Вјера и савремени свијет

Између закона и ероса: Јанарасова критика морализма и еклисиолошка криза

Вељко Стојановић

Када се слободно мишљење, па чак и теологумена — богословска мишљења која не представљају обавезујуће црквено учење — третирају као преступи, постаје очигледно да институционална димензија Цркве, која је сама по себи неопходна и у начелу добра, показује потребу да другога посједује умјесто да о њему брине у љубави. Опасност да се жива црквена заједница укрути у крути систем постоји још од 313. године, а прецизније од Солунског едикта из 380. године. Христос Јанарас понудио је можда најпродорнију дијагнозу ове патологије, али и њено лијечење: његова радикална критика морализма уклања обољеле ћелије из живог тијела Христове Цркве.

Упечатљив примјер таквог институционалног „укрућивања“ представља стање у Српској православној цркви, у којој поједини припадници високих црквених кругова злоупотребљавају благу вијест Јеванђеља у идеолошке сврхе, не схватајући да јединство не значи једнообразност. Зато свједочимо притисцима и прогону оних који се усуђују да се супротставе таквој идеологизацији и злоупотреби Јеванђеља.

Конкретан примјер јесте искључење из црквене заједнице двојице истакнутих теолога, Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића, свештеника и професора Православног богословског факултета у Београду, без могућности правичног поступка, због њиховог одбијања да се повинују нехришћанским агендама појединих епископа. Они који ласкају и достављају информације, насупрот томе, напредовали су у каријери: стицали су виша академска звања, постајали продекани и добијали боље парохије, прихватајући да надзиру и учествују у прогону оних који су им до јуче били пријатељи.

Све је то довело до стварања својеврсног „Универзитета Српске православне цркве“ и, на крају, до урушавања Православног богословског факултета, једног од конститутивних факултета Универзитета у Београду. Митрополит Јован Зизијулас својевремено га је описао као „центар теологије“ који би могао постати „средиште теологије“. Данас је од те могућности остало само сјећање.

Јанарасова теологија нуди снажан одговор на овакво стање, нарочито кроз његову критику црквеног и грађанског морализма, усмјерену ка ослобађању аутентичног хришћанског етоса који је постао заробљеник система. За Јанараса, моралистички закон представља завјесу која прикрива одсуство истинског односа љубави. Такав однос је динамичан, узајаман и жртвени догађај заједнице, супротстављен крутим моралним правилима и правничким кодексима. Он почива на слободи и ризику и представља једини аутентични однос са Богом и ближњим, кроз који се остварује евхаристијски начин постојања личности.

Спасење у Христу јесте динамички догађај заједнице, а не статична врлина дефинисана правним кодексима. Изван односа љубави са Богом и ближњим, врлина остаје онтолошки празна. Ако уопште треба да говоримо о хришћанској етици — што Јанарас није чинио на сасвим уобичајен начин — онда можемо рећи да је она хришћанска само уколико је спремна да одступи од сопствених принципа ради другога, конкретног и живог човјека.

Јанарас, вјероватно најзначајнији теолог нашег времена, руши подјелу коју ствара административни апарат између угледног и маргинализованог човјека. Оазе привидне сигурности и самозадовољства које систем нуди руше се као кула од карата пред еротским односом — јединим истинским односом. Нема компромиса: љубав је или узајамна и жртвена или представља прекид и расцјеп (Варијације на Пјесму над пјесмама, стр. 18).[1]

Такав однос увијек подразумјева ризик. Ослањајући се на Јеванђеље, Јанарас показује да маргинализовани човјек има вриједност сам по себи, јер је налик Христу. Угледни члан црквене или друштвене заједнице, којег Јанарас духовито назива „зависником од бирања пасте за зубе“,[2] почива на илузији сигурности, живећи као конформистички потрошач, често равнодушан према смрти и отуђен од својих ближњих. Маргинализовани човјек, насупрот томе, више нема шта да брани: ни част, ни углед, ни моћ. Он вапије за истинским односом и смислом, за „гласом који га буди из мртвила“, попут Лазара (Јн 11, 43).

Ипак, Јанарас не идеализује маргину, гријех или очајање. Напротив, као и Свети Симеон Нови Богослов, на шта је владика Атанасије Јевтић често указивао, маргинализовани човјек баца се у понор очајања надајући се да ће га Христова рука прихватити прије него што пропадне. Истински однос љубави зато захтијева храброст и спремност на ризик. У питању је најдубља логика односа, „језик који одјекује мелодијом стварног и неизрецивог“ (Варијације, стр. 68).

