Херцеговина и идеја слободе од Луке Вукаловића до Миће Љубибратића
Херцеговина је у XIX вијеку била једно од средишта борбе за ослобођење од османске власти. Устанци који су потресали њене крајеве нису били само посљедица тешког друштвеног и економског положаја становништва него и израз све снажнијих тежњи ка политичкој слободи. Међутим, иза питања ослобођења налазило се и друго, сложеније питање: каква је требало да буде политичка будућност Херцеговине? Да ли је она могла постати самостална политичка цјелина или је њено ослобођење било замишљено као дио ширег уједињења српских земаља? Да ли су устанички вођи имали исте циљеве и колико су њихове замисли зависиле од интереса Србије, Црне Горе и великих европских сила?
Животи и политичко дјеловање Луке Вукаловића и Миће Љубибратића пружају добру полазну основу за разумијевање ових питања.
Лука Вукаловић и границе устаничке самосталности
Устанак под вођством Луке Вукаловића, који је трајао у различитим фазама од 1852. до 1862. године, представља једно од најзначајнијих поглавља херцеговачке историје XIX вијека. Његов почетак био је повезан са отпором османским властима, одузимањем оружја, притисцима на народне прваке и настојањима да се становништво стави под чвршћу контролу централне власти. Устанак је постепено прерастао у шири покрет отпора, а Вукаловић је постао његов најпрепознатљивији вођа.

Политички циљ устаника није се, међутим, исцрпљивао у одбацивању османске власти. Историјски прикази Вукаловићевог устанка наводе да је једна од његових основних тежњи била ослобођење и присаједињење Црној Гори. Због тога би било погрешно његов покрет представљати као недвосмислено осмишљен програм независне херцеговачке државе.
Ипак, Вукаловићево дјеловање отвара важно питање односа између народне самосталности и државног уједињења. Устанички вођа морао је да рачуна на подршку племенских првака, на расположиве војне снаге, на односе са Црном Гором и на промјенљиве ставове великих сила. Његова моћ није почивала само на војном ауторитету већ и на способности да одржи покрет у околностима у којима су се интереси савезника могли разилазити.
Посебно је значајно што је током 1861. дошло до сукоба између Вукаловића и кнеза Николе. Тај сукоб показује да се чак ни међу онима који су тежили ослобођењу од исте власти није подразумијевало потпуно слагање око руководства и политичког уређења будуће заједнице. Управо ту почиње једна од најзанимљивијих тема херцеговачке историје: може ли устанички покрет сачувати своју самосталност када његов успјех зависи од помоћи сусједне државе?
Мићо Љубибратић: ко ће одлучивати о будућности Херцеговине?
Мићо Љубибратић, који је у ранијој фази свог живота био Вукаловићев сарадник, постао је једна од водећих личности Херцеговачког устанка 1875. године. Његово политичко дјеловање показује да је питање ослобођења у међувремену добило нове димензије. Оно више није било само питање војног отпора и односа према сусједним државама него и питање организовања устаничког покрета и одређивања његовог политичког представништва.
Љубибратићев значај нарочито долази до изражаја у његовим настојањима да се устанак организује на широј политичкој основи. У августу 1875. године, заједно са Алексом Јакшићем, учествовао је у окупљању устаничких вођа са намјером да се успостави самосталније руководство и образује привремена устаничка влада. У његовим замислима појављује се и идеја шире народне скупштине, која би покрету обезбиједила политичко представништво изван непосредне контроле владарских династија.

Ови догађаји захтијевају пажљиво тумачење. Настојање да се успостави привремена устаничка влада није само по себи доказ да је Љубибратић заступао независну херцеговачку државу. Оно, међутим, јасно показује да је питање руководства устанком било и питање политичке воље: ко има право да одлучује о циљевима борбе, ко представља устанике и ко ће одређивати будући положај ослобођене земље?
Сукоб са круговима блиским црногорском кнезу Николи открива колико је то питање било осјетљиво. Црногорско руководство настојало је да устанак држи под својим утицајем, док су Љубибратић и његови сарадници тежили другачијем облику организовања покрета. У том сукобу нису се нужно разилазили у питању потребе за ослобођењем, већ и у погледу начина на који би се до слободе дошло и ко би руководио политичким процесом. Зато Љубибратића не треба посматрати само као устаничког војводу него и као личност чије дјеловање отвара питање односа између националног циља и политичке самосталности покрета.
Херцеговина између Србије, Црне Горе и великих сила
Херцеговачко питање није се могло ријешити искључиво снагом устаничких одреда. У другој половини XIX вијека судбина османских посједа у Европи постала је предмет ширих међународних надметања. Србија и Црна Гора тежиле су проширењу свог политичког утицаја и ослобођењу српског становништва, док је Аустроугарска настојала да спријечи развој догађаја који би угрозили њене интересе на Балкану.

