност“, прогласио је Розенберг, била је само „комедија револуције“.

На тај начин повезао ју је са псеудореволуцијама којима су радничке класе Европе обмањивали екстремна љевица и десница, као и са фарсом Наполеона III, који је покушавао да понови политичку каријеру свог стрица. Ако више није могао да вјерује у обећање Народног фронта да се умјетност и љевица могу удружити у борби против угњетавања, Розенберг није намјеравао да се врати предмарксистичкој илузији да умјетност има сопствену историју, одвојену од политике. Преиспитивао је и мит о умјетнику као храброј, усамљеној личности која је и даље способна за слободно самоизражавање у друштву које постаје све репресивније и непрозирније. Та представа нудила је наду да би, упркос нестанку изгледа за праведнију будућност, могле опстати технике самообликовања којима појединац избјегава рутину, клишее и илузије, а које би једног дана могле оживјети политички живот. Стварајући нови „идентитет“ кроз „дјеловање“, умјетници су могли да укажу на заједничку способност људи за „личне побуне“ и да око себе окупе „истинску публику“, отворену за „нови стваралачки принцип“.

Али Розенберг је упозоравао на озбиљну опасност: такви мали симболички чинови отпора могли су се претворити у „религијски покрет“, култ у којем се славне личности и умјетнички предмети обожавају, док њихово значење контролише свештеничка каста стручњака. Тако би настајала нова затворена група, подједнако обманута као читаоци и писци некадашњих малих социјалистичких часописа. Његова највећа брига била је опасност да растуће умјетничко тржиште и институционалне „бирократије укуса“ преузму контролу над апстрактном умјетношћу. Сумњао је да ли мит о „усамљеном умјетнику“ заиста представља средство отпора или је, напротив, мамац којим се умјетници увлаче у систем који их потчињава.

Током наредних деценија, све до смрти 1978. године, Розенберг је покушавао да заштити оно што је сматрао крхким потенцијалом америчке апстракције за истински лични и политички отпор. Настојао је да је одбрани од противника, погрешно усмјерених поштовалаца, медија и све моћнијег умјетничког естаблишмента. Међу његовим најпроницљивијим текстовима налазе се они о насљеђу његовог старог пријатеља Барнета Њумена. Док су први послијератни апстрактни умјетници који су стекли критичко и комерцијално признање, попут Полока и де Кунинга, били познати по драматичним потезима четкице који су изражавали снажне и ексцентричне личности, Њуменове слике одликовала је готово безлична строгост. Једини уступак гестуалном сликарству његових савременика била је усправна линија кроз средину платна, коју је шаљиво називао „рајсфершлусом“. Њумен је умро 1970. године, непосредно прије него што је његово дјело постало популарно међу новом генерацијом умјетника и критичара повезаних са минимализмом и сликарством поља боје, попут Кенета Ноланда. Исцрпљени херојским позирањем и експресивним сликарством Полока и де Кунинга, они су у Њумену препознали претечу сопственог стила.

Розенберг је у својим есејима и постхумно објављеној монографији настојао да утврди Њуменову независност и од славнијих савременика и од оних који су га присвајали као претечу својих умјетничких праваца. Први су занемаривали његову оригиналност, док су други занемаривали његову философију, усмјерену на стварање искуства узвишеног у добу у којем је традиционална религија нестала. Многи Њуменови наслови, попут циклуса Станице крста из периода 1958–1966, упућивали су на религију, иако сама дјела нису садржавала видљиве религијске представе. Њуменов приступ, тврдио је Розенберг, почивао је на свјесној „наивности“. Њумен је био вјеран сопственом осјећају стварности, без обзира на преовлађујуће мишљење, и заснивао је значење свог дјела — као и читавог живота — на наизглед апсурдној могућности да поновљена слика правоугаоника са пругама у посматрачу пробуди „узвишене теме“ које су надахњивале сакралну умјетност прошлости. Једини начин да се поново успостави веза са таквим искуством, сматрао је Њумен, био је да се технике апстракције употребе као нека врста аскетског прочишћења, којим се заобилази историја умјетности. Посматрач би тако био вођен „изван естетског, ка чину вјере“ — ка узвишеном без теологије, идеологије, обреда или вјероисповијести. Розенберг је признавао да је то била смјела замисао. Она је узнемиравала ликовне критичаре јер је наговјештавала да су и критика умјетности, па чак и сама категорија „умјетности“, небитне за Њуменове амбиције. Његови циљеви више су личили на циљеве библијских пророка него на циљеве Пикаса, Полока или Ноланда.

