Дуготрајно потчињавање не одузима човјеку само слободу већ може да промијени и његов однос према истини, правди и сопственом интересу.
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“ — Иво Андрић, Знакови поред пута
Постоје историјска искуства која не престају оног тренутка када престану њихови непосредни узроци. Политичко потчињавање може бити окончано, државе могу стећи независност, а друштва добити институције слободе, али посљедице дуготрајног живота у несамосталности могу наставити да обликују начин на који људи мисле, суде и доносе одлуке.
Андрићева мисао задире управо у тај дубљи слој историјског искуства. Он не говори само о неправди коју један народ трпи него и о промјени која се постепено догађа у његовом схватању стварности. Када потчињеност постане дуготрајно стање, човјек се не прилагођава само спољашњим околностима. Може почети да усваја и обрасце понашања који су некада били начин преживљавања, али временом постају препрека слободном расуђивању.
У таквим околностима послушност може бити замијењена за мудрост, страх за опрез, а одсуство отпора за друштвену стабилност. Оно што је некада било наметнуто споља постепено се претвара у унутрашње ограничење. Човјек више не мора бити непосредно присиљен да поступа против сопственог интереса: довољно је да изгуби повјерење у могућност да се ствари могу промијенити.
Посебна тежина Андрићевог запажања налази се у тврдњи да народ може изгубити способност да разликује сопствену корист од очигледне штете. То је више од политичког проблема. Ријеч је о поремећају критеријума на основу којих се процјењују стварност и властити положај. Када се тај поремећај устали, људи могу бранити оно што их ограничава, прихватати неправду као нешто неизбјежно и одустајати од промјене чак и онда када је њена потреба очигледна.
Ипак, Андрићеву мисао не треба разумјети као пресуду једном народу, нити као тврдњу да су људи трајно одређени својом историјом. Њена дубља вриједност је у упозорењу да историјске околности могу обликовати свијест, али је не морају заувијек заробити. Препознавање таквих механизама већ је први корак ка њиховом превазилажењу. Зато политичка слобода сама по себи није довољна. Слободно друштво захтијева и способност да се власт преиспитује, да се разликују јавни интерес и интерес носилаца моћи и да се сопствене заблуде признају без страха. Без тога, институције слободе могу постојати, а да слободно мишљење остане неразвијено.
Андрићево упозорење зато није усмјерено само према прошлости. Оно се односи и на свако вријеме у којем се од људи очекује да прихвате туђе тумачење стварности умјесто да сами расуђују. Ропство може надживјети своје историјске облике онда када његове посљедице постану навике мишљења.
Слобода, према томе, није само право да се одлучује него и способност да се разумије о чему се одлучује, да се препозна сопствени интерес и да се за њега преузме одговорност. Управо у томе лежи трајна актуелност Андрићеве мисли: народ постаје истински слободан тек када престане да буде заробљеник сопствених страхова, навика и погрешних мјерила.
Извор цитата: Иво Андрић, Знакови поред пута, „Свјетлост“, Сарајево, 1981, стр. 162.