О књизи Мила Ломпара “Манекени лажи” (допуњено издање)
1. Политички есеј као жанр
Политички есеј у свом најразвијенијем облику не настаје из потребе да пресуђује појединачним политичким догађајима, него из постојања да разуме обрасце који их чине могућим. Зато је он одувијек припадао подручју критичког мишљења , јер иза дневне политике траже културно, историјске и духовне претпоставке јавног живота. Од Хосеа Ортегеа, преко Жилијена Бендеа, до Вацлавеа Хавела, европска есејистика показује да политичка анализа достиже своју највећу снагу онда када постане тумачење једне културе.[1] Управо у том хоризонту треба читати и Ломпарове Манекене лажи. Оне не постоје само да се полишу са савременицима, већ да политичку стварност протумаче као израз дубоких културних, историјских и духовних процеса који обликују једну заједницу.
Ломпар се у том смислу не задржава на коментару дневних догађаја, већ постоји да иза њихове препоруке дубље законитости политичког, културног и друштвеног живота. Зато Манекени лажи представљају много више од полемичке књиге настале поводом савремених политичких прилика. Ријеч је о покушавају да се актуелна српска стварност разумије као систем идеолошких, медијских и културних механизама који обликују јавни свијет, усмјеравају политичко понашање и степен понашања. Његова критика власти је оштра, аргументована и јасна.
Бањалучко издање није само допуњена верзија књиге објављене три године раније у Београду. Проширено поглавље „Агент-провокатор“, нови полемички диптих „Режимска интелигенција“ и „Барометар евробољшевизма“, као и огледи „Зашто ова књига?“ и „О либералном национализму“, дају чврсти теоријски оквир и окружују његову основну идеју. Зато је ово издање прије нове редакције него обично допуњено издање.
Као што су поједини наслови настали као реакција на различите јавне полемике и политичке догађаје, у коначном облику она чине јединствену мисију у цјелину. Њихова вриједност почива на постојању да се иза појединачних случајева и равни политичке тривијалности препознају дубоки механизми јавног живота. Тако ова књига постепено прелази границу публицистике и постаје оглед о природи политичке моћи, јавног мњења и културних образаца савременог српског друштва.
2. Полемика као метод
Једна од најважнијих особености Манекена лаже јесте то што полемика у њима није схваћена као жанр личног обрачуна нити као реакција на политичку свакодневицу. Она представља метод критичког мишљења. Зато посредни повод није крајњи предмет анализе, већ положај за тумачење ширих културних, идеолошких и историјских процеса. Политички догађај није циљ тумачења, него средство да се разуме његов дубоки културни и историјски контекст.
Појединци и појаве које се налазе у средишту Ломпарове критике нису изабрани случајно. Они су за њега репрезентативни примјери ширих културних и политичких процеса, па управо зато постају погодни за разоткривање механизама који обликују нашу јавну вијест. Ломпар тај поступак често метафорички описује као силазак у канализацији, наглашавајући да се неопходно пустити до најнижих облика јавног живота како би се открили извори духовног и друштвеног загађења. Такав приступ није мотивисан само осећајем јавне одговорности, него и постојањем да разуме путеве којима „нечист продуре у свет који јој не припада“, односно системску мрежу „коју одржава изглед“. [2]
Из таквог приступа производа и особеног карактера Ломпарове полемике. Како се, како сам каже, спушта у „канализацију“ јавног живота, њен предмет нису личности као такве, нити је покренути лични мотиви, већ постојање да се критички разоткрију обрасци мишљења о личности. Зато полемика није средство дисквалификације, него херменеутички поступак разобличавања механизама моћи и идеолошких конструкција јавне стварности. Она читаоца позива да разликује истину од привида, аргумент од пропаганде и културну одговорност од идеолошке лојалности.
Посматрана из те перспективе, полемика престаје да буде само жанр јавне расправе и постаје облик интелектуалне етике. Управо зато Манекен е лаже није могуће читати само као збирку полемичких текстова, већ као огледа о критичком мишљењу које постаје средство културног отпора.
