Како књижевност доводи у питање наше претпоставке, мијења поглед на свијет и помаже нам да боље разумијемо друге људе.
Наша увјерења нису непромјенљива. Она се обликују, проширују и понекад потпуно преокрећу под утицајем идеја са којима се сусрећемо током живота. За многе од нас управо су романи тренуци у којима долази до таквих промјена.
Поводом Свјетског дана књиге, портал The Conversation замолио је десет академских стручњака да издвоје књижевно дјело које је довело у питање њихове претпоставке и трајно промијенило њихов начин размишљања.
1. „Соко за кмета“ — Бери Хајнс (1968)
Роман Берија Хајнса A Kestrel for a Knave показао ми је да моје могућности нико не може да одреди умјесто мене. Постао сам свјестан колико лако етикете које нам дају наставници и колеге могу постати самоиспуњавајућа пророчанства. Ако нам стално говоре да нешто не знамо или не можемо, често на крају и сами у то повјерујемо.
То се догодило и главном јунаку Билију, а и мени, када ми је наставник биологије рекао да од мене у науци неће бити ништа и да треба да одустанем. Хајнс показује да наше способности не одређују људи који нас потцјењују. Учење напредује када га покрећу страст и одлучност, а Билијева посвећеност тренирању сокола, Кеса, подсјетила ме је на сопствену посвећеност научном раду. Роман ме је научио да се најважнији лични раст дешава онда када више вјерујемо у своје способности него у ограничења која нам други намећу.
Анализу је дала Анелиз Хоџ, истраживачица биолошких наука.
2. „Лијепи свијете, гдје си?“ — Сали Руни (2021)
Роман Сали Руни Beautiful World, Where Are You? прати животе, љубави и односе двије пријатељице у њиховим касним двадесетим годинама.
Ово је књига која је промијенила моје разумијевање начина на који се у књижевности може писати о сексуалном пристанку — отворено и позитивно. Сматрала сам да писци ријетко обрађују ту тему, осим када је ријеч о његовом кршењу или о поучним текстовима намијењеним тинејџерима. У таквим случајевима тема је обично обрађена одговорно, али не и као нешто привлачно или еротично. Моје књижевно искуство, засновано углавном на романима деветнаестог вијека из западног канона, несумњиво је утицало на такву представу. Рунијев роман потпуно је промијенио моје гледиште. Његове експлицитне сцене сексуалности испреплетене су језиком пристанка: „Је ли у реду?“, „Може?“, „Желиш ли?“, „Да.“
Ауторка приказује јасно и непрекидно тражење и давање пристанка као нешто природно, без обзира на пол. Пристанак постаје саставни дио интимности и задовољства ликова, а, судећи по успјеху романа, и читалаца.
Текст је приредила Сара Олајв, виша предавачица енглеске књижевности.
3. „Љубичасти хибискус“ — Чимаманда Нгози Адичи (2004)
Одрастао сам као римокатолик, у мушкој католичкој школи. Када сам као тинејџер први пут прочитао роман Purple Hibiscus, вјера за мене није била питање него атмосфера тамјана, бројаница и тихе, готово математичке кривице.
Роман прати Камбили, нигеријску тинејџерку која покушава да пронађе своје мјесто у породици, политици и вјери, под влашћу оца чија строга католичка побожност прикрива насиље и ћутање. Једна сцена, у којој јој отац сипа врелу воду на стопала док се моли за спас њене душе, показује застрашујуће сједињавање вјерске оданости и контроле. Адичин роман уздрмао је моје раније представе. Вјеровао сам да преиспитивање Цркве значи наношење ране Богу. Књига ми је показала да побожност и питања могу постојати истовремено и да се вјера продубљује искреним промишљањем, а не непровјереном послушношћу.
То сазнање и данас утиче на моје разумијевање идентитета, академског рада и свакодневног моралног живота.
Аутор осврта је Едвард Адемолу, предавач културних компетенција.
4. „Године“ — Ани Ерно (2008)
Роман Ани Ерно Les Années промијенио је моје схватање начина на који се може испричати један живот.
