О књижевности, слободи стваралаштва, политичким притисцима и заједничкој људскости
Разговор водила Лиза Алардис
Елиф Шафак је некада називана најчитанијом турском књижевницом. Данас је, несумњиво, једна од највољенијих ауторки турског поријекла. Док је Орхан Памук добио Нобелову награду за књижевност, Шафак је стекла бројне читаоце који њене романе препоручују једни другима. Њен роман Постоје ријеке на небу, који прати једну кишну кап од древне Ниниве до ријеке Тигар 2018. године, био је међу најпродаванијим књижевним романима у Великој Британији претходне године. Роман Острво несталих стабала, љубавна прича смјештена на постколонијални Кипар и у савремени Лондон, нашао се 2022. године у ужем избору за Женску награду за књижевност. Њен роман 10 минута и 38 секунди у овом чудном свијету, испричан из перспективе убијене сексуалне раднице у Истанбулу, био је у ужем избору за Букерову награду 2019. године. У децембру прошле године изабрана је за предсједницу Краљевског књижевног друштва.
Њена популарност, међутим, није резултат тренутног успјеха. Читаоци је прате више од двије деценије, кроз четрнаест романа и бројне друге књиге.
У свом познатом ТЕД говору из 2017. године, који је погледало више од 6,4 милиона људи, описала је себе као становницу Истанбула, „Европљанку по рођењу и избору“ и Лондончанку у којој живи већ дуги низ година. „Волим да мислим о себи као о глобалној души, грађанки свијета, номаду и путујућем приповједачу“, рекла је тада.
Њени романи са лакоћом прелазе границе континената и вијекова, обухватајући политику, историју, феминизам и екологију, често уз елементе магијског реализма и мистицизма.
Њена најновија књига, In One Brief Moment All Eternity, представља стилски необичну, фикционализовану биографију Гистава Флобера.
„Ова књига је заправо моје љубавно писмо књижевности“, каже Шафак током разговора уз кафу у западном Лондону, гдје 54-годишња ауторка већ осамнаест година живи са супругом и двоје дјеце.
Флобер се данас сматра једним од утемељивача модерног романа. Владимир Набоков је тврдио да без Флобера не би било ни Марсела Пруста ни Џејмса Џојса. Ипак, Флобер је велики дио живота провео радећи у готово потпуној непризнатости.
Управо то занима Шафак.
„Књига говори о усамљеном дјечаку којег готово нико око њега није разумио, укључујући и чланове његове породице. Сматрали су га неуспјешним, разочарањем, неким ко је другачији од осталих.“
Роман је посвећен свима који су се и сами осјећали тако одбачено.
„Жељела сам да могу да кажем: ’Ти си мој брат, ти си моја сестра.’ Од тога је све почело.“
„Као писац, потребна ми је слобода“
Шафак говори једнако течно и лирски као што пише, у дугим реченицама које се шире у различитим правцима. Истовремено, она пажљиво слуша саговорника и често се смијеши, упркос озбиљности тема о којима говори.
На једном ранијем сусрету, током разговора о избору сто најбољих романа свих времена који је организовао The Guardian, истакла је Флоберову Госпођу Бовари међу својим омиљеним књигама. Велики је поштовалац и Сервантесовог Дон Кихота.
Посљедњих година поново је стекла велику популарност међу млађим читаоцима, нарочито на друштвеним мрежама посвећеним књигама. На њеним књижевним наступима данас се стварају дуги редови читалаца различитих генерација и националности.
Њен нови роман настао је из онога што сама назива „доба три А“: Angst, Anger and AI — тјескобе, гњева и вјештачке интелигенције.
Ипак, почетак књиге био је и веома личан. Шафак је у том периоду пролазила кроз депресију и анксиозност, стање које на турском описује ријечју hüzün, што означава дубоку меланхолију.
„У свијету обиљеженом ратовима и насиљем, подјелама, климатском кризом и технолошком неизвјесношћу, човјек се запита: какав је смисао затворити се у малу собу и бринути о томе да ли смо пронашли савршену ријеч?“
Из тог питања настала је и основна тема романа.
„Има ли икакве вриједности у писању приче, кратке приче, пјесме или романа у времену кризе и хаоса кроз које пролазимо? Желјела сам да пажљивије размислим о томе шта значи стварати у времену кризе.“
То ју је вратило у деветнаести вијек, такође раздобље великих промјена и неизвјесности, у којем је живио писац који је читав живот посветио књижевности.
