Лица

Владика Атанасије: хришћанска философија као пут од слободе ка љубави

Драган Ћузулан

„Остадосмо без учитеља и вође, али добисмо светитеља.“ (владика Максим Васиљевић)

Постоје богослови чије се дјело не може разумјети само кроз број написаних књига, научних радова или тумачења црквеног предања. Њихова мисао представља покушај да се на најважнија питања људског постојања одговори из перспективе хришћанског искуства. Владика Атанасије (Јевтић, 1938–2021) припадао је управо таквим богословима. Његово импозантно дјело и цијели океан знања и поука обухватају патристику, догматику, антропологију, еклисиологију, философију и историју, али се кроз све те области провлачи једна основна мисао: човјек се не може разумјети изван живог односа са Богом, другим човјеком и заједницом.

Као такав, Атанасије није био богослов у уобичајеном академском смислу те ријечи. Није настојао да изгради затворен теолошки систем, нити да хришћанску вјеру преведе у језик једне школе мишљења. Његова мисао припада светоотачкој традицији, али је истовремено отворена за разговор са савременим теолошким питањима. Зато се његово богословље може разумјети као један облик хришћанске философије постојања: мишљења које не раздваја истину од живота, слободу од љубави, нити знање од личног преображаја. Своје богословље он је свједочио сопственим животом.

Његова теологија је била бескрајна и конкретна брига за сваког човјека и израз, како је сам говорио, једне “гестиманске агоније за сваку људску душу.” (Петокнижје V, стр. 502)

Човјек као личност, а не као појединац

„Човек треба да има поштовање према себи. […] И онда таквог да видиш и другога.“ (из бесједе владике Атанасија, 2019.)

Једно од средишњих питања Атанасијеве мисли јесте хришћанско разумијевање личности. Савремени човјек често се одређује кроз индивидуалност, аутономију и право да самостално обликује сопствени живот. Међутим, индивидуалност и личност нису истовјетни појмови. Појединац се може посматрати као издвојена јединица људског друштва, док личност своје постојање остварује у односу и заједници. Човјек није потпун када се затвори у себе, него када излази из самоизолованости и ступа у однос са другим. У том смислу, личност није само психолошка или социјална категорија, него богословска и онтолошка стварност.

Овакво схватање има своје дубоко утемељење у светоотачком предању, нарочито код Светих Кападокијаца, а потом и код Светог Максима Исповједника, који Атанасије назива христолошким хуманизмом (Философија и теологија, стр. 26 и даље). Јер, човјек није створен за усамљеност, него за заједницу. Његово постојање добија пуноћу у односу са Богом и другим људима.

Овдје се отвара и једна од најважнијих тема савремене философије: однос Ја и Другог. Док модерна философија често полази од самосвијести и аутономног субјекта, које прати теолошки агностицизам и затварање у природу (натурализам), хришћанска антропологија поставља питање личности у хоризонт односа. Човјек не постаје личност тек онда када се ослободи свих веза, него када његови односи постану простор слободе, љубави и одговорности.

Слобода која свој смисао проналази у љубави

Посебно мјесто у Атанасијевој мисли заузима однос слободе и љубави. У књизи „Од слободе ка љубави“, објављеној 2018. године, сабране су његове омилије које откривају једну од основних интуиција његовог богословља.

Он пише:

„Човек је личност у заједници – по слици Свете Тројице – у слободи и љубави, што су бићетворни елементи човека.“ (Од слободе ка љубави)

Ова мисао садржи важну разлику у односу на модерно схватање слободе. Слобода није само могућност избора између различитих могућности, нити право да човјек чини све што жели. Она има свој дубљи смисао у способности да се човјек слободно отвори другом. Слобода без љубави може постати самовоља, наводи Атанасије, а љубав без слободе може се претворити у присилу или зависност. Тек када су слобода и љубав повезане, настаје простор истинског личног постојања. У том погледу се његова мисао може довести у разговор са Берђајевљевим разумијевањем слободе, али и са савременом персоналистичком философијом. Код Берђајева слобода представља дубоку духовну основу личности, док код Атанасија она добија свој пуни хришћански смисао у љубави и заједници.

Овдје се, међутим, појављује и битна разлика: хришћанска слобода није само ослобађање од спољашњих ограничења него ослобађање од егоизма, страха и затворености у себе.

Христос као средиште разумијевања човјека

За Атанасија се питање човјека не може одвојити од питања Христа. Христос није само предмет богословског знања, нити један од историјских учитеља који су човјечанству оставили моралне поруке. Он је мјера истинског човјековог постојања и откривење онога што човјек може и треба да буде.

Зато је, слиједом његовог духовног оца Јустина, христолошка димензија присутна у свим важним областима његовог стваралаштва. Његова књига „Трагање за Христом“, као и дјело „Христос – Алфа и Омега“, показују да се хришћанска мисао не може свести на апстрактно разматрање Бога, свијета и човјека. Њено полазиште и њен циљ јесте Христос. У томе се налази и посебност хришћанске антропологије. Човјек се не разумије само из онога што јесте, него и из онога на шта је позван. Његова природа није затворена у постојеће стање, јер је човјек биће могућности, преображаја и заједничарења са Богом.

Овакво разумијевање човјека повезано је са учењем Светог Иринеја Лионског о човјековом узрастању, као и са богословљем Светог Максима Исповједника о обожењу. Спасење зато није само ослобађање од кривице, него исцјељење и преображај цјелокупног људског бића.

