О човјеку и времену

Генерација која тражи будућност: Зашто млади протестују широм Европе?

Редакција

Од економске несигурности и кризе политичког представљања до отпора милитаризацији и страху од нових ратова.

Европа се суочава са таласом омладинских протеста који, упркос различитим националним околностима и непосредним поводима, отварају слична питања: какву будућност данашње друштво нуди младима, колико су политичке институције способне да одговоре на њихове потребе и ко ће сносити посљедице одлука које се доносе у њихово име?

Од Србије до Француске, Шпаније, Италије, Белгије и Њемачке, млади излазе на улице због корупције, услова образовања, цијена становања, економске несигурности и неповјерења у политичке елите. У Њемачкој се томе придружило и отворено противљење поновном увођењу обавезног служења војног рока. Ови протести немају јединствен програм нити представљају један организован европски покрет, али њихова истовремена појава указује на дубље незадовољство положајем нових генерација у савременом друштву.

Иза различитих захтјева назире се једно заједничко питање: да ли млади још увијек вјерују да ће будућност бити боља од садашњости?

Шта нам говоре истраживања: страх од будућности или нова политичка свијест?

Подаци Европског парламента пружају шири контекст овим догађајима.

Истраживање Евробарометра, спроведено међу више од 25.000 младих грађана Европске уније узраста од 16 до 30 година, показало је да су животни трошкови, економска сигурност и заштита демократских вриједности међу њиховим најважнијим преокупацијама.

40% истиче раст цијена и трошкове живота као приоритет

45% издваја демократију, људска права и мир као важне вриједности

42% користи друштвене мреже као главни извор политичких и друштвених информација

31% издваја економску ситуацију и отварање радних мјеста као приоритет

Извор: Европски парламент, истраживање младих спроведено 2024, објављено 2025. године. Испитаници су могли да изаберу више одговора.

Ови резултати не потврђују једноставну представу о младима као генерацији незаинтересованој за јавни живот. Напротив, показују да економска питања и демократске вриједности заузимају значајно мјесто у њиховим очекивањима.

Истовремено, друштвене мреже мијењају начин политичког организовања. Окупљања могу настати брже, без чврсте страначке структуре и традиционалних организационих посредника. Али такав облик мобилизације отвара и питање трајности: може ли енергија улице прерасти у стабилне институционалне промјене?

Између обећања напретка и стварности

Дуго је европска политичка и друштвена култура почивала на претпоставци да ће свака нова генерација, захваљујући образовању, економском развоју и демократским институцијама, живјети сигурније и имати више могућности од претходне. Тај оптимизам био је један од важних темеља послијератне Европе.

Данас је та претпоставка доведена у питање. Образовање више не гарантује економску независност, запослење не значи нужно и материјалну сигурност, а самосталан живот постаје све теже достижан циљ за многе младе људе. Према подацима Европске фондације за побољшање животних и радних услова (Eurofound), просјечне цијене стамбених некретнина у Европској унији порасле су за 55,4 одсто од 2010. године, док су закупнине порасле за 26,7 одсто. Млади су посебно погођени јер чешће раде на привременим или несигурним пословима и располажу нижим приходима.

Овај проблем није само економске природе. Немогућност осамостаљивања утиче на одлуке о образовању, запослењу, заснивању породице и останку у земљи. Млади могу имати формално образовање и радити, а да притом не могу себи обезбиједити услове живота који су се раније сматрали уобичајеним исходом друштвеног напретка. Тако настаје раскорак између обећања и стварности. Од младих се очекује да буду образовани, конкурентни, предузимљиви и одговорни, али им друштво не гарантује ни приближно једнаке могућности да те захтјеве остваре. У таквим околностима протест постаје начин да се лично незадовољство претвори у јавно питање. Оно што се понекад представља као недостатак стрпљења или воље за радом може бити и захтјев да се преиспитају правила по којима је друштвени успјех постао све мање доступан.

Србија: Од захтјева за одговорношћу до политичке промјене

Студентски покрет у Србији представља један од најзначајнијих примјера омладинске мобилизације у савременој Европи.

Након пада надстрешнице на жељезничкој станици у Новом Саду, 1. новембра 2024. године, у којем је погинуло 16 људи, студенти су започели протесте тражећи утврђивање одговорности, транспарентност рада институција и борбу против корупције. Протести су се постепено проширили изван универзитета, окупљајући грађане различитих генерација и друштвених група.

Посебност покрета огледала се у пленумском одлучивању, децентрализованој организацији и настојању да се сачува самосталност у односу на традиционалне политичке странке. Студенти су своје захтјеве формулисали кроз питање одговорности институција, али је покрет временом добио и шири политички значај.

