Три и по године скривана од ратних опасности, чудотворна икона Пресвете Богородице из Чајнича сачувана је захваљујући одважности мјештана, породичним братствима Поповића и Машића и људима који су у времену насиља показали да човјечност не познаје вјерске границе.
Ноћ када је почело спасавање
У историји православних светиња постоје догађаји у којима се судбина једне иконе не може одвојити од судбине народа који је чува. Такав је случај са Чајничком Красницом, чудотворном иконом Пресвете Богородице која се вијековима поштује у Чајничу, у храму Успења Пресвете Богородице.
Једно од најтежих поглавља њене историје започело је у Другом свјетском рату, у априлу 1943. године. У ноћи између 11. и 12. априла италијанске окупационе снаге минирале су црквени комплекс у Чајничу, оштетивши храмове. Икона је, међутим, остала неоштећена. Опасност се тиме није завршила. Према свједочењима која су касније прикупљена и објављена, постојала је бојазан да би икона могла пасти у руке усташких јединица и окупационих власти које су, према наводима истраживача њеног ратног пута, намјеравале да је однесу из Чајнича.
У тим околностима посебну улогу имао је Вехбија Ћехајић, мјештанин муслиманске вјере, који је упозорио чајничког свештеника Јована Јовановића на опасност и потребу да се светиња склони. Тај чин заслужује да буде запамћен. У времену када су рат и идеолошка мржња разарали заједнице и однос међу људима, један човјек је помогао да се сачува светиња друге вјерске заједнице. Његов поступак показује да људска савјест и солидарност нису морале да нестану ни у најтежим историјским околностима.
Три и по године скривања
Почео је дуг и опасан пут Чајничке Краснице. Икона је премјештана и скривана на подручју Чајнича, Пљеваља и Фоче, у црквама, на скровитим мјестима и у пећинама. Према истраживањима објављеним у књизи Пут иконе Чајничке Краснице у Другом свјетском рату, овај пут трајао је око три и по године.
Међу мјестима која се помињу у свједочењима налазе се село Стречање код Пљеваља, подручје Слатине код Фоче и село Трпиње код Чајнича. Икона је у појединим раздобљима била смјештена у црквеним објектима, а потом и у тешко приступачној пећини у којој су је мјештани чували до завршетка рата. Посебно мјесто у овој причи припада братствима Поповића и Машића. Њихови чланови учествовали су у скривању и чувању иконе, прихватајући опасност која је пратила сваки покушај да се она сачува од уништења или одузимања.
Није било довољно само пронаћи сигурно мјесто. Требало је до њега стићи, пренијети икону, организовати њено чување и сачувати тајну. Према објављеним свједочењима, мјештани су долазили на поклоњење и док се икона налазила у пећини, а чувари су се смјењивали како би светиња била заштићена.
Тако је пећина, далеко од очију окупационих власти и ратних јединица, постала привремени храм. На том мјесту вјера није зависила од величине цркве, украса или свечаности богослужења. Њен израз били су молитва, тихо присуство и спремност људи да сачувају оно што су сматрали светињом.
Светиња која је остала уз свој народ
Према свједочењу ђакона Угљеше Скока, једног од аутора књиге о ратном путу иконе, постојала је могућност да Чајничка Красница буде пренесена у Београд и тако удаљена од непосредне опасности. Мјештани су, међутим, одлучили да преузму одговорност за њено чување у завичају. Та одлука говори о снажној вези између светиње и народа који се о њој старао. Икона није била само драгоцјен предмет црквене ризнице. Она је представљала средиште духовног живота заједнице, дио њеног памћења и знак припадности који је трајао кроз различита историјска раздобља.
Послије завршетка рата, Чајничка Красница враћена је у чајнички храм. Њен ратни пут завршен је, али су сјећања на људе који су је сачували остала дио предања и историје овога краја.
У свједочењима која су забиљежили истраживачи понавља се мисао да народ није само сачувао икону него да је икона, у духовном искуству вјерника, чувала народ и његове породице. Та реченица изражава начин на који се у православној традицији разумије однос између светиње и заједнице: не као власништво, него као одговорност, вјера и трајна веза.
Човјечност која превазилази подјеле
У причи о Чајничкој Красници посебно је важно не заборавити Вехбију Ћехајића. Његов поступак не треба посматрати као споредну епизоду у историји једне православне светиње, већ као дио њене цјеловите приче. Његово упозорење свештенику показује да је и у времену дубоких националних и вјерских подјела било људи који су препознавали да заштита другога представља моралну обавезу. Он није морао да припада истој вјерској заједници да би разумио шта је њеним припадницима значила Чајничка Красница.
То не умањује страдање православног народа у том раздобљу нити оправдава злочине почињене над њим. Напротив, памћење конкретних примјера солидарности омогућава да се историја сагледа потпуније, без заборављања жртава и без одрицања од истине.
Управо зато ова прича има значај и изван Чајнича. Она подсјећа да вјерност сопственој традицији не мора значити непријатељство према другима и да поштовање туђе светиње може бити израз дубоке људске савјести.
Памћење као обавеза
Данас, када се Чајничка Красница чува у храму Успења Пресвете Богородице, њена историја подсјећа на вријеме када је њен опстанак зависио од храбрости и пожртвованости мјештана. Њен ратни пут није само прича о спасавању једне иконе. То је и свједочанство о снази заједнице која је у времену опасности преузела одговорност за своје духовно насљеђе.
Због тога је важно да се имена људи који су учествовали у њеном чувању истражују, биљеже и преносе будућим нараштајима. Културно и духовно насљеђе не чува се само обновом храмова и заштитом умјетничких предмета. Оно се чува и памћењем људи чији су поступци омогућили да то насљеђе преживи.
Чајничка Красница остала је у Чајничу, уз народ који јој се вијековима молио. Њен ратни пут показује да светињу понекад чувају они који су спремни да због ње поднесу жртву, али и да се у најтежим временима могу појавити људи који превазилазе границе сопствене заједнице како би помогли другима.
Народ је чувао светињу, а у њеном очувању сачувао је и дио сопственог памћења. У тој мисли сабрана је порука Чајничке Краснице: да вјера, одговорност и човјечност могу остати постојане и онда када се око њих руши свијет.
Извори и литература
- Угљеша Скоко и Синиша Ћеха, Пут иконе Чајничке Краснице у Другом свјетском рату — истраживање засновано на свједочењима о скривању и чувању иконе.
- Радио-телевизија Републике Српске, „Чудотворна икона Пресвете Богородице — Чајничка красница, утјеха, исцјељење и заштита“, 23. јануар 2026: https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=631504
- Радио-телевизија Републике Српске, „Храм Успења Пресвете Богородице у Чајничу“: https://lat.rtrs.tv/program/tekst.php?id=1374
- Кatera, „Чудесно спасавање Чајничке Краснице“: https://katera.news/lat/cudesno-spasavanje-cajnicke-krasnice