„The People’s power is a fact of life“.
Ових дана видимо да Европа гори, а демонстрације широм континента попримају размјере правог правцатог „догађања народа“. При томе су тактике и стратегије које се примјењу веома маштовите и различите од земље до земље. Несумњиво најбриљантнији приступ демонстрирали су студенти и грађани Србије. У питању је уистину ингениозан пројект и метод какав нисмо имали прилике да видимо у новијој политичкој историји. Ми још увијек нисмо у потпуности обухватили све што се догодило у Србији, али свако осјети да се ради о нечем што је више од тек једних избора.
Студентски покрет
За разлику од других европских држава, Вучић је у Србији успоставио уџбенички примјер јаког аутократских режима који по правилу није могуће уздрмати у стандардној демократској процедури. Из општепознатих разлога: такви режими прибјегавају потпуној узурпацији ресурса државе (који се стављају у службу режима, а не уставног поретка), креирају коруптивно-клијентелистичку спрегу моћних, успостављају потпуну медијску доминацију, девастирају опозицију итд. Зато је у рушењу таквих режима потребно примијенити другачије методе. Студентски покрет у Србији демонстрирао је оригиналан и добро осмишљен метод.
Прво, за разлику од нпр. Тисза у Мађарској, студенти се нису структурисали као политичка странка, већ као општеграђански покрет. Такође, студентски покрет нема лидера, већ се ради о мрежи која укључује велики број људи у улози фронтмена покрета. Обје ствари су биле одлична и ефикасна заштита од узурпације од стране режима. Децентрализован и деперсонализован покрет био је имун на стандардне методе притиска: режим није имао мете које би могао да превуче, уцијени или поткупи.
Друго, покрет је узео форму општенародног уједињења. Зато је искључио формалну опозицију – која је, заправо, само сметала и више је користила режиму него промјени. У фази мобилизације, покрет је био у стању да укључи широк дијапазон људи и привуче себи огроман број грађана. Зато је, између осталог, морао бити ненасилан: упадљива карактеристика студентског покрета је његова ненасилност – док по Француској и осталим европским државама бијесни демонстранти пале институције и разбијају излоге, српски студенти су напали владајући режим са осмијехом на лицу и пјевајући поруке мира, јединства и слоге. Покрет је био довољно мудар да не одговори насиљем чак ни на директне насртаје режимских фаланги и задржао је хладнокрвност и под полицијским пендрецима.
Да би задржао капацитет да привуче најшире масе покрет је такође морао бити идеолошки редукован и максимално широк. Да би се то постигло, покрет је избјегао замку да се затвори у једну идеолошку позицију или, на примјер, једну спољнополитичку опцију. Већ се самоограничио на она питања око којих је могуће постићи општи друштвени консензус: деполитизација институција, ослобађање медијског простора и правна држава. Идентитетске разлике могу бити стављене у страну на овим темама. Зато је било могуће видјети слике на којима људи са шајкачом и кокардом стоје у истој линији са онима са фесом, дјевојке из Новог Пазара носе хиџаб и заставу Србије, а окорјели атеисти марширају са младим Гаврилом и његовим крстом.

Пун погодак био је самоименовање покрета са „Чувари устава“ – програм покрета је дефинисан Уставом Србије, који су актуалне власти газиле и погазиле. Истовремено су тешка питања, попут санкција Русији, чланства у НАТО и слично, остављена за каснију фазу – након што се држава доведе у ред. То је, не само веома паметан тактички приступ, већ је и у потпуности утемељен у реалности: у стању у коме се држава Србија тренутно налази није могуће формирати политички став о било ком питању на стварно демократски начин. Јер недостају основни услови демократије – попут јавног медијског простора и правне државе. Да ли грађани Србије могу креирати политички став о неком питању у условима када је комплетан јавни дискурс прекривен пропагандом која форсира наратив владајуће странке? Зато политички ставови Србије нису исказ демократске воље грађана, већ персоналне воље или хира владара који је онда медијском доминацијом наметнут „демократској“ већини. Студенти су схватили да је претходни корак, предуслов за формирање политика, стварање услова да се то догоди. Интелигентно и мудро становиште.
Пробијање медијске блокаде и мобилисање грађана изведено је на једнако ингениозан начин. С обзиром да сви аутократски режими, па тако и овај у Србији, потпуно покривају јавни простор, студенти се нису могли ослонити на стандардне канале комуникације са грађанима. Зато су маестрално искористили алтернативне методе комуникације које нуде независни и алтернативни медији и модерне мрежне технологије. Допринос који је у томе дао, рецимо, Факултет драмских умјетности креирањем великог броја пропагандних садржаја је немјерљив. Академија умјетности је избацила безбројне визуелне садржаје и пароле. Формиран је „Блокадни хор“ који је врло ефикасно мобилисао људе изводећи револуционарне класике попут ЕКВ „Земље“. Зорја је маестрално отпјевала химну покрета „Хајде граде“. Безбројни други су дали свој допринос и та кумулативна енергија многих је на крају пробила покушај изолације покрета. Многе од ових акција су права ремек-дјела ангажоване умјетности и политичког ангажовања уопште.
