Бесједа у Монтани
Када су се окончала гоњења Цркве Христове, појавио се нови облик мучеништва — бескрвни, „мучеништво савјести“: монаштво. Многим синовима и кћерима сада слободне Цркве више није било довољно да служе Богу живећи у свијету; жељели су да у сопственом животу оваплоте апостолски позив да сваку помисао заробе и покоре послушности Христу (2 Кор 10, 5), те да тако теже савршенству — због чега се монаштво често називало „мучеништвом савјести“.
Савршенство хришћанског живота налази се у чистоти срца, у којем се настањује Дух Свети. Они који су га достигли нису се подвизавали из себичних побуда. Поставши изабрани сасуди Божији, испуњавају двије највеће Христове заповијести: љубав према Богу и љубав према ближњем (Мк 12, 30–31; Мт 22, 40). Будући да је њихова љубав достигла савршенство, они Му више не служе по тијелу, него у Духу.
Треба нагласити и сљедеће: ова служба — код оних који су монашким животом достигли највиши духовни узраст — била је нешто без чега Црква не би могла да издржи искушења и пробе кроз вијекове. Они су постали свјетиљка тијела Цркве и њено бистро око (Лк 11, 34), увијек способни да ствари виде исправно; као свјетила расуђивања, нудили су одговоре на најтежа питања и чували Цркву да не скрене са спасоносног пута Јеванђеља.
Зато је од велике важности да Православна црква — увијек имајући на уму Спаситељеве ријечи: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт 5, 13) — чува и његује монаштво и помаже његов раст, како би монаштво на ту бригу узвраћало својим најбољим духовним плодовима.
Вођени овим схватањем, радосно смо прихватили позив да дођемо у ову далеку земљу Монтану — далеку за нас Светогорце — јер смо схватили да и овдје има душа које искрено желе да посвете живот Господу и служе Му монашким позивом.
Стога ћу се усудити да, у име свих нас окупљених овдје, у дому Светог апостола Петра, узнесем благодарност Тројичном Богу, који нас је — молитвама преподобних отаца чији примјер настојимо да слиједимо — све сабрао, како бисмо једни друге охрабрили и укрепили размјеном духовних искустава.
Сваки хришћанин позван је на подвиг. У првим вијековима хришћанства, када је у сваком члану Цркве била жива свијест о неопходности духовне борбе, монаштво је наилазило на дубоко разумијевање. Они који су у то вријеме прихватали јарам монашког служења, у суштини нису радикално мијењали начин живота. Али како је подвижнички дух међу хришћанима почео да слаби, и монасима је постајало теже да достигну своје идеале. Данас, када је дух потрошачког друштва навео читаво човјечанство — укључујући и нас, православне хришћане — да највише бринемо о угађању себи и својим страстима, све је мање оних који заиста могу да разумију, или чак осјете, суштину монашког живота. Ослабила је и свијест о његовој неопходности. Па ипак, Цркви Христовој — а и читавом свијету — сада је потребније него икада монаштво, јер су лишени живих примјера духовне борбе и испуњавања јеванђелских заповијести. То је живот чији је идеал приказан у пасхалном тропару: „Јуче сам био погребен с Тобом, Христе; данас устајем с Тобом у Твоме Васкрсењу.“¹
Српски народ одувијек је његовао свијест о свештеној вриједности монашког живота. Његов најсветији изданак и духовни отац, Свети Сава, који је од младости служио Богу у монашком позиву и тако постао велик пред Њим, остао је његов узор и путеводитељ, водећи га својим учењем кроз вијекове ка Царству небеском. Истовремено, монаси и монахиње српског поријекла, као и сви који су се подвизавали у монашком животу на земљама српског народа, својим животима посвећеним Богу призивали су благодат Божију на многострадални српски народ и његову Цркву кроз вијекове. Треба истаћи и да је српски народ увијек чувао дубок осјећај за значај Свете Горе, гледајући са љубављу и великим поштовањем на то полуострво посвећено Пресветој Богородици, јер је управо тамо Свети Сава започео свој монашки подвиг.
Важно је, међутим, уочити да се монаштво данас, управо из свих наведених разлога, суочава са посебном опасношћу. Пошто је посвећење Богу кроз монашки позив постало ријетко у поређењу са побожнијим раздобљима црквеног живота, нас монахе и монахиње често окружују претјераним похвалама других вјерника. Тако, иако заправо „немамо истинских монашких дјела и од мирјана се разликујемо само одјећом“, како је незаборавни старац Тадеј из Витовнице некада — смирено, али искрено — описао монахе нашег времена, ипак почињемо да стичемо лажан осјећај веће вриједности пред Богом и увјерење да смо на неки начин изабранији од осталих чланова црквене заједнице.
