Стендал је знао да је смисао умјетности да нас покрене и дубоко дотакне. Не покушавајте да овладате умјетничким дјелом – допустите да оно овлада вама.
Дана 22. јануара 1817. године, срце Анрија Бејла убрзано је куцало. Не зато што је савладао пут од Болоње, познат по разбојницима, већ зато што се приближавао Фиренци. Угледавши монументалну куполу, која се назирала попут неке тамне громаде и уздизала над црквом Санта Марија дел Фјоре, а коју је пројектовао Филипо Брунелески, био је заслепљен првим погледом на тоскански град.
„Ево дома Дантеа, Микеланђела и Леонарда да Винчија“, помислио је тридесетогодишњи Француз. „Ево тог племенитог града, краљице средњовјековне Европе! Овдје, унутар ових зидина, цивилизација човјечанства поново је рођена.“
Обузет историјским асоцијацијама које је град будио у њему, Бејл је касније у свом путопису записао:
„Схватио сам да више нисам способан за рационално размишљање, већ сам се препустио слатком вртлогу маште, као у присуству неког вољеног бића. Приближавајући се капији Сан Гало, са њеним неугледним славолучним луком, могао сам са радошћу загрлити првог становника Фиренце на којег бих наишао.“
Из књиге Рим, Напуљ и Фиренца (1817), превод Ричарда Н. Коа (1959).
Можда ова емоционална узбурканост помаже да се објасни необичан догађај који се убрзо потом одиграо. Чим је прошао кроз градске капије, Бејл је напустио кочију и упутио се право у Фиренцу. Иако до тог дана никада раније није крочио у град, карте је проучавао толико пажљиво да их је готово потпуно усвојио. Без локалног водича и без иједног тренутка оклијевања, упутио се ка базилици Санта Кроче. Ова највећа фрањевачка црква у граду посједовала је изузетна умјетничка дјела, међу којима и Ђотову фреску Крунисање Богородице са анђелима и светитељима, као и надгробне споменике знаменитих Фирентинаца, међу којима су били Данте, Галилео, Макијавели и Микеланђело.

Крунисање Богородице са анђелима и светитељима (Барончелијев полиптих) (након 1328), рад Ђота. Љубазношћу установе „Opera di Santa Croce”
Међутим, умјесто да потражи Ђотово дјело, Бејл је лутао кроз „мистичну полутаму“ цркве и замолио предусретљивог фратра да му отвори закључану капелу. На њеном своду налазила се фреска сибила, дјело Балдасара Франческинија, релативно мало познатог сликара касног барока, познатијег под именом Ил Волтерано. Сјевши на столицу, Бејл се завалио уназад, ослонио главу на сто иза себе и загледао се у сибиле које су лебдјеле изнад њега. Убрзо је, како се касније присјећао, доживио:
„Најдубље искуство заноса које сам, колико ми је познато, икада доживио посредством сликарске умјетности. Моја душа, већ узбуђена самом помишљу да се налазим у Фиренци и близином оних великих људи чије сам гробове управо посматрао, већ се налазила у стању занесености.“

Крунисање Богородице (1653-61) од стране Ил Волтерана, у капели Николини у северном трансепту базилике Санта Кроче. Љубазношћу Опера Санта Кроче
Бејл не наводи колико је дуго посматрао фреску, али довољно дуго да достигне „онај највиши степен осјетљивости у којем се божански наговјештаји умјетности сједињују са страсном чулношћу осјећања“. Када је напустио цркву, записао је: „Обузело ме је снажно лупање срца… Извор живота у мени као да је пресушио, а ходао сам у сталном страху да ћу се срушити на земљу.“ Тај занос изродио је оно што је касније названо Стендалов синдром. Стендал је, подсјетимо, књижевни псеудоним који је Бејл користио за готово сва своја објављена дјела, укључујући романе Црвено и црно (1830) и Пармски картузијански манастир (1839).
Иако се овај синдром још увијек не налази у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM-5, 2013), чини се да је заиста ријеч о стварној појави. Сваке године неколико десетина туриста у Фиренци буде хитно пребачено у локалне болнице, дословно савладано мноштвом слика, скулптура, фресака и архитектонских дјела овога града. Неки изгубе оријентацију, други свијест, а понекад се догоди да неко готово изгуби и живот.
Године 2018. италијански туриста Карло Олмастрони доживио је срчани удар док је посматрао Ботичелијево Рођење Венере у галерији Уфици. Живот су му спасила четворица других туриста, сви љекари, који су такође стајали пред Ботичелијевим дјелом, посматрајући га отворених уста. Према Грацијели Магерини, психологу који је 1989. године увео термин „Стендалов синдром“, дехидрација и велике гужве свакако су доприносиле лупању срца и халуцинацијама код ових туриста. Ипак, у једном интервјуу из 2019. године она је инсистирала на још једном чиниоцу: „Психолошком утицају великог умјетничког дјела.“