3. Агент-провокатор као политички тип
Један од најоригиналних доприноса Манекена лаже јесте увођење фигура агента-провокатора као „службеника моћи“[3], али и као аналитичке категорије савременог политичког живота. Као што је појам познат из историје политичких покрета и безбједносних служби, код Ломпара је добио значајно шире значење. Агент-провокатор није само појединац који изазива или усмјерава политичке догађаје, већ представља модел дијељења карактеристичан за доба медијско посредовање стварности.
Због тога ова фигура не означава одређену личност, него функцију. Њена улога није да производи политичке догађаје, већ да обликује њихово тумачење. Дјелујући у простору јавног говора, медијских наратива и идеолошких конструкција, агент-провокатор учествује у стварању представа које постепено потичу непосредно искуство стварности. Предмет анализе, стога, нису поједини, него механизми јавне комуникације и политичке репрезентације.
У том смислу, агент-провокатор постаје типолошки појам. Његова функција подсјећа на Веберов идеални тип [4]: не служи да опише конкретну личност, већ да издвоји препознатљив образац политичког понашања. Истовремено, нагласак на јавном говору и медијском посредовању Ломпаров приступ у дијалогу са ауторима попут Хане Арент и Жана Бодријара[5], који су указивали на значајан јавни простор и репрезентативност.
Ипак, Ломпаров приступ има сопствено место. Он не гради општу теорију медија, него анализу укоричења у историјском и културном искуству српског друштва. Зато појам агента-провокатора нема само аналитичку, него и херменеутичку функцију: њиме се тумаче механизми кроз које се обликују јавни сукоби, политички наративи и колективно памћење.
Управо у томе лежи оригиналност овог појма. Његова вриједност није у томе што именује поједине актере јавне сцене, већ што омогућава разумијевање образаца који такви актери производа и чине политички утицајним. У феноменолошком смислу агент-провокатор главном није припадник стране коју представља и Ломпар га назива конвертитом и ренегатом или отпадником без стварних убјеђења, али и увјек у служби власти [6]. Може се инфилтрирати у групу или ситуацију, изазвати инцидент, а потом се његово д’јеловање користи као повод за ширу реакцију. Као такав агент-провокатор код Ломпара није само фигура политичког дискурса или полемике, него аналитичка категорија за тумачење односа политике, културе и медија.
4. Политика симулакрума
Једна од основних поставки на којој се заснивају Манекени лажи јесте да се савремена политика све мање ствара непосредном институционалном моћи, а све више обликовањем јавне перцепције. Политички сукоби више се не воде само око чињења, већ и око њиховог тумачења. Управо зато јавни простор постаје мјесто на којем се не само представља него и обликује политичку стварност.
У таквом поретку медија нису пуки посредники између догађаја и јавности. Они учествују у производњи политичког значења, одређујући шта ће бити видљиво, на који начин ће бити протумачено и шта ће бити прихваћено као саморазумљиво. Пропаганда се зато не испољава само кроз ширење неистина, већ и кроз селекцију, наглашавање и прећуткивање, чиме се обликује хоризонт политичког могућег.
У том контексту и фигура агента-провокатора добија своје пуно значење. Његова улога није само да изазове политички сукоб, него да усмјери његово тумачење и уклопи га у жељен идеолошки образац. Тако он постаје један од механизама политичких симулакрума, у којој је борба за интерпретацију важнија од самог догађаја.
Овакво разумијевање јавности може се извести у плодан разговор са Гијем Дебором, који је у Друштву спектакл показао да непосредно искуство стварности све више ступа у њеној медијској репрезентацији. Јако Ломпар не одлази од Деборовог теоријског оквира, њихов повезује увид да политичка моћ у великој мјери заснива на контроли тумачења јавне стварности.
Ипак, овдје се открива и особеност Ломпаровог приступа. Док Дебор тежиште ставља на логику спектакла модерног друштва, Ломпар анализу укоријењује у културном памћењу, историјском искуству и националном идентитету. Њега се не занима само како настају медијске представе, већ зашто оне постају увјерљиве унутар одређене културне заједнице. Зато његова критика није усмјерена само на медије, већ на културном обрасцу који омогућавају да репрезентација потисне стварности.
Из те перспективе, Манекени лажи не развијају теорију медија, већ херменеутику политичке стварности. Политика се показује као простор у којем су култура, историјско памћење и јавни говор неодвојиви од начина на који једна заједница разуме себе и власт политички положај.