То се дешава зато што свој живот и духовну борбу — ако је уопште има — не мјеримо животом и монашким правилима светих мушкараца и жена, него духом времена, који је многе хришћане навео да живот уреде према мјерилима палог свијета. Зато помишљамо да је довољно примити монашки постриг и да нам је тиме спасење већ осигурано. Можда то никада нећемо отворено рећи другима, па чак ни признати себи, али тај дух живи у нама. Тако долазимо у опасност да се на крају зачудимо када о нама буде изречен суд: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, а ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк 3, 15–16).
Зато је наша дужност да све вас који намјеравате да узмете на себе крст монашког живота подсјетимо да је једини начин да избјегнете замке наших лукавих непријатеља — духовно руковођење. Без истинског духовног руководства постоји велика опасност да велика жртва напуштања свијета и примања монашког пострига, заједно са свим нашим трудом на том путу, донесе више духовне штете него користи.
Свети Василије Велики већ је у својим „Опширнијим правилима“ писао о неопходности да монаси откривају своје помисли игуману манастира или другој особи којој је повјерена та одговорност. Одговарајући на 26. питање, у којем се пита да ли претпостављеном треба открити све — чак и тајне срца — Свети Василије пише: „Ако жели да заиста напредује у ономе што је достојно помена и да му живот буде утврђен у начину живљења сагласном са заповијестима Господа нашег Исуса Христа, не треба да скрива ниједан покрет своје душе нити да изговара ријеч која није претходно испитана; него треба да открије тајне свога срца оној браћи којој је повјерена брижна старања о слабима, како би оно што је похвално било утврђено, а оно што је штетно добило потребно исцјељење. Таквим заједничким подвигом и постепеним напредовањем достићи ће се савршенство.“²
Светитељ нам заповиједа да „не скривамо ниједан покрет душе“, а то се најбоље остварује откривањем свих помисли. Духовни руководитељ има дужност да расуди које су од њих „достојне похвале“, односно духовно добре, и да их у нама укрепи, а које нису добре, јер произлазе из страсти које пребивају у нама, треба да подвргне духовном исцјељењу. Свети Василије јасно нам показује зашто је то неопходно: да бисмо „постепеним напредовањем достигли савршенство“. Савршенство је управо циљ због којег остављамо свијет и прихватамо духовну борбу монашког живота.
„Не, монах није бескористан човјек; он може бити најкориснији од свих људи својим ближњима.“ Ове ријечи написао је Свети владика Николај Велимировић. Тумачећи јеванђелски одјељак који се чита на осму недјељу по Педесетници, он објашњава да је један од разлога због којих се Господ често повлачио у самоћу био да оправда и надахне пустињачки и монашки живот, који је тек требало да се роди у Његовој Цркви. Господ је показао, пише Свети Николај, да добар и потребан човјек не може остати скривен, потврђујући дјелом истинитост сопствених ријечи: „Не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт 5, 14).³
Свети владика Николај указује на везу између Спаситељевог честог повлачења у пустињу и монашког живота: „Историја Цркве показала је хиљадама пута да ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац није могао остати скривен од људи. Многи питају, не разумијевајући: шта монах ради у пустињи? Зар не би било боље да живи међу људима и тако им буде од користи? Али како неупаљена свијећа може свијетлити? Монах узима своју душу, као неупаљену свијећу, и носи је у пустињу и самоћу да је запали постом, молитвом, созерцањем и трудом. Ако успије да је запали, његова свјетлост биће видљива читавом свијету, а свијет ће доћи к њему и пронаћи га — чак и ако се сакрије у пјешчаним пустињама, непроходним планинама или неприступачним пећинама.“⁴ На крају Свети Николај поново закључује већ наведеним ријечима: „Не, монах није бескористан човјек; он може бити најкориснији од свих људи својим ближњима.“
Надахнути овим ријечима, желимо да разумјемо на који начин монах заиста може помоћи другима. Одговор је: проповиједањем Јеванђеља примјером врлинског живота. Свети Пајсије Светогорац такође је говорио о томе, истичући да монаси не помажу људима тако што проповиједају Јеванђеље са амвона, него тако што живе Јеванђеље. На тај начин Јеванђеље се објављује најснажније — личним примјером, за којим свијет, а нарочито данашњи свијет, чезне.