Историјска истраживања Херцеговачког устанка из 1875. године показују да су се социјални узроци побуне — нарочито аграрни односи и пореска оптерећења — постепено повезали са националним и политичким циљевима. Устанак је тако постао дио шире Источне кризе, чији је исход зависио и од односа европских сила.
Берлински конгрес 1878. године показао је колико су могућности локалних ослободилачких покрета биле ограничене интересима великих држава. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, иако су Србија и Црна Гора међународно признате као независне државе. Тако се политичка будућност Херцеговине није остварила ни као независна држава ни у облику уједињења са Србијом или Црном Гором.
У том исходу треба препознати разлику између циљева устаника и резултата међународне политике. Чињеница да се одређена замисао није остварила не значи да није постојала као тежња, али исто тако не треба сваки облик отпора тумачити као доказ постојања јасног програма државне независности.

Карта из 1875. сачувана у Француској националној библиотеци
Да ли је постојала идеја независне Херцеговине?
Ово питање остаје средишње за разумијевање политичке историје Херцеговине у XIX вијеку. За његов одговор потребно је разликовати најмање три нивоа.
Први је тежња за ослобођењем од османске власти. Она је била заједничка многим устаницима, иако су се непосредни разлози побуне могли разликовати. Други је питање локалне политичке самосталности. Устаничко руководство, народни прваци и племенске старјешине настојали су да задрже или прошире свој утицај на одлучивање о судбини краја. Љубибратићев покушај стварања привремене устаничке владе посебно је значајан за истраживање тог проблема. Трећи је питање коначног државног уређења. Ту се појављују различите могућности: посебна херцеговачка држава, присаједињење Црној Гори или уједињење са Србијом у оквиру ширег националног програма.
Те могућности нису биле подједнако заступљене нити су имале исти историјски значај. За сада доступни извори снажније потврђују тежње ка ослобођењу и националном уједињењу него постојање јасно формулисаног и широко прихваћеног програма независне Херцеговине. За коначан суд потребно је проучити устаничке прогласе, преписку вођа, дипломатске извјештаје и архивску грађу.

Кнез Никола и херцеговачко питање
Став Црне Горе према Херцеговини у XIX вијеку био је обиљежен тежњом за ослобођењем од османске власти и проширењем црногорске државе. Још у вријеме кнеза Данила Петровића, устанак Луке Вукаловића био је повезан са идејом ослобођења и присаједињења Црној Гори. Доласком кнеза Николе на власт 1860. године, Херцеговина је остала једно од средишњих питања црногорске националне и државне политике.
Кнез Никола није тежио само ослобођењу Херцеговине него и њеном укључивању у проширену црногорску државу. Током преговора са Србијом 1875. године заговарао је подјелу ослобођених османских територија, према којој би Црној Гори припала Херцеговина до Неретве, док би Србија добила Босну и Стару Србију. То показује да су се идеје српског националног уједињења преплитале са конкретним државним интересима двију кнежевина.
Међутим, односи Цетиња са херцеговачким устаничким вођама нису увијек били једноставни. Током устанка 1875. године Мићо Љубибратић залагао за већу аутономију Херцеговине, док је кнез Никола настојао да устанак усмјерава у складу са својим политичким и дипломатским циљевима. Њихова разилажења показују да питање ослобођења није било истовјетно питању ко ће управљати ослобођеном Херцеговином. Црна Гора је у приоритету имала заокруживање сопствене територије и излазак на море, а расплети који ће услиједити су показали сву огољеност интереса јачих у односу на слабије.
Берлински конгрес 1878. године онемогућио је остварење црногорских претензија на Херцеговину, јер је Аустроугарска добила право да окупира Босну и Херцеговину. Тако се херцеговачко питање нашло између три различите тежње: ослобођења од османске власти, политичке самосталности устаничког покрета и уједињења са сусједним српским државама. Управо у њиховом преплитању налази се један од кључева за разумијевање политичке историје Херцеговине у XIX вијеку.

Књаз Никола: Сви под једну – српску заставу!
Историјске могућности и границе политичке самосталности
Лука Вукаловић и Мићо Љубибратић припадали су различитим фазама херцеговачке ослободилачке борбе. Код првог је у првом плану дуготрајни устанички отпор и однос према Црној Гори; код другог се, уз војну борбу, јасније поставља питање политичког организовања и права устаничког покрета да самостално одлучује о својој будућности.
Њихова искуства показују да се национално ослобођење и политичка самосталност не морају увијек поклапати. Један народ може тежити слободи, а да се истовремено суочава са различитим представама о томе у којој држави и под каквим политичким устројством ту слободу треба остварити. У томе се налази и шири значај херцеговачке историје XIX вијека. Она нас подсјећа да државне границе нису само резултат историјских тежњи народа него и исход односа моћи, политичких одлука и међународних околности.
Питање независности Херцеговине зато не треба затворити једноставним одговором. Треба га истражити кроз конкретне људе, њихове политичке замисли и могућности времена у којем су живјели. Тек тада можемо разумјети зашто се борба за слободу Херцеговине није завршила стварањем засебне или уједињене српске државе и колико су у том исходу били важни унутрашњи односи у устаничком покрету, српске националне тежње и интереси великих сила.