Студенти су уложили и огроман труд и рад на терену. Аутократски режими имају јаку партијску инфраструктуру и у стању су да мобилишу своје чланство на врло ефикасан начин. Како располажу ресурсима државе узурпираним у страначке сврхе, они лако креирају армију оданих војника странке. Класична опозиција нема шансе да се томе супротстави из простог разлога што не располаже ни приближним ресурсима. Студенти су поразили ову машинерију једноставном, али сјајном тактиком: волонтери су кренули да марширају Србијом и уздуж и попријеко прешпартали земљу ширећи идеју и план покрета у директним разговорима са грађанима. Ако ништа друго, ово је епски примјер пожртвовања и директне демократије. Акција „Студент у сваком селу“ је типичан, али прелијеп примјер каналисања енергије отпора младих људи у силу која је у стању да на терену побиједи режимско-страначку армију.
Студентска листа
Претходно описане тактике и децентрализовани метод дјеловања показао се необично ефикасним у тзв. “негативној” фази револуције – када се руши претходна власт. Међутим, многи сумњају да он може бити ефикасан у тзв. “позитивној” фази владања: креирању и провођењу државних политика. Та примједба има смисла и заслужује да се размотри.
Прво што упада у очи јесте да се студентска листа не састоји од студената, већ од великог броја експерата. Студенти, свјесни своје младости и неискуства, нису се одлучили да сами преузму мандате вођења државе, већ су формирали листу од угледних јавних личности и доказаних експерата који претходно нису били политички ангажовани. Маестрално. На њој се налазило 150 универзитетских професора, половина оних који су ушли у Парламент испред студентске листе су доктори наука, а још 3200 доктора наука, доцената и научних истраживача потписало је подршку листи, стављајући се на располагање за будуће потребе. Платон је још прије 2500 година говорио да је идеална држава она у којој владају најумнији – класа филозофа владара. У Србији сада имамо буквално озбиљење те платоничарске визије: Србија тренутно има најумнији Парламент на свијету.

То само по себи даје основа за оптимизам. Међутим, проблем и даље постоји: студентска листа састоји се од великог броја људи са различитим политичким увјерењима – то је права компилација свега и свачега: либерала, конзервативаца, љевичара, десничара, вјерника, атеиста и свих осталих. Како се они могу структурисати у један став, донијети заједничку политику и проводити ју? Многи су увјерени да то неће бити могуће и да је будућност те листе неминовна подјела на фракције и расцјеп. Нарочито када се из фазе успоставе правне државе и рехабилитације јавног простора пређе на конкретне одлуке типа оне о санкцијама Русији или о чланству у ЕУ и НАТО.
Покрет и ту даје основа за оптимизам. Наиме, посланици листе неће бити потпуно аутономни у својим гласањима, већ ће се консултовати са студентским пленумима и другим органима покрета, па и широм друштвеном заједницом. Сви кандидати су потписали изјаву којом се обавезују на то, а у којој између осталог стоји:

Ово је прије свега протективни механизам који има за циљ да спријечи узурпацију са стране: куповина “папака” овдје ће ићи много теже. Међутим, многи у томе виде “диктатуру некаквих анонимних студентских организација”. Ствар је управо супротна. Размислимо мало: шта су заправо “народни посланици” у систему парламентарне демократије? Људи који представљају своје гласаче и проводе њихове политичке агенде – како то и сам термин “посланик” сугерише. У том смислу, студентски покрет, заправо, повећава капацитет демократске партиципације гласача. У садашњој форми парламентарне демократије која доминира у готово свим западњачким државама, стварна демократска моћ грађана испољава се само сваке четри године на изборима. То је отворило широк простор за партијски и други клијентелизам, јер изабрани посланици током мандата нису одговорни својим бирачима. Студенти Србије су креирали модел који ће заинтересованим грађанима омогућити приступ и утицај на своје посланике и у току њиховог мандата. Таква демократска логика цијелог покрета види се у томе да се размишља о моделу доношења “тешких” политичких одлука методом општенародне консултације коју омогућавају модерне технологије. То је готово модел референдумског одлучивања о тешким питањима. Демократску природу цијелог пројекта најјасније изражава став који понављају многи посланици са студентске листе: “ми смо ту да служимо – а не да владамо”. Служити, пак, значи проводити оно што вам грађани наложе да проводите: посланици су схваћени као извршиоци налога заинтересованих грађана. Hayek је својевремено дефинисао кризу западне демократије као грешку која се састоји у сљедећем: демократија је сведена на питање “Ко” треба да влада. Стога су избори схваћени као прост одабир носилаца функција којима се онда препушта власт. Међутим, изворни смисао савремене демократије (од Француске револуције и Америчког устава) је у питању “колике ингеренције” власт треба да има – невезано за то ко ју врши. Отуда ограничавање аутономије изабраних посланика није антидемократска узурпација, већ управо супротно: ресетовање демократије на њен изворни смисао.