Рођење Венере (око 1484-6) од Сандра Ботичелија. Љубазношћу галерије Уфици, Фиренца/Википедија
Чак и научници који овај синдром одбацују као психосоматску појаву признају да умјетност може имати такав утицај, иако одбијају да је дијагностикују као психијатријски поремећај. Прије неколико година, друга фирентинска психологиња, Кристина ди Лорето, изјавила је у интервјуу за Би-Би-Си: „Када посматрате умјетничко дјело, активирају се одређена подручја мозга.“
Ипак, привлачи ме дијагноза коју је поставила Магерини. Морам, међутим, признати да су ти дијелови мог мозга изгледа имуни на ову посебну моћ умјетности, не само ренесансне већ готово сваке умјетности коју сусрећем у музејима. Када одлазим у ове узвишене установе, то најчешће чиним из осјећаја дужности. Тако обнављам свој статус човјека од културе. Или, још чешће, то чиним када сам у улози туристичког водича.
Током година водио сам своје студенте у Лувр и Центар Помпиду у Паризу, а пријатеље и чланове породице који су ми долазили у посјету водио сам у Менил колекцију и Музеј лијепих умјетности у Хјустону. У Њујорку сам своју дјецу водио у Метрополитен музеј и Музеј модерне умјетности. Када уђем у музеј, пролазим кроз галерије, са рукама склопљеним иза леђа, прегледајући зидове. Када се зауставим испред неке слике, готово увијек прво погледам натписну плочицу поред ње, а тек онда само дјело. Више времена проводим читајући опис него посматрајући слику. Као да ми је важније да одредим њено мјесто у историји него да погледам оно што се налази унутар њеног оквира. Посматрам и друге посјетиоце док гледају слике. На ушима имају слушалице, у рукама туристичке водиче, фотографишу умјетничка дјела, а подједнако често и сами себе испред њих. Питам се да ли су они озбиљнији или мање озбиљни од мене. Претпостављам да су они управо оно што се данас сматра озбиљним приступом умјетности.
Поновљена истраживања показују да већина посјетилаца музеја проводи у просјеку између 15 и 30 секунди испред једне слике, прије него што пређе на сљедећу. Музеји су постали нека врста полигона са препрекама на којима се такмичари надмећу ко ће први стићи до продавнице сувенира. Тамо их чекају репродукције дјела поред којих су малочас прошли, док посрћу ка циљу овог отупљујућег маратона узвишене културе. Али, у томе се крије проблем: начин на који данас посјећујемо музеје истовремено је сасвим уобичајен и дубоко ненормалан. С једне стране, готово све што радимо у доба Фејсбука, ајфона и обављања више послова истовремено постаје брже и површније, док музеји изгледају све већи и садржајнији. Колико би нас заиста било изненађено када бисмо једног дана ушли у музеј и открили да су у њему постављене покретне траке попут оних на аеродромима, које преносе наша тијела и пртљаг?
С друге стране, разлог због којег наводно посјећујемо музеје – да бисмо уживали у умјетничким дјелима и можда посредством њих доживјели неко просвјетљење – све више изгледа као нешто старомодно. Истраживачи овај ужурбани темпо приписују природи савременог туризма. Ми данас обилазимо велике историјске и умјетничке знаменитости мање зато да бисмо их видјели, а више зато да бисмо били виђени на њима; мање ради личног развоја, а више ради стицања културног капитала. Зато већина фотографија које добијам од породице, пријатеља и студената са њихових путовања у иностранство представљају селфије испред знаменитих умјетничких дјела или архитектонских грађевина. Ријетко правим селфије, али увијек шаљем разгледнице. Ипак, морам себе подсјетити да ме то не чини ни културнијим ни образованијим од туриста који користе паметне телефоне. Селфији и разгледнице преносе исту поруку: био сам тамо.
Што се тиче онога што сам тамо видио, на предњој страни разгледнице налази се репродукција једног умјетничког дјела, док на полеђини исписујем списак других дјела која сам видио: Пикасо и Писаро, Ван Гог и Вермер, Давид и Делакроа. Једно по једно, као да правим списак обављених задатака. Али шта заправо мислим када кажем да сам нешто „видио“? Заправо ништа више од тога да сам био довољно близу тим дјелима да бих могао направити селфи.
Како је то необично! Психолог Џејмс Павелски изјавио је за Њујорк тајмс 2014. године: „Када одете у библиотеку, не пролазите поред полица посматрајући наслове књига, а затим на изласку не објављујете пријатељима на Твитеру: ‘Данас сам прочитао сто књига!’“
Ништа од овога не би изненадило Стендала. Посао културног туризма већ је био на добром путу да постане управо такав, а једно од његових средишта био је Лувр у Паризу. У једном одломку своје ране, темпераментне и углавном плагиране Историје сликарства у Италији (1817), Стендал описује уобичајен дан посјетилаца овог музеја. Када би те бројне војске поклоника културе коначно стигле до краја Велике галерије, дугачке око 450 метара, испресијецане са девет ниша чији су зидови били прекривени сликама фламанских, холандских, француских и италијанских сликара, док су подови били оптерећени скулптурама попут Аполона Белведерског и Лаокоона са синовима, једва су још могле да ходају:
„Очи су им црвене, лица уморна, усне стиснуте. Срећом, ту су софе на којима могу да сједну. ‘Како је величанствено!’, узвикују између зијевања довољно широких да им ишчаше вилице. Које људско око може остати нетакнуто под налетом хиљаду и пет стотина слика?“
Кратак одговор гласи: ниједно људско око – или, тачније, ниједан мозак који се налази иза тог ока – не може изаћи неповријеђен из таквог искуства.
У монументалним музејима попут Лувра посјетиоци постају жртве чулног и културног преоптерећења које их тамо очекује. Ситуацију додатно погоршава непрекидно кретање огромних маса људи, попут Брауновог кретања честица. Притисак унапријед утврђених маршрута и присуство толиког броја других људи, од којих се сви не понашају пристојно нити говоре тихо, повећава напетост која је већ присутна у самој природи савременог туризма: императиву да се у што краћем времену види што више знаменитости које се морају видјети. Тај осјећај се преноси са једног посјетиоца на другог. Тешко је не дозволити да други људи одређују наш темпо.