Док је Флобер настојао да продре у женску психу — што је за мушког писца тог времена било радикално — Шафак преокреће перспективу и његову причу приповиједа кроз више женских ликова чији су се путеви укрштали са његовим.
„Жељела сам да повежем европски књижевни канон романа са блискоисточном усменом приповједачком традицијом. Отворите једну кутију, а у њој се налази друга. Испод једне приче открива се друга. То је полифонија гласова.“
Флоберов живот тако посматрамо кроз очи његове вољене дадиље Жили, мајке, дугогодишње љубавнице Луиз Коле и блиске пријатељице Жорж Санд. У причи се појављују и акробата којег упознаје у дјетињству, камила по имену Џамила и сама Ема Бовари.
Ту је и египатска плесачица и куртизана Кучук Ханем, којом је Флобер био опчињен током путовања по Блиском истоку. Њено име се у биографијама помиње тек успутно.
„Жељела сам да сачувам сјећање на ту жену и да кажем: можда је управо она инспирисала Госпођу Бовари. Желим да покажем да се у средишту ове чувене француске, европске књижевне јунакиње налази египатска трбушна плесачица.“
Своја поглавља у роману добијају и опијум, сифилис и Истанбул — град који Шафак увијек замишља као женско биће.
„Сваки пут када почнем да пишем књигу, кажем себи да ћу овог пута бити минималисткиња“, смије се. „Али мислим да се у мени, због мог одрастања и различитих културних утицаја, све те притоке уливају у једну ријеку. Сви смо повезани — не само као људска бића већ и са природом. За мене је дуга наративна форма начин да се те везе сачувају и поштују.“
Дјетињство, усамљеност и осјећај да сте други
Иако су их раздвајали готово два вијека, различито поријекло и пол, Шафак је у Флоберовом животу препознала изненађујуће сличности са сопственим искуством.
„Све почиње усамљеним дјетињством и осјећајем да сте неко ко је другачији, неко ко не припада.“
Шафак је рођена 1971. године у Стразбуру, у Француској, гдје је њен отац студирао на докторским студијама. Родитељи су јој се развели када је имала пет година, након чега се са мајком вратила у Анкару, гдје су живјеле код њене баке по мајци.
Попут Флобера, и она је одрастала уз двије мајчинске фигуре. Иако бака није била образована, инсистирала је да се њена мајка врати на универзитет, који је напустила након удаје.
Шафак је мајку звала „старија сестра“, а баку „мајка“.
„Од једне сам добила љубав према писаној култури, а од друге љубав према усменом приповиједању.“
Сјећа се бакиног стана као мјеста испуњеног магијом, студентима љевичарских увјерења и димом цигарета.
Ипак, у дјетињству је осјећала и одсуство очинске љубави. Њен отац, академик који се поново оженио, био је емоционално удаљен. Шафак га током већег дијела дјетињства готово није виђала, а дуго је осјећала љутњу јер је био добар отац њеној полубраћи.
„Осећала сам се као заборављено дијете. Постојала је празнина, одсуство љубави. Мислим да нас обликују и одсуства. И тишине нас обликују.“
Када је имала десет година, мајка јој је постала наставница, а касније и дипломата. Заједно су се преселиле у Мадрид, гдје је Шафак била једина ученица турског поријекла у међународној школи. Током тинејџерских година живјела је и у Јордану и Њемачкој.
„Током свих тих година, када сам била веома усамљена, књиге су ми биле пријатељи.“
Вратила се у Анкару, гдје је дипломирала међународне односе, а затим докторирала политичке науке. У двадесетим годинама предавала је у Истанбулу, а потом отишла у Сједињене Америчке Државе на даље усавршавање.
Њен први роман, Пинхан, објављен је у Турској 1997. године и дочекан је са похвалама. Ипак, када је одлучила да свој пети роман, The Saint of Incipient Insanities, напише на енглеском језику, многи у њеној домовини то су доживјели као издају.
Када писац постане оптужени
Једна од најважнијих сличности између Флобера и Шафак јесте чињеница да су обоје због својих књижевних дјела завршили пред судом.
Флоберова Госпођа Бовари била је 1857. године предмет оптужби за непристојност. Шафак је 2006. године због романа Копиле Истанбула оптужена за „јавно омаловажавање турског идентитета“, јер је у књизи писала о геноциду над Јерменима.
Годину и по дана морала је да живи уз тјелохранитеља. Њена фотографија је паљена, а људи су пљували на њу. На крају је ослобођена оптужби.
