Књижевност и смисао

Државни разлог: када је опстанак заједнице доведен у питање

Драган Ћузулан

У једном свом тумачењу Горског Вијенца, српски историчар књижевности Мило Ломпар појам државног разлога (raison d’État) означава као ситуацију у којој се опстанак политичке заједнице поставља изнад редовног правног и моралног поретка. То не значи да закони престају да постоје, него да се заједница налази у стању у којем њено очување постаје претпоставка сваког будућег правног поретка.

У том смислу, по њему Горски вијенац приказује крајњу историјску ситуацију: питање више није само како уредити политички живот, него да ли ће заједница уопште наставити да постоји као историјски субјект. Овдје је важна разлика између редовне политике и политике опстанка. У редовној политици могући су компромис, договор и правно посредовање. У граничној ситуацији опстанка, сама могућност таквог посредовања може бити доведена у питање.

1. Јасперс: егзистенцијална гранична ситуација

Ломпар овај сегмент код Његоша непосредно доводи у везу са филозофијом Карла Јасперса и његовим појмом граничне ситуације (Grenzsituation). Наиме, за Јасперса, човјек се у граничним ситуацијама сусреће са оним што не може избјећи, контролисати нити рационално разријешити уобичајеним средствима. Смрт, патња, борба и кривица представљају такве ситуације. У њима човјек више није само посматрач сопственог живота, него је доведен пред питање сопственог постојања.

Овдје се, према Ломпару, појављује занимљива паралела: на политичком плану, на коцки је опстанак државе и заједнице. Док је на егзистенцијалном плану, на коцки је живот појединца. а на историјском плану, на коцки је могућност наставка једног начина постојања. Он посебно наглашава да ризик прихватају обје стране, Црногорци и потурице. И једни и други улазе у сукоб свјесни могућности сопственог страдања. Зато их није могуће свести на једноставну подјелу на морално исправне и морално неисправне актере.

Јаспер у Уводу у филозофију каже:

„Морам умријети, морам патити, морам се борити, подложан сам случају, неизбјежно се уплићем у кривицу. Ове основне ситуације нашег постојања називамо граничним ситуацијама. То су ситуације преко којих не можемо прећи и које не можемо промијенити.“ (стр. 20)

2. Трагичка величина противника

Можда је ово и најдубља тачка наведеног тумачења. Сукоб у Горском вијенцу није представљен као сукоб у којем једна страна има историјску и моралну величину, а друга је лишена сваког достојанства. Његова трагичка снага произлази управо из чињенице да се сукобљавају различите историјске и духовне припадности које имају сопствену унутрашњу логику.

То, наравно, не значи да су историјске одговорности, политички положаји и моралне посљедице поступака једнаки. Али значи да се трагичка структура дјела не може разумјети ако се једна страна сведе на пуки предмет осуде.

Овдје је корисно подсјетити и на Хегела и његово разумијевање трагедије: трагички сукоб често настаје када се сукобе двије силе које свака за себе носе одређено начело. Трагедија није само посљедица зла, него и судара међусобно супротстављених, али унутрашње утемељених захтјева. Ова идеја се код Хегела појављује прије свега у његовим предавањима о естетици, у дијелу посвећеном драмској поезији и трагедији, а нарочито у анализи античке грчке трагедије, прије свега Софоклове Антигоне. Најважније је да се код Хегела трагедија не заснива првенствено на сукобу добра и зла, него на сукобу два етичка начела (sittliche Mächte) која свако за себе имају одређено оправдање, али се у конкретној ситуацији међусобно искључују.

Хегел у трећем дијелу Предавања из естетике (Vorlesungen über die Ästhetik), у одјељку о драмској поезији, поглављу о драмској радњи и трагичком сукобу, каже:

“Суштина трагедије састоји се у томе што у сукобу свака од супротстављених страна, посматрана сама за себе, има оправдање, али своје оправдане циљеве може остварити само тако што пориче и повређује једнако оправдану моћ друге стране.”

Када Хегел отвара питање трагичке кривице, он полази од чињенице да човјек дјелује у име начела које сматра оправданим. што га не ослобађа одговорности за посљедице његовог дјеловања. Трагичка димензија настаје управо у раскораку између оправданости намјере и посљедица чина. Зато разумијевање историјске нужности не значи и укидање питања моралне одговорности.