На парламентарним изборима одржаним 25. октобра 2026. године, листа коју су подржали студенти остварила је побједу, а Александар Вучић признао је изборни пораз. Према извјештају Ројтерса од 26. октобра, тиме је окончана његова четрнаестогодишња доминација у српској политици. Ипак, изборна побједа отворила је и ново питање: како захтјеве настале у протестном покрету претворити у трајне институционалне промјене?

Српски примјер показује да млади не морају остати изван политике нити своје дјеловање ограничити на повремене демонстрације. Али показује и да је између мобилизације и управљања државом велика разлика. Борба против корупције, успостављање владавине права и реформа јавних институција захтијевају дугорочан рад, стручност, одговорност и спремност на демократски дијалог.

Зато значај овог покрета није само у промјени власти него и у питању може ли генерација која је довела у питање постојећи политички поредак створити другачији однос између грађана и институција.

„Не желимо да будемо генерација рата“

Постоји, међутим, још једна димензија омладинског незадовољства која заслужује посебну пажњу: страх да би генерација која је одрастала у миру могла постати генерација нових ратова.

Рат у Украјини, сукоби на Блиском истоку, раст војних буџета и поновно отварање питања обавезног служења војног рока промијенили су европску политичку атмосферу. Безбједност, одбрана и војна спремност поново су постали централне теме политичких расправа, а у неким земљама све се више говори о потреби да се млади припреме за могуће оружане сукобе.

За дио младих то није само питање одбрамбене политике. То је питање њиховог живота, личне слободе и права да учествују у одлучивању о будућности која их непосредно погађа. У Њемачкој су хиљаде ученика и младих људи током 2026. године протестовале против планова за повратак обавезног служења војног рока. На демонстрацијама одржаним у више од стотину градова, према извјештајима њемачких медија, протестанти су изражавали страх да би добровољни модел могао постати увод у обавезну војну службу. Пароле попут „Образовање умјесто бомби“ показале су да се дио младих противи томе да се безбједност друштва све више изједначава са војном припремом.

Важно је притом разликовати постојеће законске мјере од политичких страхова и могућих будућих промјена. Њемачки систем војне службе, који је ступио на снагу почетком 2026. године, предвиђа обавезно попуњавање упитника за младиће који навршавају 18 година, док је сама служба заснована на добровољности. Протести су усмјерени и против могућности да се тај модел у будућности промијени. Овај примјер отвара питање које превазилази војну организацију: може ли држава, позивајући се на безбједност, очекивати од младих да прихвате обавезе које могу одредити читав њихов живот, а да им истовремено не понуди стварно учешће у одлучивању о рату и миру?

Наравно, европске земље суочавају се са стварним безбједносним изазовима. Право државе на одбрану, заштиту становништва и очување мира не може се једноставно одбацити. Међу младима постоје и они који војну службу сматрају дужношћу према заједници. Ипак, између права на одбрану и прихватања милитаризације као неизбјежног друштвеног правца постоји важна разлика. Антиратни став не мора значити равнодушност према судбини сопствене земље. Он може проистицати управо из свијести о вриједности људског живота и страховања да ће политичке одлуке доносити они који неће непосредно сносити њихове посљедице. У том контексту посебан значај имају право на приговор савјести, могућност цивилне службе и демократска контрола одлука о употреби војне силе. Питање није само да ли држава има право да захтијева одређену обавезу од својих грађана, него и каква је природа те обавезе, како се она оправдава и колико простора оставља индивидуалној савјести. Зато би било погрешно омладинске протесте свести на одбијање дисциплине, одговорности или патриотизма. Њихово суштинско питање може бити управо шта патриотизам значи у времену када се од младих поново очекује да се припремају за рат.

Може ли се љубав према земљи показати и одбраном мира? Може ли грађанска одговорност укључивати право да се одбије учешће у рату који се сматра неправедним? И ко има право да одлучује о границама личне жртве у име државних интереса?

То нису питања на која се може одговорити једноставним супротстављањем патриотизма и пацифизма. Она захтијевају озбиљну јавну расправу о односу државе и појединца, безбједности и слободе, политичке одговорности и људске савјести.

Криза представљања: Ко говори у име младих?

Једна од важних карактеристика савремених омладинских покрета јесте њихов сложен однос према традиционалним политичким организацијама. Млади који излазе на улице нису нужно незаинтересовани за политику. Напротив, њихово учешће може указивати на потребу за непосреднијим облицима јавног дјеловања.