Ако заиста будемо у пракси испуњавали овај позив, имаћемо слободу да заједно са апостолом узвикнемо: „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утјехе, који нас тјеши у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог“ (2 Кор 1, 3–4). Ове ријечи Светог апостола Павла подсјећају нас да је монашки живот апостолски живот. Они који су монашким служењем испунили јеванђелске заповијести и стекли јеванђелске врлине, и којима Бог сваке утјехе помаже у свакој невољи, удостојени су апостолске благодати и могу да тјеше оне који су у невољи.
Као што се апостолска служба у Цркви наставља до данас кроз монаштво, тако се и ријечи које је Господ некада упутио својим ученицима могу односити и на оне који Му служе у монашком позиву: „Ви сте свјетлост свијету“ (Мт 5, 14). Господ је тако говорио апостолима када их је слао да проповиједају, додајући: „Нити се ужиже свијећа и меће под суд, него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). Тумачећи ове ријечи из Јеванђеља по Матеју, блажени Теофилакт објашњава да је Спаситељ желио да научи ученике да, као што је Он сам — Христос — у њима запалио неугасиву свјетлост благодати, тако и они треба ревносно да настоје да свјетлошћу сопственог живота просвијетле друге.⁵
Вриједи такође напоменути да је отац Георгије Флоровски у свом дјелу „Источни оци IV вијека“ изнио мишљење да је Свети Василије Велики настојао да монашки живот представи као „друштвени идеал“ — противтежу подјелама и распадању које је уочавао око себе, чак и унутар хришћанског друштва. Свети Василије се надао да ће тим идеалом „обновити јединство срца и ума“ и „свезе свијета“, барем међу одабранима.⁶
На крају, размишљајући о величини и узвишености монаштва, али истовремено свјесни сопствене слабости и ограничења, добро је да се присјетимо живота Светог Пахомија Великог, нарочито предања о виђењу у којем му је откривено да ће братија након његовог упокојења упадати у велика духовна искушења. Угледао је дубоку и мрачну провалију, а у њој велико мноштво монаха који су се мучили и узалуд покушавали да изађу. Из тога је разумио да ће монаси у посљедња времена постати немарни, лијени, духовно помрачени и склони падовима, задржавајући само спољашњи монашки изглед. Светитељ је због тога горко заплакао и рекао Богу:
„Господе Сведржитељу, ако ће тако бити, зашто си онда допустио постојање општежића и манастира? Сјети се завјета Свога, којим си обећао да ћеш до краја вијека сачувати оне који Ти служе.“
Тада се Светитељу јавио Господ у лику младића, са трновим вијенцем на глави, и рекао:
„Не бој се, Пахомије, него буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до краја вијека. Многи монаси који дођу послије тебе, спасени Мојом помоћи из те дубоке и мрачне провалије, биће већи од врлинских монаха твога времена. Други ће се спасити кроз страдања и невоље и биће изједначени са великим светитељима. Заиста ти кажем: примиће исто спасење као и данашњи монаси, који живе савршено и беспрекорно.“
Изговоривши то, Господ се вазнио на небо у великој слави. Свети Пахомије је пао на земљу, поклонио се Господу и устима и срцем прославио Бога због тог чудесног виђења.⁷
Прославимо и ми Господа нашега, заједно са Оцем и Светим Духом, у заједници са преподобним оцима Пахомијем Великим и Прохором Пчињским — који нас је данас сабрао у овом древном светилишту — и са свим преподобним оцима и матерама који су својим монашким животом нашли благодат пред Богом.
У манастиру Хиландару, Света Гора
Октобар 2025. године
Архимандрит Методије
Фусноте
1. Свети Јован Дамаскин, Канон Свете и Велике недјеље Пасхе, пјесма 3.
2. Свети Василије Велики, Опширнија правила, питање 26.
3. Видјети: Свети Николај Охридски и Жички, Омилије на недјељна и празнична Јеванђеља, Недеља осма по Духовдану, стр. 187.
4. Исто.
5. Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Јеванђеља од Матеја (Манастир Високи Дечани, 1996), стр. 62.
6. Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века (Манастир Хиландар, 1997), стр. 67.
7. Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за месец мај (Манастир Светих Ћелија код Ваљева, 1996), стр. 405–406.