Али управо је то, према Розенбергу, значило дјеловати: раскинути са конвенцијама, окренути умјетност против саме себе, одбити да се подрже устајале традиције или помодне етикете и прихватити ризик да су наши поступци, па чак и читав живот, можда били узалудни.

Од умјетничког чина до тржишне робе

Док се Њумен у Розенберговим текстовима појављује као нека врста свјетовног свеца, Енди Ворхол се појављује као Јуда или ђаво. Током шездесетих година, када је њујоршком умјетничком сценом завладала поп-арт умјетност, Розенберг је нападао оно што је сматрао све израженијим саучесништвом умјетника са елитама, културом славних и капитализмом.

Ворхол је, према њему, потврдио суморна предвиђања из есеја Амерички акциони сликари: показао је да се вредновање предмета у умјетничком свијету може програмирати усмјеравањем пажње на самог умјетника. Умјесто да стварање сопствене личности буде тежак и херојски подухват којим умјетник чува одређену слободу у угњетавајућем друштву и дехуманизујућој економији, оно је постало још једна техника медијске сналажљивости и „акумулације капитала“. Розенбергова непријатељска настројеност према Ворхолу није му донијела наклоност каснијих генерација критичара и историчара умјетности. За њих су Ворхолови портрети Жаклин Кенеди или прикази знака долара представљали занимљиво понирање у капиталистичку културу, па чак и суптилан облик њене субверзије. Ипак, Розенберг никада није био некритички обожавалац апстрактног експресионизма, као што није био ни досљедан противник умјетности која је најављивала постмодернизам или се поигравала популарном културом.

Средином седамдесетих година, на примјер, похвалио је Сола Стајнберга, умјетника који је често објављивао цртеже у часопису The New Yorker. Међу њима је био и чувени цртеж Поглед на свијет из Девете авеније. Розенберг је сматрао да су Стајнбергов успјех у мејнстрим публикацији и његов рад у медију карикатуре засјенили чињеницу да је тражио сопствене путеве ка ономе што је Розенберг називао дјеловањем. Стајнбергова крајња тема, тврдио је, нису биле шале, већ сам „стил“ и начин на који различити стилови могу бити обједињени у „сликовну аутобиографију“ која истовремено открива и прикрива умјетниково ја. Дјелујући у оквиру главних културних институција и ослањајући се на историјске референце и савремене културне токове, Стајнберг је настојао да их мијења изнутра и отвори простор за експериментисање. Тај приступ био је готово супротан стратегији „усамљеног умјетника“ коју је Розенберг анализирао у есеју Амерички акциони сликари, а у многим погледима био је сродан Ворхоловом.

Ако су и представа о усамљеном ствараоцу који пркоси друштвеним конвенцијама и представа о слободном мислиоцу који одбацује масовно друштво постале варљиве маске једног поретка у кризи, онда је можда рјешење ипак требало тражити у дјеловању изнутра, а не изван структура које су изгледале као препрека сваком дјеловању.

Када друштво изгуби вјеру у истину

Вијетнамски рат и афера Вотергејт дали су нову хитност Розенберговој дугогодишњој потрази за идентитетом који би омогућио отпор систематским обманама америчке политике и културе. Администрације Линдона Џонсона и Ричарда Никсона годинама су лагале јавност о природи и размјерама рата у југоисточној Азији, који је Розенберг сматрао монструозним и осуђеним на пропаст. У томе су им помагали медији и академски стручњаци који су радили у Министарству одбране и истраживачким центрима.

Розенберга није утјешила ни чињеница да су професионални новинари разоткрили измишљотине о инциденту у Тонкиншком заливу и прикривању Никсонових злоупотреба. Тврдио је да су лажи постале толико распрострањене и толико често помијешане са истинитим или увјерљивим информацијама да је грађанима Сједињених Држава постајало готово немогуће да стекну „било какву објективну представу о ономе што се догађа“. Јавност је, сматрао је, имала право да изгуби повјерење не само у појединачне политичаре, новинаре и научнике него и у све који су заузимали те улоге. Али било је погрешно повући се у оно што је постајало њен уобичајени одговор: духовну малаксалост и равнодушност.

Генерацију раније Розенберг је страховао да су јавност и интелектуалци лак плијен обмана стаљинизма, фашизма, национализма, хришћанског конзервативизма или либерализма. Сада се бојао да би Американци, оправдано постали цинични, могли престати да вјерују у било какав политички идентитет или могућност дјеловања.