5. Интелектуалац и јавност
Једно од кључних питања које се непрестано провлачи кроз Манекене лаже јесте положај интелектуалца у савременом јавном простору. То питање није наведено на улогу појединачних личности, нити на оцјену њихових јавних наступа. Оно се односи на саму природу интелектуалне одговорности у времену у којем јавности све више постаје простор медијског посредовања, идеолошке поларизације и политичке инструментализације.
Из те перспективе, интелектуалац није схваћен као други експерт који располаже већим знањем од, нити као коментатор дневнополитичких догађаја. Његова улога произлази из способности да критички тумачи јавну стварност, препознаје механизам идеолошког обликовања и указује на један процес који остају прикривени испод површине актуелних политичких сукоба. Управо зато се интелектуални рад не исписује у изношењу мишљења, него подразумева сталну одговорност према истини и јавном говору.
У том смислу, Ломпар представља једну дугу европску традицију у којој интелектуалац није само учесник јавне расправе, већ и чувар критичке вијести. Његов задатак није да производи политичке консензусе, него да поставља питања која доминирају јавни дискурс постоји да потисну. Зато се критичко мишљење не јавља као израз политичке опозиције, већ као облик интелектуалне независности.
Овакав став може се донети у везу са промишљањима Жилијена Бенде, који је у Издаји интелектуалаца [7] упозорао да интелектуалац престаје да испуњава своју историјску интересантну улогу под траговима знања оног тренутка моћи. Његова анализа полази од сродног увида који приступа Ломпар: јавни ауторитет интелектуалца не заснива на институционалном положају, него на способности да остане вјерена истина, чак и онда када је она у супротности са преовлађивањем расположењем.
Истовремено, Манекени лажу показују да савремени јавни простор све више фаворизује другачији тип интелектуалног дјеловања. Умјесто критичког тумача јавља се медијски интелектуалац чији ауторитет произлази из видљивости, а не из аргументације. У таквом окружењу јавни утицај све мање зависи од снаге мишљења, а све више од способности да се уклопи у доминантне медијске и идеолошке матрице. Управо ту настаје оно што Ломпар препознаје као један од основних проблема савремене културе: постепено замијењена интелектуалног ауторитета медијском препознавању.
6. Полуинтелектуалац и национална просвјећеност
У Манекенима лежи посебно мјесто заузима анализе фигуре полуинтелектуалца. Ломпар је не посматра као појединачни недостатак, већ као симптом једног ширег културног и политичког стања у којем су, како се то наводи, полуинтелектуалци достигли пун потенцијал своје деструктивности. Полазећи од тог увида, он поставља питање како је српско друштво дошло у стање да се одрицање националних интереса представља као највиши облик патриотизма и да јавни простор постаје мјесне истините системске.
Фигура полуинтелектуалца код Ломпара означава много више од недовољно образовног појединца. Његова појава и успон нису само послиједица духа времена, него и пресјека савремених идеолошких образаца са слабостима српске културне традиције. Он је „константа српске културе која доживљава свој апогеј у епохи културног и духовног симулакрума“, (…) „у беспризорној личној агресивности и претенциозној националној афектацији, у основној и главној речи, у основној речи [8] Полуинтелектуалац је тип који спаја привид јавне компетенције са духовном површином, прилажући тумачење истине политичких и културних спојева. Насупрот том моделу, аутор историјске личности попут Јована Ристића и Димитрија Богдановића као примјер интелектуалне одговорности и повезаности, који у различитим историјским околностима представљају становничку заједницу.
Једно од важних положаја Ломпарове политичке мисли јесте идеја националне просвјећености, која доводи у везу са Доситејем Обрадовићем. Насупрот лажној дилеми између модернизације и националног идентитета, он заступа схватање да је могуће спојити просвјетитељске вриједности критичког мишљења, слободне традиције националности и суверенитета. Национална просвјећеност тако постаје темељ онога што Ломпар назива националним либерализмом – постојања да национална идеја буде савремена, демократска и критичка самосвјесна.