Интервенција Сабињанки (1799), рад Жака-Луја Давида. Љубазношћу музеја Лувр, Париз
Није изненађујуће што се Бејл побунио против поражавајућег обиља слика у Лувру. Сматрао је да би умјетничка дјела из његове збирке било боље распоредити у десетине мањих музеја, гдје би људи могли да застану и дубље се посвете великим дјелима, умјесто да их посматрају крајичком ока док пролазе поред њих спорим ходом.
Са развојем модерног туризма на прелазу из осамнаестог у деветнаести вијек, расло је и тржиште туристичких водича. То је представљало превелико финансијско искушење чак и за познате писце, попут Бејловог блиског пријатеља Проспера Меримеа. Није изненађујуће што се и сам Бејл опробао у том жанру. Учинио је то са мало формалног образовања из области умјетности и са још мање жеље да понавља оно што су написали други ликовни критичари чија је дјела читао. Бејл је био туриста pas comme les autres – туриста који није био као остали. Та особина јасно се испољавала у његовим туристичким водичима.
У својим Успоменама једног туристе (1838) упозорава да се придржава само оног путовања које му у датом тренутку одговара, односно онога што му се у том часу чини вриједним да види или доживи. Једина правила којих се држи јесу да пише спонтано – „Не пишем ‘ја’ из егоизма, већ зато што другачије не могу писати довољно брзо“ – и да отворено износи своје мишљење: „Уживам у својим ставовима и не бих их замијенио ни за задовољство славе.“
На крају, Бејл прихвата да ће његови једини читаоци бити срећна малобројна група људи који, попут њега, имају довољно безбрижности да занемаре конвенције и калкулације.