3. Шмит и границе правног поретка

Овдје бисмо за тумачење овог аспекта Горског вијенца могли увести и теорију суверенитета и ванредног стања Карла Шмита. Наиме, он полази од тога да се суверена власт најјасније испољава у одлуци о изузетном стању, односно у тренутку када редовни правни поредак више не може да одговори на ситуацију која угрожава његове темеље. Тиме се отвара питање: шта се дешава када политичка заједница мора да одлучује о сопственом опстанку у условима у којима редовна правила више нису довољна?

У својој Политичкој теологији (Politische Theologie, 1922), Шмит полази од познате формуле:

„Суверен је онај ко одлучује о изузетном стању.“

Суштина ове тврдње јесте да правни поредак не може у потпуности сам себе да обезбиједи. Он претпоставља постојање нормалних околности у којима се правне норме могу примјењивати. Међутим питање је шта се дешава када наступи ситуација која угрожава саме претпоставке правног поретка? Шмит сматра да се управо тада открива природа суверене власти: она мора донијети одлуку о томе како сачувати политичко јединство и поново успоставити поредак. Другим ријечима, ванредно стање открива границе нормативног поретка и значај политичке одлуке.

Ипак, треба направити разлику: Јасперс нам помаже да разумијемо егзистенцијалну драму појединца, Шмит политичко-правну логику изузетка, а Хегел трагичку структуру сукоба начела.

4. Шта је, онда, суштина оваквог Ломпаровог читања?

Овдје се може формулисати једна теза која обједињује сва три нивоа: Горски вијенац није само пјесничка интерпретација историјског сукоба, него трагичка драматизација граничне ситуације у којој су, како наводи Ломпар, истовремено доведени у питање опстанак политичке заједнице и егзистенција појединца. Управо зато се у њему сусрећу државни разлог и егзистенцијална гранична ситуација. На једној страни је питање опстанка заједнице, а на другој питање живота и смрти човјека који у тој историјској ситуацији учествује.

При томе, државни разлог може објаснити логику одлуке, али је сам по себи не чини морално оправданом. То је разлика између разумијевања трагичког сукоба и његовог нормативног одобравања. Ломпар отвара могућност да Горски вијенац тумачимо као дјело у којем се историјски хоризонт заједнице сусреће са егзистенцијалном границом појединца. Појединац не бира историјске околности у којима се затекао, али у њима мора да одговори на питање сопственог постојања и припадности.

Дакле, трагика Горског вијенца не произлази само из сукоба двије историјске заједнице, него из чињенице да историја понекад доводи човјека у ситуацију у којој се његова егзистенција и опстанак заједнице којој припада појављују као једно питање. Такав приступ је много дубљи од уобичајеног питања ко је у праву, а ко није. Историјска нужност може објаснити зашто се сукоб догодио, али не може укинути трагичку одговорност оних који су у њему учествовали. Управо у томе је разлика између историјског објашњења и трагичког разумијевања.

Управо ту се открива и трајна актуелност Његошевог дјела, како га тумачи Ломпар. Историјска заједница се не може одрећи права на сопствени идентитет и опстанак, али ни позива да сопствену историјску нужност непрестано преиспитује у свјетлу моралне одговорности. Опстанак заједнице јесте услов њеног будућег постојања, али није сам по себи коначно мјерило сваког поступка. Трагичка величина Горског вијенца управо је у томе што нас не ослобађа питања о цијени историјских одлука, чак ни онда када их посматрамо у околностима крајње нужности.

Кључни изазов је како сачувати сопствени идентитет и историјско памћење, а да се не доводи право другога на постојање.

 

Извори:

Мило Ломпар, О Његошевом Горском вијенцу и тумачењу трагике сукоба (X мрежа)

Карл Јасперс, Филозофија егзистенције. Увод у филозофију, превели Миодраг Цекић и Иван Ивањи, Београд: Просвета, 1973.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Естетика, књ. III. Превео Властимир Ђаковић. Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1975, стр. 538. и даље (одјељак “Драмска поезија”)

Karl Šmit, Politička teologija II. Prev. Boris Perić. Zagreb: Naklada Breza, 2019.Наводи се: „Suveren je onaj tko odlučuje o iznimnom stanju.” (стр. 13.)