Еманципација колективне самосвијести [9] , према Ломпару, подразумијева отклон од политичких злоупотреба и популистичких стереотипа, као и ослађивање на полицентризам као једно од идентитета темељних културних прилика. Полазећи од увјерења да политику симулакрума актуелне власти одржава управо радикално супротстављање националног и грађанског блока, он позива на обнову здраворазумског политичког дијалога и тражење заједничког простора. Зато истиче: „Без јавног и самосвесног отклона грађанских странака од невладиног идеолошког сектора и без уклањања комплекса инферорности који је усађен у схватање националног оријента у народном политичком наслеђу нас ” [10] Овај Ломпаров ставља максима Манекена лаж .
Уз то међусобне разлике, које су стварне и значајне, не треба поништавати, већ расправу о њима премијестити са профаног на интелектуални терен, гдје би се умијесто јалових полемика и међусобна питања требала дискутовати и дискутовати спремност да се уважава другачије мишљење. Таквим приступом, сматра Ломпар, умањио би се и утицао на екстремне позиције на обје стране.
Управо зато улога интелектуалца код Ломпара није првенствено политичка, него херменеутичка. Питање интелектуалца тако постаје питање културе: каква заједница жели критичко мишљење и под којим условима је оно уопште могуће? Његов задатак није да се формулише програм или мобилише присталице, већ да тумачи стварност, разобличава језик идеолошке манипулације и обнавља способност јавности да разликује истину од њене медијске репрезентације. Интелектуалац је, у том смислу, посредник између културног памћења и савременог политичког искуства, јер управо кроз ту везу постаје могуће критички разумјети садашњост.
Посматрано из те перспективе, Манекени лажи нису само књига о политици. Они су и размишљање о друштвеној одговорности интелектуалца у времену када јавни простор све више потиче критичко мишљење у кориштењу медијске видљивости и идеолошке дисциплине. Зато питање интелектуалца није споредна тема овог дјела, већ један од његових најдубљих слојева.
Овакво разумијевање интелектуалца може се упоредити и са Грамшијевим појмом „органског интелектуалца“ [11], али уз једну битну разлику. Док је код Грамшија интелектуалац неодвојив од изградње културне и политичке хегемоније, код Ломпара је његова улога прије свега критичка. Он није позван да производи нову идеолошку доминацију, него да чува простор слободног мишљења, културног памћења и јавне одговорности. Управо у томе лежи специфичност његовог схватања интелектуалне мисије.
7. Теорија одупирања
„Слобода је с животом скопчана“ (Игуман Стефан, Горски вијенац)
Ако се претходна глава може читати као анализа механизама савремене политичке и културне стварности, онда завршни хоризонт Манекена лаже представља оно што би се могло назвати теоријом одупирања. Она није формулисана као политички програм нити као идеолошки манифест, већ као постојање да се чува простор слободног мишљења у времену свег значајног медијског посредовања, идеолошке униформности и културне униформности.
Одупирање, у том смислу, није прије свега политички чин. Оно почиње као интелектуални и културни став, као „ненасилан и демократски отпор“[12]. Његов први услов није освајање јавног простора, него очување способности критичког расуђивања. Зато се отпор не исцрпљује у супростављању одређене власти или идеологији – иако Ломпар говори о познатом контексту – већ у одбијању да се прихвати свијет у којем су неразјашњене истине и привиди.
Управо зато културно памћење има посебно мјесто у Ломпаровој мисли. Заједница која губи способност да тумачи властиту прошлост лако постаје подложна туђим интерпретацијама своје садашњости. Одбрана памћења тога није израз носталгије, него предуслов слободног политичког расуђивања. Она омогућава да се актуелни догађаји сагледавају у ширем историјском и културном контексту, само да остане затворени у хоризонту дневнополитичке актуелности.
Из такве перспективе и полемика добија своје коначно значење. Она више није реакција на појединачне јавне сукобе, већ средство чувања критичке вијести. Њена сврха није побједа над противником, него одбрана могућности истинитог тумачења стварности. Управо у томе лежи дубља логика читаве књиге: политичка критика постаје неодвојива од културне самосвијести.
У том смислу, Манекени лажи нису само анализа једног историјског тренутка. Она је позив на нову интелектуалну одговорност и културну самосталност. Теорија одупирања не нуди политичко рјешење, него подсјећа да без слободног мишљења, културног памћења и јавне одговорности нема никакве трајне политичке слободе. „Ако се не будемо бранили, то значи да смо умрли“ [13] , поручује Ломпар. Зато је његова основна порука истовремена једноставна и захтјевна: отпор почиње онда када човјек одбија да препусти тумачење стварности другима, а крајњи исход је скопчан самим животом.