Света ноћ (1528–30), Антонио да Коређо. Љубазношћу Државних уметничких збирки у Дрездену
Умјетност се не разумије само разумом
Иако Бејл није посједовао техничко знање потребно за стручно расправљање о умјетности, имао је више него довољно осјетљивости да је осјети. Он заступа становиште да озбиљан љубитељ умјетности мора његовати осјећања која она у њему покреће. Не ради се о томе да умјетничко дјело освојимо проучавајући његову историју и биографију умјетника, већ да му посветимо довољно времена како бисмо дозволили да оно освоји нас.
У предговору свог проницљивог и субверзивног приказа Париског салона из 1824. године, Бејл напомиње да није купио водич кроз стотине изложених слика.
„Нисам желио да мој поглед буде заведен празним репутацијама и да због тога не уочим стварну вриједност ових дјела.“
Још непосредније, он нуди оно што бисмо данас могли назвати упозорењем на могуће емоционалне посљедице сусрета са умјетношћу:
„Рећи ћу вам искрено и једноставно шта осјећам пред сваком сликом којој будем посветио пуну пажњу. Мој циљ је да свако од вас потражи одговор у сопственој души, анализира свој начин осјећања и на основу сопственог карактера, укуса и великих страсти формира сопствено мишљење и начин посматрања. Под условом, наравно, да уопште посједујете страсти, јер су оне, нажалост, неопходне за просуђивање о умјетности.“
(Због тога, додаје он, радије прислушкује запажања „разбарушеног младића упалих очију и наглих покрета“ него коментаре боље обучених и пристојнијих посјетилаца. Очигледно је да тај младић посједује осјећања према умјетности која дотјерани припадник грађанске класе није у стању да призове. Такође је вјероватније да је младић посматрао слику, а не људе око ње.)
И управо је то, за Бејла, raison d’être умјетности: да у нама пробуди осјећања.
Због тога он посвећује подједнако много простора оштрој критици неокласицизма Жака-Луја Давида и његових сљедбеника, колико и одушевљењу сликарством Делакроа и Енгра. Иако су антички и савремени ликови које приказује Давидова школа формално савршени, тврди Бејл, они су потпуно лишени живота. Као примјер наводи Давидову слику Интервенција Сабињанки. Она је, свакако, складно компонована и заиста монументална, али то је све. Не само да су наги ликови „без страсти“, већ Бејл лежерно додаје: „Апсурдно је ићи у рат без одјеће.“
Давид и његови ученици технички су вјешти, али емоционално непокретни. Да би насликали страсти, није довољно да их само посматрају – морају их осјетити до сржи свога бића.
„Не кажем да су сви људи обузети страшћу добри сликари“, написао је Бејл. „Кажем, међутим, да су сви велики умјетници били људи страсти.“
За Бејла ниједан умјетник није потпуније објединио ове двије особине од Антонија да Коређа. У натпису који је написао за сопствени надгробни споменик, Коређо је заузео мјесто уз композиторе и писце попут Шекспира, Моцарта и Чимарозе, као умјетник којег је Бејл највише волио. Када би Бејл пролазио кроз Модену, град у којем је Коређо учио, свака жена коју би угледао као да је посједовала исте црте лица које је Коређо подарио Богородици на својој задивљујућој слици Света ноћ. То није било неодговорно препуштање машти. Коређо је за моделе својих светитеља и Богородице користио локалне мушкарце и жене, а не идеализоване типове. Бејл је, како би видио овај примјер „најрјеђих нијанси осјећања, које заувијек остају изван домета и могућности поезије“, морао да отпутује у Дрезден, гдје је слика била пренесена. Стајао је испред композиције, опчињен не само техничким сјајем Коређове суптилне употребе кјароскуро технике, односно контраста свјетлости и сјенке, већ и дубоко дирнут приказом мајке и дјетета обасјаних златном свјетлошћу. То га је оставило без ријечи.
Бејл поново остаје без ријечи када стигне у Парму, град у којем је Коређо провео већи дио свог одраслог живота. Међутим, оно што је посебно важно јесте да ријечи нестају не у градској катедрали, чија је купола била прекривена Коређовом величанственом фреском Успење Богородице. Бејла привлачи нешто што су туристички водичи сматрали споредном знаменитошћу: манастир Светог Павла, гдје је Коређо на почетку своје каријере добио наруџбу да ослика свод приватне просторије. На фресци је приказана богиња Дијана како предводи дјецу у лову. Значење ове фреске и даље остаје помало загонетно, али то Бејла није нарочито забрињавало. Можда зато што је, као и у случају Санта Крочеа, био сам у приватној просторији. Можда зато што су дјецу предводиле жене са мајчинским ликом. Или једноставно зато што се умјетност, када у себи сједини страст и технику – оно што је Стендалов поштовалац Фридрих Ниче називао дионизијским и аполонским – сједињује са онима који су и сами познавали сличне страсти. Парадоксално, тема слике није оно што је најважније. Много је важније нешто неодређено, али потпуно стварно и дубоко.

