Вјера и савремени свијет

Кремирање и хришћански однос према тијелу

Редакција

Питање кремирања у савременом друштву најчешће се посматра из практичне перспективе: као питање трошкова, недостатка простора на гробљима, личног избора или промјене погребних обичаја. Међутим, из хришћанске перспективе оно отвара много дубље питање – како разумијемо човјека, његово тијело и смрт, али и шта заправо значи вјеровати у васкрсење мртвих.

Православно хришћанство не посматра тијело као пролазну материју која након смрти губи сваки значај, док душа наставља самостално постојање. Такво раздвајање човјека на тијело као нешто пропадљиво и душу као једини носилац његовог идентитета није у складу са цјеловитим хришћанским разумијевањем личности. Човјек није душа затворена у тијелу, него јединство душе и тијела. Тијело није спољашњи додатак човјековом постојању, већ неодвојиви дио његовог личног идентитета.

Отуда хришћански однос према тијелу не престаје смрћу. Напротив, управо се у односу према умрлом тијелу открива дубина вјере у васкрсење.

Тијело као дио људске личности

Библијско свједочанство о стварању човјека говори да је Бог створио човјека од праха земаљског и удахнуо му дах живота (Пост 2, 7). Човјек је, дакле, створено биће које своје постојање прима од Бога. Тијело није нешто што је човјеку накнадно придружено, нити је материјални дио његовог бића мање вриједан од духовног.

Хришћанска антропологија управо у оваплоћењу Сина Божијег налази најдубљу потврду достојанства тијела. Христос није узео привидно људско тијело, нити је људску природу спасао одбацујући њену тјелесност. Он је постао човјек, прихватио људско тијело, страдао, умро и васкрсао. Васкрсење Христово зато није само побједа душе над смрћу, него и преображај људске природе.

Апостол Павле о томе говори у Посланици Коринћанима: „Не знате ли да су тијела ваша храм Светога Духа који живи у вама“ (1 Кор 6, 19). Овај исказ има посебну тежину за разумијевање хришћанског односа према тијелу. Тијело није предмет којим располажемо без икакве одговорности, него дио нашег постојања који има духовно достојанство.

Христово погребење као образац

Хришћански однос према умрлом тијелу темељи се и на догађају Христовог погребења. Након распећа, Јосиф из Ариматеје и Никодим узимају Христово тијело, помазују га мирисима и полажу у нови гроб. Мироносице долазе на гроб да доврше помазање тијела. Тај чин није само обичај јеврејске погребне традиције, него постаје и важан образац хришћанског односа према умрлом човјеку.

Тијело се не одбацује као нешто што је изгубило вриједност. Оно се с љубављу и поштовањем припрема за погребење. У томе се открива увјерење да смрт не поништава достојанство људске личности.

Хришћанско погребење зато није само начин збрињавања посмртних остатака. Оно је чин поштовања према човјеку и исповиједање вјере у будуће васкрсење.

Васкрсење и смисао погребења

У средишту хришћанске вјере налази се исповиједање: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућега вијека.“ Ово исповиједање одређује и хришћански однос према смрти. Смрт јесте раздвајање душе и тијела, али није коначно уништење човјека. Васкрсење означава поновно јединство душе и тијела, али не као прост повратак у биолошко стање, него као преображај цјелокупне људске природе.

Зато је важно нагласити да хришћанска вјера у васкрсење не зависи од очуваности физичких остатака. Бог није ограничен материјалним стањем тијела. Многи хришћански мученици били су спаљени, њихови остаци расути или уништени, али то ни на који начин не доводи у питање вјеру у њихово васкрсење. Исто тако, тијела људи која су нестала у мору, страдала у пожарима или временом постала прах земаљски нису изван домета Божије силе.

Према томе, није богословски оправдано тврдити да Бог не може васкрснути човјека који је кремиран. Такво разумијевање свело би васкрсење на обнову материјалног састава тијела, као да је за њега неопходно сачувати исте физичке честице. Хришћанско учење о васкрсењу далеко је дубље од такве представе.

Међутим, из чињенице да Бог може васкрснути човјека без обзира на начин на који је његово тијело окончало земаљско постојање не произлази да су сви поступци према умрлом тијелу богословски истовјетни. Једно је питање Божије моћи, а друго је питање нашег односа према тијелу и значења које придајемо погребним обичајима.

Зашто Црква даје предност погребењу?

У православном предању погребење није само насљеђе старог обичаја, него пракса која је повезана са вјером у васкрсење. Тијело се полаже у земљу уз молитву, опијело и наду у живот будућега вијека. Сам чин погребења има символичку и богословску димензију: тијело се враћа земљи из које је узето, али се не одбацује као безвриједан остатак прошлог живота.

Посебно мјесто у том контексту има поштовање светих моштију. У православној традицији мошти нису предмет култа материје, нити се њихов значај заснива на некој магијској представи о светињи. Оне свједоче о цјеловитости хришћанског схватања човјека, о томе да је тијело учествовало у подвигу, молитви и светости личности. Зато Црква чува мошти светитеља и указује им поштовање.

У том смислу, однос према тијелу није питање биолошке очуваности, него питање односа према човјеку као цјеловитом бићу. Погребење изражава поштовање према ономе ко је живио, волио, страдао и био дио заједнице. Оно је и чин наде да смрт нема посљедњу ријеч.

Хришћанска вјера не почива на увјерењу да ће Бог васкрснути само она тијела која су сачувана у земљи. Она почива на вјери у Бога који је Творац живота и побједник смрти. Али управо зато што вјерује у васкрсење, хришћанство не може бити равнодушно према тијелу. Оно што је Бог створио и што је Христос узео на себе не може се посматрати као безвриједна материја.

Зато питање кремирања није само питање избора између два начина сахрањивања. Оно нас враћа једном од темељних питања хришћанске антропологије: шта је човјек и шта остаје од његовог достојанства након смрти?

Хришћанство не вјерује у бесмртност душе насупрот тијелу, него у васкрсење човјека. У томе је суштинска разлика између хришћанског схватања човјека и сваког дуализма који тијело посматра као пролазну и одбациву материју. Погребење зато није само испраћај умрлог, него и тихо исповиједање наде да смрт није посљедња ријеч о човјеку.