Ако је полемика код Ломпара херменеутички поступак, онда је одупирање њен етички императив. Оно не означава трајно стање политичког сукоба, него одбрану слободе тумачења као основног услова сваке аутентичне културе и одговорне јавности.
8. Политичка философија културе
Сви мотиви који се развијају у Манекенима лажи – од полемике и јавности до медија и интелектуалца – коначно се сусрећу у једном ширем хоризонту који би се могао означити као политичка философија. Политика се овдје не посматра као самостална сфера друштвеног живота, него као израз дубоких културних, историјских и духовних процеса који обликују једну заједницу. Зато политички сукоби никада нису само борба за власт; они су историјско и борба за тумачење историје, идентитета и колективног памћења.
Из такве перспективе, култура није украс политичког живота, него његов темељ. Она одређује језик којим једна заједница говори о себи, вриједности које сматра саморазумљивим и хоризонтом унутар којег тумачи властиту прошлост и будућност. Политичке одлуке тога нису могуће без претходних културних претпоставки, јер свака власт заснива на одређеном разумјевању човјека, заједнице и историје.
Управо због тога Ломпар не раздваја политичку анализу питања културног идентитета. За њега је јавни простор мјесто на којем се непрестано обликује слика националне културе, преиспитује историјско памћење и одређују границе колективног схватања. Политика тако постаје један од начина на који се једна култура тумачи или преобликује.
Овај приступ приближава Ломпара оној традицији политичког мишљења која културу не схвата као споредну област друштва, већ као простор у којем се обликују основне претпоставке политичког живота. У том смислу, његова анализа није усмјерена само на институције, странке или појединце, него на дубље симболичке обрасце који одређују начин на који се једна заједница разумије. Управо зато критика политике истовремено постаје и критика културе.
Из такве перспективе и теорија одупирања добија своје пуно значење. Одупирање није само отпор политичкој или медијској манипулацији, него постојање да се чува културни простор у којем су могуће слободно мишљење, историјско памћење и одговорна тумачења. Култура овде није средство политике, већ услов њене слободе.
Посматрани у цјелини, Манекени лажу се могу читати као покушај обнове политичког мишљења кроз нову културну самосвијест. Управо у томе лежи њихова најдубља вриједност: политика се не води на борбу за власт, него постаје питање начина на који једна заједница разумије саму себе, своју прошлост и своју будућност.
Зато се Ломпарова политичка мисао најпотпуније може тумачити као политичка философија култура : не зато што политику подређује културу, него зато што показује да без културног простора памћења, језичке слободе и политичке могућности самосталне политике јавног дјела. Одатле су култура, политика и истина међусобно повезани на начин да култура чува језик, памћење и критеријуме помоћу којих једна заједница разликује истину од идеолошког наметања. Политика, када изгуби тај културни ослонац, лако постаје само техника моћи и прилагођавања тренутним интересима. Зато истина за Ломпара није изван политике, али политика мора бити подвргнута критеријуму истине који долази из дубљег културног и историјског искуства.
Закључак
Како се Манекени лажи могу читати као књига о савременим политичким прилици, такво читање не исцрпљује њен смисао. Иза полемичких текстова, анализа јавних личности и критике медијског простора развија се досљедна интерпретација политичке стварности која се превазилази у оквир вршне публицистике.
Из те перспективе, фигуре као агента-провокатора, критика медијске репрезентације, разматрање улог интелектуалца и идеја одупирања чине јединствену мисаону цјелину. Њих повезује постојање да се иза појединачних политичких сукоба препознају трајни механизми јавног живота и културни обрасци који обликују колективно разумијевање стварности. Зато се Ломпарове мисли не налазе у политичкој полемици као таквој, него покушавају да се обнови способност критичког тумачења јавног простора.
У том смислу, Манекени лажи могу се разумјети као израз једне политичке филозофије културе. Политика се не посматра изоловано од историјског памћења, језика и културног идентитета, него као простор у којем се сва та питања непрестано преиспитују и обликују. Критика медија, јавности или идеологије је усмјерена на дубље претпоставке које одређују начин на који једна заједница разумије себе и своје мјесто у историји.
