Долазак Аустроугарске у Босну и Херцеговину 1878. године није донио само нову власт, управу и инфраструктурни развој, већ и дубоке демографске промјене које су посебно биле видљиве у Мостару и Херцеговини. Град на Неретви, који је до тада имао релативно избалансиран однос православног, муслиманског и католичког становништва, током аустроугарске управе доживио је снажну промјену националне и војне структуре.
Према попису из 1879. године, котар Мостар имао је 40.696 становника. Муслимани су чинили 33,3 одсто становништва, православни Срби 29,5 одсто, а католици 37,1 одсто. Међутим, већ до пописа из 1910. године долази до драматичне промјене. Укупан број становника порастао је на 66.418, али је најизраженији раст забиљежен код католичког становништва, који је порастао на чак 62,6 од укупног броја становника котара. Истовремено, удио Срба је био на свега 15,7 одсто, док су муслимани чинили 21,4 одсто становништва.
| Категорија | Попис 1879. Котар укупно | Попис 1910. Котар укупно | Промијењена 1879 → 1910. |
|---|---|---|---|
| Укупан број становника | 40.696 | 66.418 | +25.722 (+63,2%) |
| Муслимани | 13.548 (33,3%) | 14.235 (21,4%) | +687 релативни пад |
| православни (Срби) | 12.007 (29,5%) | 10.443 (15,7%) | −1.564 релативни и апсолутни пад |
| римокатолици (Хрвати) | 15.086 (37,1%) | 41.583 (62,6%) | +26.497 изразит раст |
Посебно су упечатљиве промјене у сеоским подручјима мостарског котара. Број католика у руралним дјеловима Мостара повећан је са 13.720 на више од 37.000 становника, што представља раст од преко 170 одсто. С друге стране, број православних Срба смањен је номинално за више од три хиљаде становника.
Историчари наводе да ове промјене нису биле случајне. Аустроугарска управа је плански развила Мостар као главни административни и војни центар Херцеговине, али и водили за Србе неповољну аграрну политику. У град долазе бројни чиновници, војници, инжењери, учитељи и трговци из других дјелова Монархије — највише католици, међу којима су били Хрвати, Чеси, Аустријанци, Мађари и Пољаци. Истовремено, развој жељезнице, трговине и нових заната привлаћио је додатну радну снагу из католичких крајева Монархије.
Са друге стране, велики број Срба из Херцеговине напуштао је овај простор. Разлози су били вишеструки — економска несигурност, страх од аустроугарске мобилизације, политички притисак и незадовољство новом влашћу коју су многи доживјели као непријатељску према српском идентитету. Посебан тежак положај имали су српски сељаци који су остали везани за кметовске односе на земљи муслиманских бегова, док Аустроугарска није жељела спровести озбиљну аграрну реформу како не би изгубила подршку већинског локалног муслиманског становништва.
Масовне миграције према Америци додатно су бројчано ослабиле српско становништво у Херцеговини. Многи млади људи одлазили су у печалбу како би зарадили новац за породицу или избјегли војну обавезу. У исто вријеме, аустроугарске власти подстицале су насељавање католичког становништва и јачање Католичке цркве кроз нову црквену организацију и образовне установе.
Ипак, упркос притисцима и неповољним трендовима, Мостар је постао и значајан центар српског грађанског и културног живота. Управо у том периоду настају српске школе, читаонице, културно друштво и банке, а Мостар постаје град Алексе Шантића, Светозара Ћоровића и Јована Дучића. Српски трговци и интелектуалци покушавали су кроз културу, просвјету и економију очавати национални идентитет у вријеме великих политичких и демографских промјена.
Демографске промјене које су започеле у времену Аустроугарске оставиле су дугорочне посљедице на националну структуру Херцеговине. Оне показују колико су политика, економија и миграције повезане са промјеном идентитета и становништва једног простора. Мостар је управо крајем XIX и почетком XX вијека постао примјер како велика царства не мијењају само границе и институције, него и саму демографску слику народа који на том простору живи.
