Дијалози

Студентски покрет и границе плурализма: ко одређује ко има право да буде дио промјене?

Драган Ћузулан

Студентски покрет у Србији отворио је питање одговорности институција, владавине права и односа друштва према слободи и правди. Његова снага у великој мјери почива на чињеници да је окупио људе различитих политичких, идеолошких и свјетоназорских опредјељења око захтјева који су превазилазили страначке подјеле. Управо је та ширина била једна од најважнијих претпоставки његовог друштвеног утицаја. Међутим, како се покрет временом приближава политичком дјеловању, отвара се и питање његових унутрашњих граница: ко одређује ко може да буде дио заједничке борбе, а ко је из ње искључен?

Повод за ово питање су два различита случаја која су посљедњих дана привукла пажњу јавности. Студенти у блокади Медицинског факултета у Београду оградили су се од јавних иступа професора Радана Стојановића и др Владимира Дугалића, наглашавајући да они не говоре у име студената нити Студентског покрета, већ износе сопствене ставове. Неслагање се односи, прије свега, на начин рјешавања институционалне кризе на факултету, легитимитет актуелне управе и услове под којима би требало организовати нове изборе. Стојановић указује на могућност да поједине групе покушавају да искористе студентску побједу за остваривање сопствених интереса. Посебно помиње политички активне наставнике, бивше запослене и пензионере, као и студенте повезане са појединим наставницима. Стојановић сматра да треба сачекати коначно правно разрјешење, а затим организовати нове изборе за некомпромитовано руководство. Дугалић иде корак даље: сматра да се морају промијенити и директори институција који су, према његовој оцјени, експоненти владајуће елите, јер би у постојећим условима нови избори могли само произвести исте резултате. Дугалић, иначе, има и личну историју сукоба са управом: добио је отказ на факултету, што повезује са подршком студентима у блокади. Зато је важно његове аргументе посматрати и у контексту тог искуства, али их не треба аутоматски сводити на лични интерес.

Студенти сматрају да се најприје морају поништити спорне одлуке, успоставити законит рад факултета и обезбиједити академска аутономија. Дугалић и Стојановић, међутим, имају другачије виђење пута до изласка из кризе. Овдје није спорно право студената да бране сопствене ставове и да се од њихових јавних тумачења ограде. То право је неспорно. Питање је, међутим, да ли се у том односу препознаје и право на различито мишљење, посебно када долази од људи који су и сами подржавали студентске захтјеве.

Још занимљивији је случај загребачког професора Александра Маршавелског, који је признао да је под псеудонимом „Пријатељ студената“ комуницирао са студентима у Србији и да је настојао да утиче на њихове политичке процјене. Посебну пажњу изазвала је његова изјава да је поносан што им је дао аргументе да Мила Ломпара уклоне са студентске изборне листе. При томе је изнио и процјену да би Ломпаров останак на листи умањио њен изборни резултат.

Овдје се више не ради само о слободном изношењу мишљења или академској подршци студентима. Ријеч је о признању да је један хрватски интелектуалац, из позиције прикривеног савјетника, који је био на списку безбједносних пријетњи од стране српске БИА-е, настојао да утиче на састав политичке листе и одреди границе прихватљивог представљања. Посебно је важно што је тај утицај био усмјерен према човјеку чије се интелектуално и национално становиште разликује од дијела политичких и идеолошких опредјељења присутних у студентском покрету.

И једно од најважнијих питања: зашто се српски Данас ставио на располагање једном хрватском професору, сумљивог кредибилитета и намјера, да на њему више од годину дана објављује анонимне ставове? А на чему се Маршавелски јавно захвалио Данас-у. 

Наравно, ова два случаја нису институционално истовјетна. Студенти Медицинског факултета имају непосредан разлог да се огласе о питањима управљања својом установом. Маршавелски је дјеловао у ширем политичком оквиру студентског изборног наступа. Ипак, оба случаја отварају исто начелно питање: да ли се право на различито мишљење и транспарентност јавног дјеловања примјењују једнако на све?

Ако се од професора који су подржавали студенте очекује да јасно раздвоје своје личне ставове од ставова покрета, онда би било разумно очекивати и јасно изјашњавање о утицају спољних савјетника на политичко обликовање тог покрета. Ако се од једних тражи да објасне своје поступке и јавне иступе, онда би исти критеријум требало да важи и за друге. У супротном, постоји опасност да се принципи транспарентности и аутономије примјењују селективно – зависно од тога да ли нечији ставови одговарају доминантном политичком усмјерењу.

У том контексту, случај Мила Ломпара има и шире значење. Ломпар није био само потенцијални кандидат на једној изборној листи. Он је интелектуалац чији рад представља једно од препознатљивих становишта савремене српске културне мисли. Могуће је не слагати се са његовим политичким процјенама, критиковати његове ставове или оспоравати његове аргументе. Али, настојање да се његово присуство уклони из заједничког политичког простора због процјене да би могло бити изборно неповољно или зато што он некоме изван Србије не одговара, отвара питање односа покрета према плурализму, али и утицаја тих вањских фактора, од којих би се у најмању руку требало оградити.

Демократска ширина једног покрета не мјери се само бројем људи које успије да окупи, него и његовом спремношћу да прихвати различитост оних који му нису идеолошки блиски. Плурализам није само право на подршку, него и право на неслагање. Он подразумијева да заједнички циљ не захтијева потпуно слагање око свих политичких, културних и историјских питања.

Зато би било погрешно свако неслагање са студентским покретом тумачити као његово оспоравање или покушај политичког слабљења. Исто тако, било би погрешно студентима одрицати право да се ограде од ставова оних који их подржавају. Али ако покрет жели да представља ширу друштвену промјену, онда мора показати да његова отвореност није условљена идеолошком блискошћу или утицајима неких неформалних група.

Питање које се на крају поставља није да ли студенти имају право да бирају своје представнике и сараднике. То право им нико не може оспорити. Питање је да ли ће из борбе за одговорније институције произаћи и култура дијалога у којој различитост неће бити препрека за заједничко дјеловање.

Јер покрет који тражи демократску промјену мора бити спреман да демократске принципе примјењује и онда када му они нису политички погодни. У супротном, ризикује да умјесто ширег простора слободе створи нове границе прихватљивог мишљења.