Да ли ће овај или неки други модел бити примијењен и заживјети остаје да се види, али по свему судећи, нема сумње да ће студентски покрет третирати посланике као гласноговорнике покрета и ширих маса, а не као слободне јахаче који су добили мандат и тек ће за четри године доћи на рапорт. Имајући у виду садашње стање демократије, ово је уистину револуционарно, готово па утопијски покушај. Грађани Србије не само да су демонстрирали моћ народа да сруши аутократски режим, већ имају и амбицију да власт принуде да константно, у свакој конкретној одлуци, консултује и слиједи мишљење заинтересованих грађана. Видјећемо шта ће од овога бити и на шта ће се на крају ствар свести, али да се ради о интригантном експерименту, пројекту без преседана у новијој политичкој историји, нема никакве сумње.
Логика цијелог приступа јасно се види у многим конкретним случајевима. Рецимо, гостујући након побједе на РТС-у један од представника студентске листе урадио је готово незамисливу ствар: критиковао је РТС зато што даје превише простора студентској листи у односу на противнике – „што ми схватамо неком врстом непотребног додворавања“. Студентска листа неће да слиједи ранију аутократску матрицу и да преузме РТС и упрегне га као пропагандну машинерију својих политика, већ жели да РТС и остале институције раде свој посао: објективно извјештавају грађане да би они имали увид у стварност, те на основу тог увида креирају политички став који ће студентска листа онда проводити. Једна од импресивних личности са студентске листе, професор Александар Чупић, поентирао је на следећи начин: „Ми хоћемо да деполитизујемо институције да би сви могли да се бавимо политиком.“ Ово је управо невјероватно за нашу политичку сцену.
Експеримент: српска демократска револуција
Значај цијеле приче очито прелази оквире једног изборног процеса, па чак и рушења једног аутократског режима. За саму Србију ово значи излазак из 1990-тих. Од распада Југославије Србија је константно била под аутократским режимима (са кратким интермецом Ђинђића) и никада није изградила стварно демократску државу. Вучићева диктатура само је наставак континуитета политичког система који је успоставио Милошевић. Не сам пораз СНС режима, већ оно шта га је поразило, значи крај те епохе: Србија је напокон искорачила из аутократских 1990-тих у модерну демократију примјерену једној европској нацији 21. вијека. Она тиме мијења и међународну перцепцију себе. Србија се већ деценијама доживљава као “балкански болесник” који није капацитиран да се издигне изнад своје аутократске, по поријеклу и природи оријенталне деспотичности. Студенти Србије разбили су ту неистиниту представу и демонстрирали демократски капацитет какав тренутно не постоји нигдје у Европи. Они су буквално одржали лекцију из демократије, изворно схваћене као владавина и моћ народа, свима на нашем континенту. Заслужили су Нобела, ван сваке сумње. Не треба уопште бити изненађен ако се појаве многобројни имитатори овог, за сада врло успјешног експеримента.
Јер ми сви осјетимо да нешто дебело не штима са западњачким демократијама. Дубоке државе нашле су начина да се инфилтрирају кроз институције демократских система које тако, умјесто да служе народу, оне му намећу своју вољу – а да не морају искорачити из демократских институција и процедура, већ управо користећи исте. Српски студенти су демонстрирали у пракси један начин како се то може спријечити, а западњачка демократија трансформисати да поново буде у функцији своје изворне мисије: владавине народа. Ми Срби смо заиста небески народ: не само да смо преко ноћи прескочили из аутократије у демократију, већ смо успут и поправили ову, већ увелико истрошену и покварену западњачку демократију. То значи да Србија представља важну карику у превазилажењу актуалне кризе Европе: оно што се догодило у Србији представља практично редефинисање начина на који једна демократска нација треба да брани европске демократске вриједности.

Брисел и многе европске државе јесу помогле ову демократску револуцију у Србији, али то је суштински аутентичан српски политички производ. Србија се промијенила, сада треба да се промијени и Европа – прије свега да олабави свој однос према тешким питањима српске политике када она дођу на ред. Јер овај процес није иреверзибилан: колико год повратак на старо више није могућ (рестаурација аутократије типа 1990-тих тешко да је изведива након овог искуства) ипак, противници српске демократске револуције, и домаћи и страни, многобројни су. А реакционарне силе мрака и безнађа, иако реликт 1990-тих, сигурно се неће предате без борбе. Тако да читава ствар лако може заглибити у неуспјех. Што би била права политичка трагедија – не само за Србију, већ и за Европу, која не би смјела себи дозволити да поново изгуби Србију.
На крају, студентски покрет, докле год у коначници добаци, омогућава нашој генерацији да напокон смири своју савјест. Неко је добро примијетио: ми нисмо били у стању да направимо нормалну државу и пропустили смо прилику да уредимо наше друштво на примјерен начин. Али смо зато одгојили генерацију која је то у стању да уради. Нисмо се баш исказали као политички субјекти, али смо били изврсни родитељи.
