Вјера и савремени свијет

Црква, власт и слобода свједочења – патријарх није Црква!

Драган Ћузулан

У политичким превирањима која прате промјену односа снага у Србији, поново се отвара питање односа Српске православне цркве и политичке власти. Посебно је занимљиво како се критика патријарха Порфирија и појединих поступака црквеног руководства у јавном простору све чешће представља као напад на Српску православну цркву. Такво поистовјећивање није само политички проблем него и питање које задире у само разумијевање Цркве, њене саборности и њеног мјеста у друштву.

„У Цркви нема власти, него има Сабора, саборности и договора.“ (владика Атанасије)

„Је ли политика брига о народу, о бићу народа, о достојанству народа?“ (митрополит Амфилохије)

Послије изборног пораза политичке структуре која је годинама била на власти у Србији, дио јавности отворио је питање блискости црквеног врха са досадашњим државним руководством. Умјесто да се о том односу води аргументована расправа, појављује се покушај оних који су незадовољни резултатима избора да се свака критика патријарха Порфирија представи као непријатељство према Цркви, а критички ставови појединаца повезаних са студентским покретом – па и када су неспретни или израз незнања – као искључиви доказ наводног антицрквеног карактера покрета.

Међутим, критика патријарха није рушење Цркве. Она то не постаје ни онда када је оштра, под условом да се заснива на конкретним поступцима и аргументима, а не на вријеђању или одбацивању црквеног поретка. Патријарх јесте носилац посебне архијерејске службе и његово достојанство захтијева поштовање, али он није Црква. Црква је саборна заједница вјерних, чије се јединство не може свести на личност једног човјека, нити на безусловну сагласност са сваком одлуком њеног руководства.

Зато је важно подсјетити да нас искуство двојице значајних архијереја Српске православне цркве, владике Атанасија Јевтића и митрополита Амфилохија Радовића, враћа на ово питање.

Искуство деведесетих година

Почетком деведесетих година, у вријеме власти Слободана Милошевића, владика Атанасије Јевтић није остао по страни друштвених сукоба и студентских протеста. Његово присуство међу студентима на београдским улицама 1991. године није било сврставање уз одређену политичку организацију, него израз увјерења да Црква има одговорност према народу и конкретном човјеку. Посебно је критиковао покушаје политичке власти да Цркву и њеног патријарха стави у функцију сопствене легитимације.

Атанасијев однос према студентима није био заснован на идеализацији младих или њихових политичких захтјева. Био је то однос пастира који препознаје да млади људи, у тренутку када траже правду и слободу, не смију бити остављени без духовне и моралне подршке. Црква не може бити присутна у друштву само онда када су њени интереси и интереси државне власти подударни.

И митрополит Амфилохије је у истом историјском периоду показивао да црквено свједочење не може бити подређено политичким интересима. Његов критички однос према Милошевићевој власти, а касније и према појединим потезима Александра Вучића, укључујући противљење додјели Ордена Светог Саве 2019. године, показује да црквени ауторитет није посматрао као средство политичке подршке. За њега је брига о народу била нешто много шире од партијске политике и дневних политичких интереса.

Ова два примјера не треба накнадно претварати у политичко насљеђе које би данас припадало једној страни. Њихова важност је у томе што показују да је унутар саме Српске православне цркве постојала снажна свијест о потреби очувања њене слободе у односу на политичку моћ.

Црква није исто што и њено руководство

Један од проблема савремених јавних расправа јесте склоност да се институције поистовјећују са људима који их тренутно представљају. Такав приступ посебно је непримјерен када је ријеч о Цркви. Патријархова служба има своје канонско и духовно достојанство, али то не значи да су његови јавни наступи, политичке процјене или одлуке изван могућности критичког преиспитивања.

Када се свака критика патријарха проглашава нападом на Цркву, онда се између црквеног руководства и саме Цркве поставља знак једнакости који нема богословско ни еклисиолошко оправдање. Таквим приступом не штити се црквено јединство, него се сужава простор за одговорност, дијалог и слободно изражавање мишљења унутар црквене заједнице. И манипулише религиозним осјешањима народа.

Зато је важно знати да црквена саборност не значи да сви морају имати исто мишљење о сваком поступку црквеног руководства. Она подразумијева заједницу у којој се различити гласови могу чути, у којој се одлуке преиспитују и у којој ниједан појединац не може своју личну позицију поистовјетити са пуноћом црквеног живота. И при томе треба разликовати критику патријархових поступака од напада на Цркву као духовну и историјску заједницу. Исто тако, није оправдано ни сваку политичку критику СПЦ проглашавати изразом непријатељства према православљу. Потребно је разматрати конкретне ставове, поступке и намјере, а не политичке етикете.

Политичка инструментализација Цркве

Посебно је проблематично када политички актери сопствену одбрану патријарха представљају као одбрану Цркве. Нема ничег спорног у томе да се патријарх заштити од увреда, клевета и неоснованих оптужби. Али када се та одбрана користи за дисквалификацију свих који постављају питање односа Цркве и власти, онда се отвара простор за нову врсту политичке инструментализације.

У том смислу, ни Студентска листа не може бити проглашена антицрквеном само на основу појединачних изјава или критичких ставова њених припадника. За такву оцјену неопходно је размотрити њене стварне програмске ставове и поступке. Неслагање са патријархом није исто што и одбацивање православне вјере, као што ни критика политичке блискости црквеног руководства са одређеном влашћу није напад на историјску улогу СПЦ.

Овдје се, заправо, открива један шири проблем: када политичка власт настоји да се представи као заштитник Цркве, онда се сваки критички однос према власти може посредно представити и као напад на Цркву. Тако се духовни ауторитет једне институције претвара у политички аргумент, а њена историјска и духовна улога подређује дневним политичким потребама.

Црква, међутим, не може бити трајно везана за судбину једне политичке структуре. Власти се мијењају, политички односи се преобликују, али Црква остаје позвана да свједочи вриједности које нису подложне изборним резултатима.

Слобода као услов црквеног свједочења

Духовне поуке Атанасија Јевтића и Амфилохија Радовића из времена деведесетих година зато нису важне као основа за данашње политичко сврставање, него као подсјећање на једно трајно питање: може ли Црква сачувати свој духовни ауторитет ако се њено јавно дјеловање поистовјети са интересима политичке власти?

Ово питање не односи се само на патријарха Порфирија, нити на једну политичку гарнитуру. Оно се тиче односа Цркве и државе у цјелини, али и начина на који вјерници разумију сопствену одговорност за живот црквене заједнице. Црква не губи ауторитет када се њени поступци критички преиспитују. Она га не губи ни када се унутар њених редова чују различити гласови. Напротив, њен ауторитет почива на вјерности јеванђељском свједочењу, на способности да буде уз човјека и онда када је то политички непожељно, као и на спремности да се и сама суочи са питањима која јој друштво поставља.

Критика патријарха није рушење Цркве. Рушење повјерења може настати онда када се црквено јединство користи за ућуткивање легитимних питања, а духовни ауторитет за одбрану политичких интереса. Црква не треба да тражи заштиту политичке власти, него да буде морални и духовни ослонац друштва. Њена снага није у блискости са онима који управљају државом, него у слободи да свједочи истину и онда када та истина није угодна ниједној власти.

Јер вјерност Цркви не подразумијева политичку лојалност њеном тренутном руководству, него одговорност за њено јеванђељско свједочење.