Успење Богородице (1526-30) Антонио да Коређо, у катедрали у Парми, Италија. Љубазношћу Википедиа
Стендал је инсистирао на томе да постоје слике које пружају задовољство без обзира на предмет који приказују, јер привлаче поглед неком врстом инстинкта. За Бејла је то сврха умјетности. Она нас подсјећа на она осјећања која нас у одређеним тренуцима живота уздижу изнад свакодневних брига и, једноставно речено, чине срећним. Она нас чак може учинити свјесним нечега што превазилази наше свакодневно постојање.
Иако у музејима нисам доживио много таквих тренутака, имао сам их на другим мјестима, често у неочекиваним околностима и понекад пред умјетничким дјелима која нису била нарочито значајна.

Фреска Дијане (око 1520. године), рад Антонија да Коређа, из Одаје игуманије у некадашњем манастиру Светог Павла у Парми, Италија. Извор: Википедија
И данас се сјећам једног таквог тренутка, када сам као тинејџер први пут угледао слику Занос (1929) у продавници постера у једном локалном тржном центру. Остао сам запрепашћен. Максфилд Периш није постао познат као умјетник који излаже у галеријама, већ као сликар чија су дјела украшавала календаре и рекламе индустријских компанија попут Џенерал електрика.

Занос (1929), аутор: Максфилд Периш. Љубазношћу Музеја наративне уметности „Лукас” (Lucas Museum of Narrative Art)
На слици Занос посматрамо издужену фигуру младе дјевојке у прозирној хаљини која, готово невјероватно, боса стоји на литици изнад језера. Тај призор, наравно, има и еротски набој. Али слика је мање тјелесна него духовна. Она нуди обећање нечег већег, нечег истинитијег од онога што је живот у предграђу Њу Џерзија могао да понуди. Морам признати да сам и у музејима, мада веома ријетко, доживио сличне тренутке.
Неколико година након искуства са Перишовом сликом, кренуо сам на путовање кроз Европу са ранцем на леђима. Док сам боравио у Лондону, по дужности сам посјетио Тејт Бритен и случајно ушао у галерију Клор, у којој су изложена Тарнерова дјела. Од тада је никада нисам напустио, барем у свом сјећању. И даље изнова замишљам дубине магловите и заслепљујуће свјетлости на слици Замак Норхам у свитање (1845). Ово једно од посљедњих великих дјела Џ. М. В. Тарнера приказује масивне остатке замка који стражаре над ријеком Твид, док неколико говеда прелази преко обале. Слика готово раствара саму грађевину у свјетлости и магли. Ипак, више волим да се држим Перишове слике, макар само као подсјетника да се такви тренуци могу догодити у тржним центрима, ништа мање него у музејима.

Замак Норхам, излазак сунца (око 1845), аутор Џ. М. В. Тарнер. Љубазношћу галерије Тејт, Лондон
У једној фусноти књиге О љубави (1822), својим необичним и прекрасним размишљањима о љубави, Бејл нуди једну од својих најпознатијих и најзагонетнијих реченица:
„Љепота није ништа друго до обећање среће.“
Ова реченица се пречесто преводи као „Љепота је обећање среће“, али је ријеч „само“ од суштинске важности. Барем је за мене од суштинске важности. Обећање среће које ме је толико обузело пред овим сликама, било да су биле изложене у тржном центру или музеју, било је управо то – само обећање. Испоставило се да такво обећање никада не може бити испуњено.
Али управо тако и треба да буде.
За Бејла, трагање за срећом било је управо то: трагање. Његов успјех не састоји се у томе да срећу коначно освојимо, већ само у томе да је на тренутак угледамо. Довољан је један њен бљесак, који носи толико обећања да наши животи, укоријењени у овом свијету, настављају да теже нечему већем, нечему истинитијем.
О аутору: Роберт Д. Зарецки је професор на Колеџу за почасне студије Универзитета у Хјустону, колумниста часописа The Forward и сарадник више угледних публикација, међу којима су The New York Times, The Boston Globe и The American Scholar. Аутор је више књига из области философије, историје и културе.
Извор: Robert D. Zaretsky, The Ecstatic Swoon, часопис Aeon. Текст(20261113-181116).txt