За разлику од класичних партијских структура, које почивају на хијерархији, многи студентски покрети користе пленуме, јавне скупове и дигиталне комуникационе мреже. Такви облици организације омогућавају брзо окупљање и широку мобилизацију, али отварају и питања трајности, одговорности и способности доношења сложених политичких одлука. Протест може указати на проблем, али његово рјешавање захтијева институције, процедуре и дугорочну одговорност. Ту се појављује и криза политичког представљања. Када грађани осјећају да институције не одговарају на њихове потребе, протест постаје начин да се успостави непосреднији однос између друштва и власти. Он може бити коректив представничке демократије, али и знак да су постојећи канали учешћа изгубили повјерење значајног дијела становништва.

Хана Арент је политичко дјеловање разумјела као простор у којем људи, кроз говор и заједничко дјеловање, учествују у обликовању јавног свијета. Из такве перспективе, протест није само израз незадовољства него може бити и искуство политичке заједнице — тренутак у којем појединац открива да његов глас има значај изван приватног живота.

Ипак, јавни простор остаје демократски само ако омогућава различита мишљења, неслагање и слободу критике. Ниједан покрет, па ни онај који окупља младе, није ослобођен обавезе да поштује те принципе. Зато је важно не идеализовати омладинске протесте, али ни унапријед одбацивати њихове захтјеве. Њихов значај треба процјењивати према садржају захтјева, начину дјеловања и способности да допринесу демократским промјенама.

Дигитална мобилизација и стварна заједница

Друштвене мреже промијениле су начин на који се протести организују и представљају јавности. Информације се шире брзо, организација је једноставнија, а локални догађаји могу за кратко вријеме добити међународну пажњу.

Међутим, дигитална повезаност не значи нужно и постојање трајне заједнице. Друштвене мреже могу подстицати солидарност, али и поларизацију, поједностављивање сложених проблема и свођење политичког дјеловања на симболичке гестове. Због тога је једно од важних питања савремених омладинских покрета могу ли енергију дигиталне мобилизације претворити у стварну друштвену солидарност и дугорочно учешће у јавном животу.

Српски студентски покрет, са својим пјешачким маршевима, непосредним сусретима са грађанима и организовањем локалних заједница, показао је значај физичког присуства и непосредне комуникације и у дигиталном добу. Политичка заједница не настаје само дијељењем информација него и спремношћу људи да се сусретну, разговарају, преузму одговорност и дјелују заједно.

Управо је то један од изазова који стоји пред генерацијом одраслом уз дигиталне технологије: како виртуелну повезаност претворити у трајне облике солидарности, јавног дјеловања и одговорности.

Да ли је Европа спремна да чује своју омладину?

Протести младих у Европи не могу се свести на јединствен покрет. Њихови циљеви, идеолошка усмјерења и друштвене околности веома су различити. У једној земљи у средишту су корупција и одговорност институција, у другој становање и услови образовања, а у трећој страх од повратка обавезног војног рока.

Ипак, њихово упоредно посматрање открива заједничку генерацијску забринутост: млади желе да учествују у одлучивању о свијету чије ће посљедице најдуже сносити.

Европа се истовремено суочава са демографским старењем, економским промјенама, технолошком трансформацијом и преиспитивањем сопственог мјеста у свијету. Раст војних издвајања и расправе о безбједности додатно отварају питање приоритета јавних политика: како ускладити потребу за одбраном са улагањима у образовање, становање, здравство и социјалну сигурност? То није нужно избор између безбједности и благостања. Али јесте питање о томе како се безбједност разумије, како се финансира и ко учествује у одлучивању о њеним циљевима и средствима.

Ако се од младих очекује да буду одговорни грађани, онда им се мора омогућити и стварно учешће у одлукама које одређују њихову будућност. Ако се од њих тражи да бране демократске вриједности, онда те вриједности морају имати прилику да упражњавају и у сопственом друштву. А ако се од њих очекује спремност на жртву у име заједнице, онда та заједница мора показати да штити достојанство, слободу и живот сваког појединца.

Можда је управо ту суштина садашњих омладинских покрета. Они не траже само боље услове живота у постојећем поретку него и право да учествују у одређивању његових приоритета. Њихово незадовољство може бити знак кризе, али и прилика да се демократски живот обнови кроз већу одговорност институција и непосредније учешће грађана. Питање зато није само зашто млади протестују. Важније је да ли су европска друштва способна да њихове захтјеве претворе у одговорне јавне политике.

Јер генерација која данас тражи приступачно становање, достојанствен рад, функционалне институције и право да одлучује о сопственој будућности истовремено поставља и једно темељно питање: да ли ће Европа остати простор у којем се будућност гради или ће се све више претварати у простор у којем се млади припремају за кризе које нису сами изазвали?

Од одговора на то питање зависиће не само судбина садашњих омладинских покрета него и способност европских демократија да обнове повјерење између генерација.

 

Извори: