На простору источне Херцеговине, у Коритима, на узвишењу Кобиља глава, налази се манастир Светог Јована Кронштатског, светиња Српске православне цркве која својим настанком и духовним значајем представља посебно мјесто у животу овога краја. Подигнут у савремено доба, манастир је израстао у мјесто молитве, сабирања вјерника и његовања сјећања на страдалништво српског народа у Коритима.
Иако се Корита данас најчешће географски везују за билећки крај, овај простор је природно и историјски повезан и са Гацком, па манастир припада ширем духовном и културном простору источне Херцеговине.
Манастир посвећен Светом Јовану Кронштатском
Манастир је посвећен Светом Јовану Кронштатском, руском свештенику и светитељу из XIX и почетка XX вијека, једној од најзначајнијих личности руског православља. Свети Јован Кронштатски (1829–1908) био је познат по свом пастирском раду, литургијском животу, милосрђу и бризи за сиромашне и напуштене.
Његово име у херцеговачком кршу подсјећа на ширину православног духовног простора који не познаје националне и географске границе, већ почива на заједничком предању, светитељима и литургијском искуству.
Манастир је изграђен 2008. године и временом је постао мјесто окупљања вјерника из Корита, Гацка, Билеће и околних мјеста.

Корита – простор страдања и памћења
Историја Корита не може се разумјети без сјећања на један од најтежих злочина над српским становништвом у источној Херцеговини током Другог свјетског рата.

У ноћи између 3. и 4. јуна 1941. године усташе су ухватиле и убиле велики број српских становника Корита и околних села, а њихова тијела бациле у Корићку јаму. Према историјским свједочењима и подацима о ексхумацији, број жртава био је већи од 130. Приликом вађења посмртних остатака 1953. године пронађено је 180 лобања.
Међу жртвама су били људи различитих генерација, од дјеце до стараца. Најмлађи је био четрнаестогодишњи Коста Глушац, а најстарији осамдесетогодишњи Јевто Сворцан.

Зато се духовни живот овога краја не може одвојити од културе сјећања. У близини манастира налази се Корићка јама, мјесто страдања и молитвеног помена, гдје се сваке године окупљају потомци жртава и вјерници. На том простору подигнуто је и спомен-обиљежје, а у непосредној близини налази се капелица посвећена српским новомученицима.
Манастир и стратиште, сваки на свој начин, свједоче о два неодвојива аспекта историјског искуства овога краја: о страдању и о настојању да се живот, вјера и памћење сачувају.
Од сјећања ка животу
Посебну снагу овом манастиру даје и његова повезаност са личним и породичним сјећањима на страдалнике. У јавности је забиљежено и свједочење монахиње Христине, која је говорила о повратку у Корита, на мјесто гдје јој је убијен отац, и о жељи да управо ту подигне манастир. Њене ријечи – „Вратила сам се на мјесто гдје ми је отац убијен, да ту направим манастир“ – откривају дубоку везу између личног бола, вјере и духовног преображаја.

У том смислу, манастир није само грађевина подигнута у част једног светитеља. Он је и свједочанство да мјесто страдања не мора остати само простор трагичног сјећања, већ може постати и мјесто молитве, сабирања и духовног живота.
Можда се управо у томе налази његова најдубља порука: памћење жртава не значи остати затворен у прошлости, него чувати истину о страдању и истовремено градити живот достојан оних који су га изгубили.
Манастир као ново духовно средиште Херцеговине
Манастир Светог Јована Кронштатског постепено добија и значај мјеста окупљања шире заједнице. Његова приступачност је додатно побољшана у септембру 2026. године, када је асфалтирано 913 метара приступног пута, уз подршку општина Билећа и Гацко и локалног привредника.

У херцеговачком предјелу, гдје су многе цркве и манастири вијековима чували идентитет народа, ова светиња представља наставак једног духовног и културног континуитета. Њена посебност није само у посвети руском светитељу, него и у чињеници да је настала на простору обиљеженом великим страдањем.
Корита тако постају мјесто сусрета молитве и памћења, прошлости и садашњости. Манастир Светог Јована Кронштатског подсјећа да духовна обнова не значи заборављање страдалника, него очување њиховог достојанства кроз молитву, истину и живот.
Извори и корисне везе:
