Есеј

Личност и култура: зашто српска култура тешко препознаје своје велике људе

Драган Ћузулан

„Личност се разликује од мноштва у којем одјекују писани и неписани закони културе

и по томе што зна када и како треба да оде.“ (Мило Ломпар)

Постоји један феномен у односу српске културе према сопственим великим личностима. Она их радо памти, слави и уздиже до симбола националног трајања, али није увијек спремна да прихвати оно што је у њима било најособеније: њихову самосталност, слободу мишљења, стваралачку непослушност и способност да изађу изван устаљених представа свога времена. Велики људи постају дио националног памћења, али њихове идеје и дјела не постају нужно дио живе културне свијести.

Овај феномен открива један дубљи проблем: однос између личности и културе није увијек однос узајамног препознавања. Култура обликује личност, преноси јој језик, насљеђе, симболе и представе о свијету. Али личност није само производ културе. Она може да открије њене унутрашње противрјечности, преиспита њене насљеђене обрасце и отвори могућности које у постојећем културном хоризонту још нису препознате.

Управо ту почиње питање њене слободе.

Када култура постане мјера личности

У свом тексту „Човек кога су звали Ветар“, Мило Ломпар, анализирајући живот и карактер Љубомира Стојановића, указује на једну особеност српске културе: њену склоност да велике људе уподобљава већ формираним мјерилима колективне свијести. Умјесто да личност својим дјелом прошири хоризонт културе, дешава се обрнуто – култура настоји да личност уклопи у већ постојеће представе о томе шта је вриједно, пожељно и прихватљиво.

Ломпар ту запажа да културе које имају истанчаније осјећање вриједности своје стандарде граде полазећи од личности, а не од моћи. Велики људи у таквим културама нису само представници постојећег поретка вриједности него и мјерило његовог преиспитивања.

Уколико, међутим, колективна свијест постане основни арбитар вриједности, онда се појављује опасност да изузетна личност буде прихваћена само у оној мјери у којој потврђује већ постојеће представе. Њена различитост тада постаје непожељна, а њена критичка снага временом се губи у процесу културног прилагођавања. Зато није исто памтити великог човјека и разумјети његово дјело. Није исто подићи му споменик и прихватити његов морални захтјев. Једно је славити слободу, а друго прихватити посљедице слободног поступања.

Чини се да управо у тој разлици налази један од важних проблема српског културног искуства.

Човек кога су звали Ветар

Између усменог насљеђа и слободе личности

Српска култура се вијековима обликовала у околностима у којима су усмено предање, народно памћење, епска поезија и православна духовност имали изузетно важну улогу. У временима политичке расцјепканости и дуготрајне туђинске власти, али и манипулативних вањских утицаја, управо су језик, вјера, обичаји и предање омогућавали очување заједничког идентитета. Та историјска чињеница не може се занемарити када се разматра однос личности и културе. Колективно памћење било је један од основних начина опстанка. Заједница је чувала искуства претходних покољења, а појединац је свој идентитет препознавао унутар ширег хоризонта заједничких значења.

Међутим, оно што је у једном историјском тренутку било услов опстанка, у другим околностима могло је постати ограничење. Устаљене представе о народу, његовој прошлости и историјској судбини понекад су почеле да потискују могућност индивидуалног суда и слободног дјеловања. Ломпар управо у томе препознаје једну од противрјечности српске културе: усмена традиција, која је помогла очувању идентитета, могла је временом да постане оквир унутар којег се личност тешко ослобађа већ утврђених колективних представа. Иако су те представе углавном њена тривијализација.

То, наравно, не значи да је традиција сама по себи препрека слободи. Напротив, традиција може бити извор стваралачке снаге. Али она престаје да буде жива када се претвори у механичко понављање образаца, када се прошлост користи као замјена за садашње дјеловање и када се позивање на велике претке претвори у оправдање за сопствену пасивност.

У том случају традиција која не допушта нови одговор на насљеђе престаје да буде стваралачка традиција.

Велики људи и мјера њиховог дјела

Српска културна историја пружа бројне примјере личности чије је дјело превазилазило оквире њиховог времена. Тако Свети Сава није само утемељивач црквене самосталности него и личност која је духовно, просвјетно и институционално обликовала један нови хоризонт заједнице. Његово дјело није било пуко чување затеченог насљеђа, него његово стваралачко преображавање. Вук Караџић је морао да се суочи са отпором средине у настојању да народни језик постане темељ књижевног израза. Остављајући по страни нека оправдана оспоравања, његов значај није само у језичкој реформи него и у спремности да доведе у питање ауторитет постојећих културних образаца. Његош је у свом дјелу отворио простор за философско, религијско и историјско промишљање човјекове егзистенције, далеко превазилазећи оквире књижевног стваралаштва. Тесла је, са своје стране, представљао примјер стваралачке индивидуалности чији се научни хоризонт није могао ограничити националним или институционалним оквирима. И да не набрајамо даље.

Ове личности нису упоредиве по својим историјским улогама, али их повезује једна важна особина: њихов значај није могуће објаснити само припадношћу заједници из које су потекли. Оне су својим дјелима истовремено припадале тој заједници и превазилазиле њене затечене културне могућности. Управо зато њихово насљеђе захтијева више од пригодног сјећања. Оно захтијева тумачење.

Када се Вук сведе на реформатора азбуке, Његош на националног пјесника, а Тесла на симбол научног генија, губи се сложеност њихових личности и дјела. Они се тада претварају у културне симболе који потврђују већ прихваћене представе, умјесто да нас подстичу на ново разумијевање човјека, слободе и заједнице.

Тако настаје парадокс: култура може бити поносна на своје велике људе, а да притом не живи у складу са вриједностима које су они заступали. Разлика између институционалног памћења и живог културног насљеђа управо је у томе што прво чува трагове прошлости, док друго омогућава да вриједности прошлости постану мјерило садашњег дјеловања.

Личност као мјера слободе и одговорности

У овом питању постоји и једна важна философска димензија. Личност се не може свести на појединца као издвојену јединку, нити се њена слобода може разумјети као пука независност од заједнице. Хришћанско поимање личности, нарочито у православној богословској традицији, полази од односа и заједнице. Личност се остварује у слободи и љубави, а не у затварању у себе. Њено постојање није супротстављено заједници, него је управо у заједници могуће њено пуно остварење.

Али заједница која не оставља простор за слободу личности престаје да буде заједница у пуном смислу. Она се претвара у колектив који од појединца очекује потврђивање већ утврђених образаца. Тамо гдје је национална заједница имала снажну, историјски континуирану и надлокалну црквену институцију, она је дио својих слабости у културној организацији могла надокнадити управо преко Цркве. Црква није само чувала вјерски идентитет него је обезбјеђивала снажнији институционални континуитет, образовање, културно памћење, симболички ауторитет и механизме вредновања. Јасно је да једним дијелом говоримо и о Католичкој цркви, посебно у контексту изградње националног бића хрватског народа. При томе не тврдимо да је Католичка црква у потпуности надокнадила слабости хрватске националне заједнице, него да је обезбјеђивала снажнији наднационални институционални оквир за очување и стандардизацију културних вриједности.

С друге стране, Српска православна црква имала је огромну улогу у очувању духовног и културног идентитета, али је њен институционални континуитет пролазио кроз историјске прекиде, нарочито након укидања Пећке патријаршије 1766. године. Српски народ је живио у различитим државним и политичким оквирима, па су и институције које су обликовале његову културну свијест биле територијално и политички разуђене.

Дакле, тамо гдје национална заједница није успјевала да сама изгради довољно стабилне механизме културног вредновања, снажна црквена институција могла је да преузме дио те функције. Она је омогућавала да се вриједности не препуштају искључиво промјенљивој вољи политичких елита и колективном расположењу, него да добију трајнији духовни и институционални оквир.