Роман Натали Сарот Дјетињство већ је 1983. године довео у питање уобичајене границе аутобиографије, раздвајајући приповједачко ја и откривајући недосљедности памћења. Ерно је тај поступак наставила на изузетан начин, показујући да су слике и сјећања која нас обликују истовремено лична и колективна. Живот главне јунакиње приказан је кроз описе фотографија које су током година снимали чланови породице и други људи. Ти описи испреплетени су сликама, догађајима и причама које обухватају различите генерације. Тако настаје фрагментаран, мозаички портрет који изазива снажне емоције, можда и снажније него приповиједање које ствара привид да је један живот јединствена и заокружена цјелина.
Читајући роман, доживјела сам живот као отворен простор, као позорницу сјећања по којој могу да се крећем, приближавам појединим призорима или једноставно пролазим поред њих.
Осврт је написала Чечилија Бенаља, ванредна професорка француске и компаративне књижевности.
5. „Министарство за будућност“ — Ким Стенли Робинсон (2020)
Роман Кима Стенлија Робинсона The Ministry for the Future отворио ми је очи не само за будуће посљедице климатских промјена него и за чињеницу да је моје наивно увјерење, према којем ћемо проблем ријешити искључиво технолошким иновацијама, било далеко од истине.
Никада раније нисам прочитао тако снажан опис живота и смрти у свијету опустошеном климатским промјенама. Када температура порасте, а влажност достигне сто одсто, људско тијело више не може ефикасно да се хлади. Електроенергетска мрежа бива преоптерећена, док они који имају новца покушавају да преживе користећи клима-уређаје. Да бисмо избјегли најтеже посљедице климатске кризе, није довољна само нова технологија. Неопходна је суштинска промјена наших вриједности и начина на који дјелујемо као заједница. Свијет ће се промијенити у сваком случају; питање је само којим путем ћемо кренути.
Осврт је написао Ричард Сали, виши истраживач у области политике одрживог развоја.
6. „Не дај ми никада да одем“ — Казуо Ишигуро (2005)
У роману Never Let Me Go људи се узгајају како би њихови органи, када затреба, били узети за трансплантацију. Дјело поставља бројна морална питања, али за мене је најважније једно: докле смо спремни да идемо да бисмо задовољили људске потребе?
Историја показује да смо спремни да уништавамо природно окружење, људске животе, друштва, па чак и читаве цивилизације како бисмо задовољили одређене потребе. Данас се исто питање поставља пред технологије као што су вјештачка интелигенција и генетски инжењеринг. Оне нам омогућавају бржу обраду података и могу допринијети бољим здравственим исходима, али носе и значајне ризике. Сличне противрјечности постоје у експлоатацији фосилних горива и минерала.
Овај роман утицао је на мој професионални пут. Напустио сам пословну каријеру и посветио се филозофији како бих повезао пословну теорију са етичким питањима. Данас истражујем како можемо наставити да иновирамо, а да притом будемо свјесни могуће штете и да предност дамо људском достојанству, а не само економском напретку.
Аутор осврта је Атхол Вилијамс, виши сарадник за стратегију, лидерство и етику.
7. „Најплавље око“ — Тони Морисон (1970)
Роман Тони Морисон The Bluest Eye дубоко је утицао на моје разумијевање расизма.
Он показује да расизам није само уграђен у институције и друштвене системе већ и обликује начин на који људи виде себе и свијет око себе. У роману се бијелац поставља као мјерило љепоте, доброте, успјеха, па чак и потпуне људскости. Главна јунакиња, Пекола Бридлав, афроамеричка дјевојчица која одраста у Охају након Велике депресије, усваја расистичке представе о сопственој безвриједности и очајнички жели плаве очи. Њена унутрашња патња показује колико дубоко друштвене предрасуде могу да продру у човјекову слику о себи.
Посебна вриједност дјела јесте у томе што показује шта књижевност може да постигне за разлику од строго теоријских расправа: да нас повеже на дубоком емоционалном нивоу и помогне у изградњи културе емпатије и бриге за друге.
Осврт је написао Пол Гилади, професор филозофије.