У ауторитарном систему, насупрот томе, теологија престаје да буде трагање за истином и постаје средство манипулације и моћи, док се такозвани духовни живот распада у конформизам и идолатрију формализма.

Јанарасова усмјереност на маргинализоване и његова критика репресивних система имају додирних тачака и са теологијом ослобођења. Иако је теологија ослобођења настала у римокатоличкој Латинској Америци као одговор на социоекономско угњетавање, чини се да дијели сродан порив са Јанарасовим персонализмом. Обје одбацују „религију“ као инструмент одржавања постојећег поретка и оштро критикују отуђење које савремени системи намећу човјеку.

Ипак, док се теологија ослобођења усредсређује на структурни гријех и друштвено-политичку еманципацију сиромашних, Јанарас проблем смјешта на дубљи ниво: у област онтологије и евхаристијског начина постојања. Упркос различитом поријеклу, оба приступа суштински се удаљавају од западног индивидуализма.

Јанарасова персоналистичка онтологија, која постојање одређује као однос и заједницу, могла би добити конкретан историјски израз у борби теологије ослобођења против структурног гријеха и друштвене неправде. Посматрано на тај начин, духовна обнова заједнице и друштвено-политичка борба за потлачене представљају двије стране исте тежње: остварења човјека као бића односа, како у евхаристијском тако и у друштвеном животу.

Истинско ослобођење, дакле, јесте ослобођење од индивидуализма, који се завршава тиранијом биолошке нужности, али и од изобличења која истинску заједницу замјењују спољашњим структурама што потискују слободу личности.

На крају се поставља питање: може ли Јанарасова теологија данас послужити као позив да се Црква — која је истовремено света и увијек јој је потребно очишћење (Lumen gentium, 8) — ослободи сопственог клерикалног и идеолошког заробљеништва?

Јанарас нас подсјећа да је свако људско биће, без обзира на свој административни положај у систему, „јединствен поглед и осмијех“ (Варијације, стр. 102). Међутим, када Црква престане да се разумије као заједница јединствених и живих личности са Христом и у Христу, кроз Духа Светога, онда заједница постаје заробљеник институционализма усмјереног на очување моћи.

Црквена власт, која произлази из заједнице, односно из евхаристијског сабрања, тада губи свој аутентични карактер, а теологија коју исповиједа претвара се у идеологију. Тако институција која проповиједа човјеково ослобођење у Христу парадоксално постаје извор његовог ропства, потискујући оне који одбијају да се повинују доминантној идеологији.

Ипак, јединство није једнообразност. Са пневматолошког становишта, Дух Свети пребива у Цркви и сједињује све њене различите елементе у једно Тијело Христово. Истинско црквено јединство не потискује разлике, не ућуткује критичке гласове и не искључује оне који доводе у питање идеолошко присвајање Јеванђеља.

Прогон и маргинализација оних који се противе идеолошком конформизму зато не представљају само институционални неуспјех већ и дубоку теолошку противрјечност: у пракси се пориче управо она жива заједница коју је Црква позвана да оваплоћује.

На крају, ипак, Дух је тај који води Цркву ка есхатону, у којем ће она у потпуности постати оно на шта је позвана и достићи вишу пуноћу јединства којем тежи. Зато, упркос институционалним преображајима и идеолошким изобличењима, „врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).


Напомене

[1] Христо Јанарас, Варијације на Пјесму над пјесмама, превод епископа Максима Васиљевића, Београд: Biblos Books, 2025.

[2] Христос Јанарас, Eortologika Palinodoumena, Атина: Akritas, 1999, стр. 92–98.

О аутору

Вељко Стојановић рођен је у Лесковцу, гдје је стекао основно теолошко образовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У вријеме објављивања овог текста похађа мастерске, односно лиценцијатске студије догматске теологије на Папском универзитету Грегоријана у Риму.

Текст је објављен на порталу Public Orthodoxy, који дјелује у оквиру Центра за православне хришћанске студије и подстиче разговор о православљу, академском богословљу и савременом јавном животу.

Изворник: https://publicorthodoxy.org/2026/10/14/between-law-and-eros/