Литургија као философија заједнице

Једна од најзначајнијих области Атанасијевог стваралаштва јесте његово тумачење Свете Литургије. У вишетомном дјелу Христос Нова Пасха, он Литургију не посматра као обредни дио црквеног живота, него као средиште хришћанског постојања. Литургија је простор у којем се човјек сусреће са Богом, али и са другим људима. Она превазилази индивидуалистичко разумијевање вјере, јер хришћанин не приступа Богу као издвојена јединка, него као члан евхаристијске заједнице.

Управо ту се открива дубља веза између Атанасијеве антропологије и еклисиологије. Црква није само организација вјерника, нити институција која чува одређени систем учења. Она је заједница која свој идентитет добија у Христу и која се остварује кроз евхаристијско заједничарење. Овакво разумијевање Литургије он повезује са богословљем Светог Николаја Кавасиле, Светог Максима Исповједника и савременом евхаристијском еклисиологијом. Код Атанасија оно има и посебну антрополошку димензију: човјек се не спасава од других људи, него са другим људима.

Историја као простор одговорности и наде

Атанасије није био богослов који се повлачио из историје. Напротив, његово дјело показује изразито интересовање за историјску судбину народа, Цркве и конкретног човјека. Његово историјско и богословско ангажовање у Херцеговини, нарочито током ратних деведесетих година, свједочи о увјерењу да хришћанска вјера не може остати затворена у приватној духовности.

Међутим, хришћанско присуство у историји не значи да се Црква поистовјећује са политичким програмом, националном идеологијом или било којим обликом земаљске моћи. Њена одговорност је дубља: да свједочи о достојанству сваког човјека, о истини, правди и могућности превазилажења мржње.

Овдје се налази једна од важних димензија Атанасијеве мисли. Хришћанство није равнодушно према историјским страдањима, али ниједно страдање не може постати оправдање за одрицање од човјечности. Наш однос и одговорност према страдању, жртава и историјској истини не смију бити одвојени од хришћанског позива на љубав. Историја, посматрана из хришћанске перспективе, није затворен простор у којем се непрестано понављају насиље и неправда. Она је простор људске одговорности, али и наде у преображај.

По ријечима митрополита Амфилохија:

„Све док буде било људи у српском народу и у овом свету, спремних да се жртвују за Правду и Истину, и да живот свој жртвују за ближње своје, дотле ће српски народ имати будућности, а овај свет смисла постојања.” (наведено у: Петокнижје I, стр. 9)

Од философије ка богословљу

Атанасијево дјело отвара питање односа философије и теологије које је присутно још од раних хришћанских мислилаца. Да ли философија представља средство којим богословље објашњава истине вјере или је хришћанско искуство само по себи извор једног посебног разумијевања стварности?

У књизи Философија и теологија Атанасије се непосредно бави овим односом. Његов приступ не почива на одбацивању философије, али ни на прихватању њене претензије да буде једини критеријум истине. Философија има значајно мјесто у хришћанском мишљењу, али се њене границе откривају онда када се стварност сведе на апстрактне појмове и када се заборави да је човјек живо, слободно и односно биће.

Зато се Атанасијева мисао не може разумјети без Светих Отаца, посебно исихастичке гносеологије, али ни без разговора са савременим философским питањима. Његово познавање патристичког насљеђа није било пуко понављање старих формула. Оно је представљало покушај да се искуство ране Цркве поново учини живим у савременом свијету.

У томе је и једна од најзначајнијих одлика његовог стваралаштва и схватање предања као живог духовног хоризонта у којем свака генерација поново поставља питања о Богу, човјеку и свијету. Управо у таквом контексту Атанасијево богословље добија савремену актуелност. Његов одговор није у одбацивању свијета, нити у повратку неком идеализованом облику прошлости, него у поновном откривању хришћанског разумијевања личности, заједнице и љубави. Његова мисао подсјећа да се човјек не може свести на пуку и изоловану индивидуу, припадника одређене групе или носиоца политичког идентитета. Он је личност, а личност се препознаје по способности за однос, слободу и љубав.

Зато је можда најважнија порука Атанасијеве хришћанске философије садржана управо у његовом настојању да слободу не одвоји од љубави, знање од живота, а вјеру од одговорности према другом човјеку. Хришћанство, у таквом разумијевању, није само одговор на питање шта човјек треба да вјерује. Оно је одговор на много дубље питање: како човјек треба да постоји.

А ако је слобода почетак човјековог личног постојања, онда је љубав његово испуњење. Управо на том путу од слободе ка љубави може се препознати једна од најдубљих нити живог богословског и духовног насљеђа владике Атанасија.

 

За овај текст посебно су важна сљедећа дјела:

  • Атанасије Јевтић, Философија и теологија, Братство Светог Симеона Мироточивог, Врњачка Бања, 1994; допуњено издање 2004.
  • Атанасије Јевтић, Трагање за Христом, Храст, Београд, 1989.
  • Атанасије Јевтић, Духовност Православља, Храст, Београд, 1990.
  • Атанасије Јефтић, На путевима Отаца I и II, Храст, Београд, 1991.
  • Атанасије Јевтић, Христос Нова Пасха, књиге 1–4, Требиње–Врњци, 2007–2009.
  • Атанасије Јевтић, Од слободе ка љубави, Призренска богословија, 2018.
  • Атанасије Јефтић, Петокнижје I-V, Призрен-Јасеновац-Пребиловци, 1987-2021.