8. „Мидлмарч“ — Џорџ Елиот (1871)
Џорџ Елиот свој роман Middlemarch поднасловљава као „студију провинцијског живота“. У њему приказује сложену мрежу људских односа у времену када промјене у религији и науци преобликују друштво.
Прочитала сам га са шеснаест година, у доба када се идеали младих људи ријетко схватају нарочито озбиљно. Ипак, главна јунакиња Доротеја постала ми је важан примјер интелигентне и страствене жене која нема приступ формалном образовању и покушава да пронађе смислен пут за снагу своје вјере и идеала. Доротеја наставља да трага за смислом, без обзира на то колико пута се спотакне.
Роман ме је научио једној врсти утјешног оптимизма: било да вјеру полажемо у религију или науку, оба пута могу нас покренути са великим надама и одушевљењем, али нас на том путу могу задесити разочарања. Да бисмо наставили даље, потребно нам је стрпљење — према другима и према свијету.
Ауторка осврта је Миранда Џејн Морби, докторандкиња права.
9. „Цвијеће за Алџернона“ — Данијел Киз (1966)
Када сам имао седамнаест година, био сам младалачки охол и вјеровао да је интелигенција једина особина вриједна мјерења. Тада сам прочитао наизглед скроман научнофантастични роман који је промијенио моје ставове.
Flowers for Algernon испричан је кроз извјештаје главног јунака Чарлија о сопственом напретку. Чарли има веома низак коефицијент интелигенције и постаје први човјек подвргнут експерименталном третману који постепено повећава његове интелектуалне способности. Он постаје геније, али ефекат третмана није трајан.
Роман је промијенио моје наивно прихватање трансхуманизма, филозофског покрета који заговара технолошко превазилажење ограничења људског стања, укључујући и унапређивање интелектуалних способности. Умјесто да напредак посматрам као нешто само по себи добро, почео сам да постављам другачија питања: шта интелигенцију чини вриједном? Коме служи њено унапређивање? Ко од тога има користи? И како уопште одређујемо шта значи бити „бољи“ човјек?
У времену када технолошки милијардери улажу у уређивање гена и најављују долазак опште вјештачке интелигенције, и даље ми одзвања порука овог романа: „Интелигенција и образовање које нису ублажени људском наклоношћу не вриједе ни проклетог ништа.“
Ауторка осврта је Сара Мот-Лунд Кристенсен, сарадница у области вјештачке интелигенције и неједнакости.
10. „Жена из продавнице“ — Сајака Мурата (2016)
Кад год ме питају да ли живим да бих радио или радим да бих живио, сјетим се изреке: „Не сањам о раду.“ Моје увјерење једном је озбиљно уздрмао роман Convenience Store Woman Сајаке Мурате.
Роман прати Кеико, радницу у продавници, коју друштво притиска да напусти посао и пронађе мужа. Иако успоставља привидну везу са бившим колегом који нерадо ради, и она и он наилазе на осуду својих породица. На крају Кеико одлучује да се врати раду у продавници. У почетку сам био склон да такав завршетак протумачим као тужан. Али пошто роман критикује друштвене норме које људе присиљавају да живе противно сопственим жељама, застао сам и запитао се: да ли сам превидио његов смисао? То не значи да роман повратак слабо плаћеном послу представља као потпуно позитивно рјешење. У Кеикином односу према продавници постоји и нешто готово готско: она себе види као пуки дио система који је окружује.
Ипак, завршетак ме је навео да се запитам да ли и сам, као читалац, намећем ликовима друштвене представе о томе како би требало да изгледа срећан крај.
Ауторка осврта је Лилијан Хингли, истраживачица и предавачица енглеског језика.
Када књига промијени читаоца
Десет различитих књига, десет различитих искустава — од питања личних могућности и вјере до климатских промјена, расизма, технолошког напретка и друштвених очекивања.
Заједничка им је способност да читаоца наведу да преиспита нешто што је до тада сматрао извјесним. Управо у томе лежи трајна вриједност књижевности: она не мора да нас убјеђује у одређени став, али може да нам помогне да увидимо границе сопственог погледа на свијет.
Извор: The Conversation, „The novel that changed my mind – ten experts share a perspective-shifting read“, 4. март 2026.