Да ови негативни демографски трендови по српски народ у долини Неретве и Мостару нису случајни, показује једна шира табела демографских кретања у цијелом овом периоду до данас.
| Опис | Укупно | Муслимани / Бошњаци | Православни / Срби | Римокатолици / Хрватска | Југословени | Остали |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 1910. године. | 16.392 | 7.212 44,0% | 4.518 27,6% | 4.307 26,3% | — | 355 |
| 1931. године. | 20.295 | 8.844 43,6% | 5.502 27,1% | 5.764 28,4% | — | 185 |
| 1948. године. | 21.606 | 9.981 46,2% | 5.039 23,3% | 6.062 28,1% | — | 332 |
| 1961. године. | 72.453 | 10.513 14,5% | 21.220 29,3% | 27.265 37,6% | 12,18116,8% | 1.274 |
| 1971. године. | 89.580 | 33.645 37,6% | 19.076 21,3% | 32.782 36,6% | 2.3292,6% | 1.748 |
| 1981. године. | 110.377 | 34.247 31,0% | 20.271 18,4% | 36.927 33,5% | 17,14315,5% | 1.789 |
| 1991. године. | 126.628 | 43.856 34,6% | 23.846 18,8% | 43.037 34,0% | 12,76810,1% | 3.121 |
| 2013. године. | 105.797 | 46.752 44,2% | 4.421 4,2% | 51.216 48,4% | 830,1% | 3.408 |
На неповољну демографску заступљеност Срба у Мостару додатно је утицао и геноцид који је претрпио српски народ Херцеговине и посебно долине Неретве претрпио у Другом свјетском рату. Дакле, говоримо о цивилним жртвама из реда српског народа којих је на овом подручју од усташа НДХ страдало преко 5.000.
Такође, ова друга табела јасно визуелно показује тај континуитет и колико се структура Мостара на штету Србије промијенила између 1991. и посљедњег званичног пописа 2013. године.
| 1991. године. | 2013. године. | Промјена | |
|---|---|---|---|
| Укупно | 126.628 | 105.797 | −20,831 |
| Муслимани / Бошњаци | 43.856 (34,6%) | 46.752 (44,2%) | +2.896 |
| Срби | 23.846 (18,8%) | 4.421 (4,2%) | −19,425 |
| Хрвати | 43.037 (34,0%) | 51.216 (48,4%) | +8.179 |
| Југословени | 12.768 (10,1%) | 83 (0,1%) | −12,685 |
| Остали | 3.121 (2,5%) | 3.408 (3,2%) | +287 |
Овдје се посебно јасно види да је број Срба у Мостару са 23.846 у 1991. години пао на 4.421 у 2013., док је њихов удио у укупном становништву пао за 14,6%. Истовремено, број Хрвата растао је са 43.037 на 51.216, а Бошњак са 43.856 на 46.752.
Да закључимо, пописни подаци показују да је Мостар током XX вијека доживио велике демографске и друштвене промјене. Од града са релативно уравнотеженом структуром муслиманског, православног и римокатоличког становништва, Мостар је до 1991. године израстао у велики индустријски и мултинационални град у којем су у уравнотеженеом односу живјеле три најбројније националне заједнице. Према попису из 1991. године, у тадашњој општини Мостар је живјело 126.628 становника: 43.856 Муслимана, 43.037 Хрвата и 23.846 Срба, уз 12.768 становника Југославена и 3.121 осталих.
Та слика је радикално измијењена током рата, али и у послијератном периоду. Према попису из 2013. године, на подручју Града Мостара живјело је 105.797 становника. Званични пописни подаци показују да су Бошњаци чинили око 44%, Хрватска око 48%, а Срби нешто више од 4% становништва. Ови подаци јасно показују да је рат у долини Неретве најпогубније посљедице имао за српско становништво, иако је цијело вријеме доминирала јавна кампања о српској одговорности.
Зато се демографска историја Мостара не може свести само на постепено промјене које су се дешавале током Аустроугарске, Краљевине Југославије или социјалистичког периода. Највећи демографски дисконтинуитет представља период рата 1992–1995. Мостар је из града у којем су Срби представљали једну од три велике и историјски укоријењене заједнице прешао у град у којем је њихово присуство сведено на малобројну и симболичну заједницу.
Отуда је можда најважнији закључак овог демографског прегледа управо разлика између континуитета и дисконтинуитета . Промјене између 1910. и 1991. године јесу значајне, али се одвијају унутар једног сложеног процеса раста, урбанизације, индустрије, досељавања и националног креатња. Насупрот томе, промјене између 1991. и 2013. године представља нагли прекид дотадашњих демографских кретања.
Зато бројеви нису само статистика. Они показују колико се дубоко промијенила социјална и национална структура Мостара у једној генерацији. Истовремено, они подсјећају да је иза сваког процента и сваког пада броја становника стајала конкретна историја рата, расељавања, повратка и одласка становништва.
Мостар је зато један од најупечатљивијих примјера на простору бивше Југославије како се демографска слика једног мултинационалног града може темељно промијенити у релативно кратком историјском периоду.