Из таквог читања произлази и основна теза овог приказа. Ломпарову политичку мисао није могао свести ни на публицистику, ни на идеолошку полемику, ни на коментар актуелних догађаја. Њено унутрашње јединство почиње на херменеутичком настанку да се политичка стварност разуме кроз културу, историјско памћење и јавни говор. Управо зато се Манекени лажи показују не само као критика једног времена, већ и као покушај обнове интелектуалне одговорности и слободе тумачења као темељних претпоставки интеграла сваке заједнице.
Ломпарову политичку мисао, стога, најплодотворније је читати као херменеутику политичке стварности, чији је темељ политичке философије културе, а чији је етички исход теорија одупирања.
Извори:
Мило Ломпар, Манекени лажи , Центар за српске студије, Бањалука 2026.
Мило Ломпар, Дух самопорицања, Цатена мунди, Београд, 2018.
Хосе Ортега и Гасет, Побуна маса Градац , Београд , 2013.
Жилијен Бенда, Издаја интектуалаца, Политичка култура, Загреб, 1997.
Вацлав Хавел, Моћ немоћних, Litteris, Загреб 2024.
Ги Дебор, Друштво спектакла , Породична библиотека, Београд 2010.
Антонио Грамши, Интелектуалци-култура-хегемовија , Публисхинг, Нови Сад, 2018.
[1] Ортега политичку кризу тумачи у контексту дубоке кризе европске културе и историјских вијести (У: Хосе Ортега и Гасет, Побуна маса Градац , Београд , 2013.), док Бенда наводи на подређивању (у политичком избору интелектуалаца) Бенда, Издаја интектуалаца, Политичка култура, Загреб, 1997. ) . Вацлав Хавел политички поредак открива кроз језик, свакодневне обрасце живота и однос човјека према истини (Вацлав Хавел, Моћ немоћних, Littteris, Загреб 2024.). Код све тројице политичко тумачење преузима анализу институције и постаје тумачење културног и духовног хоризонта једног друштва.
[2] Мило Ломпар, Манекени лажи , Центар за српске студије, Бањалука 2026., стр. 458.
[3] Исто, стр. 122.
[4] Код Макса Вебера идеални тип није идеалан у смислу нечега савршеног или пожељног. То је мисаона конструкција. Вебер сматра да стварност није могуће једноставно „пресликати“ у научним радовима. Стварност је превише сложена. Зато истраживач мора да направи аналитички модел који омогућава да у тој сложености препознају одређену структуру.
[5] За Хану Арент јавни простор није првенствено физички простор, већ простор у којем људи постају видљиви једним другим путем говора и дјеловања (простор простор јављања), док код Боријара није доступан дијела, него и простор производње перцепције (простор производње слика и симулација).
[6] „Са патосом лаже, оне се љубе са исходишним отпором на компочива агент-провокатор и у нашој стварности: то је вечито лице ренегата са којим се стопила његова маска у једном режиму.“ (Исто, стр. 81.)
[7] Жилијен Бенда, Издаја интелектуалаца , Социјални мисао, Београд, 1996.
[8] Мило Ломпар, Манекени лажи , стр. 39.
[9] Горе Мило Ломпар, Манекенеи лажи, стр, 225: „Национална просвјећеност у себи спаја идеју либералног која постоји у контексту идеје просвјећености са идејом модерног времена или модерног времена кретања“ [9] да је одлучујуће модерно настајање оно које тежи да еманципује национализам од стереотипа, да га просвети, учини га самосвесним, што значи и опремљеним критичким свешћу?” (Мило Ломпар, Дух самопорицања м, Цатена мунди, Београд, 2018., стр. 109.)
[10] Мило Ломпар, Манекени лажи , 43.
[11] Антонио Грамши, Интелектуалци-култура-хегемовија , Издаваштво, Нови Сад, 2018. Код Грамшија органског интелектуалца није само научник или професор, већ интелектуалац који израста из одређених група и група. Његова улога није само да тумачи стварност, него да учествује у стварању културне и политичке хегемоније, повезујући идеје са друштвеним праксама.
[12] Мило Ломпар, Манекени лажи , 143.
[13] Исто, стр. 143.