Ипак, треба имати у виду и да институционална снага сама по себи не гарантује препознавање личности. И Црква као институција може бити изложена конформизму, бирократизацији и затварању пред стваралачком слободом. Зато бисмо крајњу тезу поставили нешто шире: није довољно да један народ има велике личности, нити само снажне институције. Потребно је да између личности, Цркве, културе и образовања постоји жив однос у којем се вриједности препознају, преносе и изнова тумаче.

Један од одговора на ово питање можемо потражити у богословској мисли Јована Зизјуласа. Његово разумијевање личности као бића заједнице не значи поништавање индивидуалне слободе у корист колектива. Напротив, заједница постаје простор у којем личност може да буде оно што јесте, без свођења на затворену индивидуалност. Зато је важно разликовати заједницу од мноштва. Мноштво може захтијевати сагласност, уједначеност и послушност већинском мишљењу. Заједница, међутим, претпоставља однос слободних личности, а самим тим и могућност различитости.

У том смислу, питање личности није само питање индивидуалне еманципације него и питање квалитета саме културе. А питање заједнице постаје питање њене аутентичности, за разлику од непродуктивног мноштва.

Од културе памћења ка култури одговорности

Можда је највећи проблем српске културе у томе што је током историје имала бројних примјера истакнутих личности и развила снажну културу памћења, али није увијек успијевала да изгради подједнако снажну културу одговорности. Памћење великих људи само по себи не гарантује да ће њихове вриједности постати дио савременог живота. Напротив, сјећање може постати начин да се избјегне одговорност. Позивање на претке, њихове подвиге и жртве понекад служи као замјена за сопствено дјеловање. Тако прошлост постаје средство самооправдања умјесто подстицаја за стваралаштво.

Зато је потребно изнова поставити питање: шта данас значи бити достојан традиције? Да ли то значи понављати њене симболе и формуле или наставити њену стваралачку снагу? Да ли се припадност култури доказује сагласношћу са колективним представама или спремношћу да се преузме одговорност за њено даље обликовање?

Култура која не може да поднесе критичку личност временом губи способност сопственог развоја. Она може сачувати институције, симболе и споменике, али ризикује да изгуби живи однос према смислу који их је створио. Зато је потребно другачије разумјети и саму улогу интелектуалца. Његова дужност није да буде гласноговорник колективних очекивања, нити да се по сваку цијену супротставља заједници. Његова одговорност је да чува простор слободног мишљења, да разликује истину од корисности и да не пристаје на замјену вриједности моћи.

То је посебно важно у времену у којем јавни простор све више обликују брзина информација, површност суда и потреба за тренутним сврставањем.

Личност као могућност будућности

Питање односа личности и културе на крају је питање будућности. Јер, култура не траје само захваљујући ономе што је успјела да сачува него и захваљујући ономе што је способна да створи.

Српска култура не може се развијати искључиво кроз тривијално понављање историјских искустава, нити се њен континуитет може заснивати на непрестаном враћању истим симболима. Њена виталност зависи и од способности да препозна нове личности, нова дјела и нове облике стваралаштва који ће продубити насљеђе. Зато није довољно питати како памтимо Светог Саву, Његоша, Вука или Теслу. Потребно је питати какву културу стварамо уколико њихове вриједности заиста прихватамо. Да ли стварамо простор у којем су могући слободно мишљење, лична одговорност, интелектуална храброст и стваралачка самосталност?

Можда се управо ту налази један од најважнијих задатака савремене српске културе: да од културе која претежно чува своје велике људе постане култура која је способна да препознаје и подстиче личност. Јер, велика личност није само израз културе из које је потекла. Она је и могућност њеног преображаја.

Култура која слави своје велике људе, али не прихвата слободу која их је учинила великим, чува њихова имена, али не наставља њихово дјело.