У таквој атмосфери, инсистирао је, постаје још важније да писци, попут умјетника, покажу да се „у дјеловању увијек може појавити нешто непредвиђено“. Један од ријетких облика дјеловања доступних интелектуалцима јесте да, одустајући од претензије на стручњачко знање, изразе сопствене реакције на оно што виде — снажним, личним „стилом“, са искреним гађењем и огорчењем, умјесто хладног, непристрасног истраживања или критике. Умјесто да посегне за маском „стручњака“ који се представља као господар безличних чињеница — улогом према којој је јавност већ имала оправдано презир — интелектуалац који жели да допре до људи треба да постане „учесник у разговору за породичним столом“. Треба да говори непосредно, иако на изузетно бриљантан начин, о стварима које сви видимо и осјећамо. У добу које више не вјерује у истину, упозоравао је Розенберг прије пола вијека, интелектуалац мора постати нека врста популисте, као што умјетник можда мора постати комичар.

Да ли је Розенберг био у праву у својим оцјенама Стајнберга, Ворхола, Њумена и апстрактних умјетника послијератних година — односно да ли нам његова тумачења помажу да боље разумјемо стварна својства њихових дјела и њихов значај — читалац мора да просуди сам, на основу умјетничких дјела. Најзначајније у Розенберговој критици јесте то што је, док је пажњу усмјеравао са једног умјетника на другог, досљедно покушавао да процијени шта њихова дјела откривају о могућности да појединац у нашем друштву искористи расположиве културне и институционалне ресурсе како би се ослободио старих улога и створио нови, шири и слободнији идентитет. Током деценија писања о умјетности, увијек је сматрао да умјетнике треба процјењивати према успјеху или неуспјеху њиховог дјеловања — према томе да ли су успјели да се одупру рутини, клишеима и конформизму, с једне стране, и самозаваравајућем бјекству у фантазију, с друге. Ова два зла, никада није престао да тврди, произлазе из саме природе нашег капиталистичког друштва.

Мало је ликовних критичара и историчара умјетности разумјело Розенбергово наглашавање дјеловања или увидјело његову повезаност са темељном критиком савременог свијета. Али његова пријатељица Хана Арент преузела је многе његове идеје у свом капиталном дјелу Људско стање из 1958. године. Арент је тврдила да политички живот, попут естетског искуства, обиљежава урођена људска потреба за јавним испољавањем кроз поступке који нису рад, рутина или ритуал, већ оно што је, слиједећи Розенберга, називала „дјеловањем“. Попут свог пријатеља, и она је била забринута због тога што могућности за дјеловање у савременом друштву потискују, с једне стране, механизација и бирократизација, а с друге привидни облици дјеловања — од умртвљујућих задовољстава индустрије забаве до варљивих обећања масовне политике. У есеју Криза у култури из 1960. године, који је означио прекретницу у њеном размишљању, Арент се позвала на Розенберга док је развијала став да задатак интелектуалаца није да критикују масовну културу као нешто одвојено од њих самих, већ да унутар ње упражњавају оно што је називала „укусом“ и „расуђивањем“. Другим ријечима, требало је да постану јавни интелектуалци по Розенберговом узору.

Године 1979, годину дана након Розенбергове смрти, његов књижевни извршилац Мајкл Денени дао је интервју студентским новинама Универзитета у Чикагу, присјећајући се времена проведеног са Розенбергом и Арент крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. У том интервјуу, као и у есеју објављеном исте године, тврдио је да су Арент и Розенберг били „најзначајнији савремени мислиоци о природи дјеловања“. Током свог пријатељства дошли су до „јединственог приближавања“ идеја. Можда је у самој природи дјеловања и просуђивања то да се они не могу објаснити само теоријски, већ се могу разумјети једино кроз конкретну праксу.

Ако је тако, онда највећи допринос Розенберга и Арент представљају примјери које су пружили својим јавним писањем и односима са студентима и пријатељима: истрајна борба да се просуђује промишљено и искрено, чак и онда када су мјерила просуђивања — старе традиције и извјесности политичке вјере — изгледала доведена у питање.

 

Изворник: „Art Must Act“, Aeon.


О аутору и извору

Блејк Смит (Blake Smith) је историчар и преводилац који живи у Чикагу. Текст је објављен на платформи Aeon, која објављује есеје о философији, култури, умјетности, науци и друштву.