Писмо загребачког професора Александра Маршавелског, објављено 31. 10. у београдском листу „Данас“ под насловом „Моје име је Александар Маршавелски, ја сам Пријатељ студената“, на први поглед представља лично свједочење о студентским протестима у Србији, њиховом политичком значају и ауторовој подршци студентском покрету.
Међутим, пажљивије читање открива још једну, прилично изражену димензију текста: настојање аутора да сопствену улогу у том процесу представи као значајну, али и да се идеолошки одреди према појединим личностима и интелектуалним позицијама унутар српског јавног простора. У том контексту посебно мјесто заузима Мило Ломпар.

Маршавелски, наиме, истиче да је најпоноснији на то што је студентима дао аргументе за Ломпарово уклањање са студентске листе. Штавише, износи процјену да би његово присуство на листи коштало студенте најмање двјеста хиљада гласова и довело Србију у политички хаос. Оваква тврдња привлачи пажњу не само због своје произвољности, будући да није поткријепљена било каквим истраживањем или аргументацијом, него и због несразмјере између стварне теме писма и простора који је посвећен Ломпару.
Ако је намјера била да се студентима упути порука о значају њиховог покрета, зашто се онда један дио писма претвара у обрачун са интелектуалцем који није ни централна фигура студентских протеста? И зашто се аутор толико поноси чињеницом да је допринио његовом политичком искључивању? Управо та несразмјера упућује на могућност да Ломпар у овом тексту није само предмет успутне политичке процјене, него и својеврсна мета идеолошког позиционирања.
Од расправе о идејама до политичке дисквалификације
Наравно, Ломпарови ставови не морају бити изван критике. Његово тумачење српског националног питања, југословенства, историјских дисконтинуитета и односа националне културе и државности могу бити предмет озбиљне научне и политичке расправе. Међутим, таква расправа подразумијева суочавање са аргументима, историјским чињеницама и цјелином нечијег интелектуалног дјела. У Маршавелсковом писму тога готово да нема. Не сазнајемо који су конкретни Ломпарови ставови били спорни, нити на основу којих аргумената је закључено да је његово присуство на студентској листи политички штетно. Умјесто тога, добијамо готову процјену његове неприхватљивости.
Тиме се отвара питање које превазилази самог Ломпара: када политичко неслагање престаје да буде предмет расправе и постаје разлог за искључивање?
Посебно је индикативно што Маршавелски Ломпара доводи у везу са Немањом Каровићем, критикујући Каровићеве јавне наступе и његове наводне раније изјаве о појединим професорима и јавним личностима. Чак и када би све те критике биле основане, оне саме по себи не представљају аргумент против Ломпара. Повезивање различитих личности и ставова без јасно показане идејне или политичке везе више говори о начину конструисања полемике него о предмету саме критике.
Политичко позиционирање и потреба за идеолошким разграничењем
Још један важан аспект текста јесте начин на који се аутор представља. Маршавелски наглашава своје везе са студентима, професорима, правним и академским круговима, своје учешће у протестима и подршку коју је пружао студентима. Он себе позиционира као једног од актера који су препознали историјски значај покрета и допринијели његовом усмјеравању.
То био могао бити легитиман облик личног свједочења. Међутим, када се такво само позиционирање повеже са истицањем заслуга за искључивање једног интелектуалца, добијамо нешто више од личног осврта. Добијамо покушај да се одреди не само ко је био на правој страни политичког процеса него и ко би требало да буде прихватљив у његовом будућем обликовању.
У том смислу, Ломпар постаје симбол једне шире идеолошке подјеле. Његово име се користи као граница између оних који се представљају као носиоци нове политичке културе и оних који се у том простору сматрају непожељним. Такво поступање може се тумачити и као циљано провоцирање дијела јавности који Ломпара доживљава као важног представника савремене српске интелектуалне мисли. Умјесто отварања расправе, ствара се нова линија подјеле.
Парадокс новог плурализма
Управо ту се појављује најзанимљивији дио цијелог овог галиматијаса. Студентски покрет је своју друштвену снагу градио на окупљању различитих људи, превазилажењу постојећих подјела и захтјеву за одговорношћу институција. Његова посебност била је у томе што је успио да отвори простор за заједничко дјеловање људи различитих политичких, идеолошких и свјетоназорских опредјељења. Међутим, ако се унутар таквог покрета појави потреба за унапријед одређеним идеолошким критеријумима прихватљивости, онда се поставља питање да ли се заиста ствара нова политичка култура или се само успостављају другачије границе политичке искључивости.
Демократски плурализам не подразумијева да сви морају мислити исто, нити да свака личност мора бити прихватљива за сваку политичку листу. Али подразумијева да се разлике не могу рјешавати произвољним дисквалификацијама, него јавном расправом и јасним критеријумима. Зато питање Ломпара није само питање односа према једном интелектуалцу. Оно је и питање односа према српској интелектуалној традицији, према националном питању као легитимној теми јавног мишљења и, најзад, према могућности да се у демократском друштву чују и ставови са којима се не слажемо.
Дакле, није проблем у томе што се Ломпар критикује. Проблем настаје онда када се његово искључивање представља као политички успјех, а да се притом не води озбиљна расправа о идејама због којих би такав поступак био оправдан. Ако нова политичка култура жели да превазиђе ауторитарне обрасце, онда њен први испит неће бити само однос према политичким противницима, него и однос према онима са којима дијели простор јавног живота, али не нужно и исте идеје.
При томе није могуће занемарити чињеницу да је управо Мило Ломпар био један од најупорнијих и најистакнутијих интелектуалних критичара политичких и културних образаца претходног режима у Србији. Његова критика није била заснована само на дневнополитичким неслагањима него и на ширем промишљању српског историјског искуства, националног идентитета и културног континуитета. Зато се његово искључивање не може посматрати само као питање једне изборне листе, већ и као симптом ширег проблема односа према различитим традицијама српске интелектуалне мисли.
Плурализам се, наиме, не доказује прихватањем истомишљеника, него способношћу да се сачува простор за неслагање или другачије виђење. Писмо Маршавелског показује да су рецидиви једног ауторитарног времена и његовог идеолошког оквира мишљења и данас – очигледни.