Године 2019. турске власти су истраживале и њен роман 10 минута и 38 секунди у овом чудном свијету, заједно са двије раније књиге, Поглед и Три Еве, због наводних „кривичних дјела непристојности“. Те књиге обрађују теме као што су дјечји бракови и сексуално узнемиравање.
Њен супруг Ејуп Кан, турски новинар и бивши уредник либералног листа Radikal, нашао се на списку тражених лица током обрачуна предсједника Реџепа Тајипа Ердогана са интелектуалцима након неуспјелог покушаја државног удара 2016. године.
Шафак је једном приликом описала искуство писца у Турској као ситуацију у којој вас „пољубе у један образ, а ошамаре по другом“ — пољубац долази од читалаца, а шамар од власти.
Ипак, наглашава колико су њене књиге вољене у домовини.
„У земљама попут Турске књига није лична ствар. Ако вам се роман допадне, нећете га само вратити на полицу. Даћете га тетки, а она својој комшиници. То је нешто што заиста грије срце.“
Нови талас напада доживјела је након свог ТЕД говора из 2017. године, насловљеног „Револуционарна моћ различитог мишљења“, у којем је јавно говорила о својој бисексуалности.
„Не знам да ли је то храбро. Вољела бих да сам то могла да урадим раније. Али злостављање које сам седмицама непрекидно доживљавала од сопствене домовине било је заиста болно.“
У Турску се није вратила већ једанаест година.
„У томе постоји меланхолија. Можда сам у својеврсном самоизгнанству. Али као писцу потребна ми је слобода. Потребна ми је слобода маште и слобода говора. Најприје сам се преселила у енглески језик, а затим у Уједињено Краљевство. Лондон је постао мој дом. Данас се овдје осјећам укоријењено, иако сам читав живот провела као номад.“
Сумња је дио стваралачког процеса
Њена кћерка и син, који су недавно отишли на нову академску годину, одрасли су говорећи енглески. Њена остарјела мајка често дуже борави код њих.
Шафак се шали да, по њеном мишљењу, само мали број мушких писаца одређених година може да се придржава прецизног распореда писања. Сви остали морају да усклађују различите животне улоге.
Често пише ноћу, слушајући хеви метал, нарочито мелодични дет метал. Исту пјесму пушта изнова, понекад осамдесет или деведесет пута. Посебно воли јерменско-амерички бенд System of a Down, који је јавно говорио и о геноциду над Јерменима.
„Обожавам то. Даје ми огромну енергију“, каже она. На необичан начин, додаје, та музика њену прозу чини мирнијом.
Међутим, сам процес писања не доноси јој мир. Шафак каже да писање не постаје лакше са годинама.
„Није важно да ли пишете прву, пету или десету књигу — патите. Сједите за столом и муче вас сумње у себе. Ту су анксиозност и напади панике. И то је дио стваралачког процеса.“
Када заврши књигу, не осјећа нужно задовољство или понос, већ тугу.
„Осећам губитак. Веома ми је тешко да се растанем од својих ликова.“
Након завршетка књиге враћа се свијету. Сматра да је изузетно важно да жене имају глас у јавном животу, а и сама се изненадила колико ужива на књижевним фестивалима.
„По природи сам интровертна особа. Моје природно станиште је мала соба пуна књига. Али када сам на сцени, на књижевном догађају, то ми није обавеза нити терет. То је огромно задовољство за ум и душу.“
Као неко коме је јавно изражавање ставова донијело и пријетње затвором, Шафак је фрустрирана цинизмом према интелектуалном животу који примјећује у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама.
„Интелектуализам се посматра као знак ароганције и уображености. Не тврдим да сам интелектуалка. Тврдим само да веома поштујем интелект.“
Књижевност као простор заједничке људскости
За Шафак, књижевност је један од посљедњих демократских простора који су нам преостали.
„То је простор у којем не журимо од једне ствари ка другој и у којем нас не засипају само кратким исјечцима информација. У књижевности можемо да успоримо и поново слушамо једни друге.“
Древна умјетност приповиједања, каже она, универзална је и безвремена. Она не припада само једној етничкој групи, региону или религији.
„Она припада читавом човјечанству.“
На тренутак застаје, тражећи праве ријечи.
„Када пишем, у својим књигама покушавам да сачувам ту идеју. Не знам како другачије да је назовем осим — заједничка људскост.“
Извор: Lisa Allardice, “‘Is there any value in writing a story in a time of chaos?’: novelist Elif Shafak on her creative crisis”, The Guardian, 17. октобар 2026.