О човјеку и времену

Дигитална култура као духовни проблем

Југ Горски

Дигитална технологија обећавала је човјеку свијет неограничене повезаности, бржу размјену информација и доступност знања каква у ранијим епохама није била замислива. Данас, међутим, све чешће постављамо питање да ли је та повезаност заиста допринијела блискости међу људима или је, напротив, створила нове облике усамљености. Човјек је постао доступан готово свакоме, али је све мање присутан онима који су непосредно поред њега.

Зато дигитална култура није само технолошко или социолошко питање. Она задире у саму структуру људског постојања: у начин на који мислимо, доживљавамо вријеме, успостављамо односе и разумијевамо другог човјека. Из хришћанске перспективе, она отвара и једно дубље питање: шта се дешава са духовним животом када човјек изгуби способност пажње, унутрашњег сабирања и истинског сусрета?

Када повезаност замијени заједницу

Француски православни теолог Жан-Клод Ларше у једном интервјуу за румунски православни портал Basilica.ro указује на једну од најозбиљнијих посљедица нових медија. Они, према његовом мишљењу, не нарушавају само човјекову пажњу него и међуљудске односе. Стварни и дубоки свијет заједнице замјењују вјештачким и површним облицима комуникације.

Ларше посебно истиче да чланови породице све чешће проводе вријеме заједно, али не и једни са другима. Приковани за екране својих телефона, људи дијеле исти физички простор, али не нужно и заједничко искуство. Његова опаска да људи „живе једни поред других, али не и једни са другима“ представља сажету дијагнозу једног од парадокса дигиталног доба.

Овдје је важно разликовати комуникацију од заједнице. Комуникација подразумијева преношење порука, док заједница подразумијева присуство, одговорност и узајамност. Можемо бити повезани са стотинама људи, а да ни са једним не остваримо дубљи однос. Дигитална повезаност сама по себи не производи блискост, повјерење и припадност.

Ларше зато упозорава да нови медији могу постати замјена за стварну заједницу. Они стварају привид сталне присутности других, али та присутност често остаје на нивоу слике, коментара или кратке поруке.

Дигитални рој и нестанак појединца

Сличну појаву, али из философске перспективе, анализира Бјунг-Чул Хан, савремени њемачки философ корејског поријекла. У књизи У роју: дигитални изгледи (In the Swarm: Digital Prospects) он развија идеју да дигитална комуникација мијења структуру друштвених односа и могућност стварања заједничког простора.

Хан користи метафору дигиталног роја како би описао мноштво појединаца који су непрестано повезани, али не успијевају да формирају истинско заједничко „ми“. За разлику од традиционалних облика колективног окупљања, дигитални рој чине изоловани појединци који реагују на исте информације, али не морају дијелити заједничко искуство, циљ или одговорност.

Друштвене мреже подстичу тренутну реакцију, често прије него што се информација довољно разумије или критички промисли. Умјесто разговора који захтијева вријеме, стрпљење и спремност да се чује другачије мишљење, све чешће имамо размјену кратких судова, реакција и емоционалних порука.

Хан упозорава и на постепено потискивање јавног простора у којем је могуће водити смислен дијалог. Информација постаје важнија од мишљења, брзина од промишљања, а видљивост од стварног учешћа.

Овдје се Ларшеова и Ханова запажања додирују. Један говори о слабљењу међуљудске заједнице, други о немогућности дигиталног мноштва да постане истинско „ми“. У оба случаја појављује се сличан проблем: повезаност не гарантује заједништво.

Медиј није неутрално средство

Још прије појаве интернета, канадски теоретичар медија Маршал Маклуан указивао је на чињеницу да медиј није само неутрално средство преношења садржаја. Његова позната формула „медиј је порука“ (The medium is the message) означава да сваки медиј, поред садржаја који преноси, утиче и на начин на који човјек доживљава свијет и организује своје друштвене односе.

Другим ријечима, није важно само шта читамо или гледамо, него и како медиј кроз који то чинимо обликује нашу пажњу, навике и начин мишљења. Интернет није само ново мјесто на којем читамо књиге, гледамо филмове или размјењујемо информације. Он ствара посебно комуникацијско окружење, засновано на брзини, непрестаној доступности и истовременом присуству великог броја различитих садржаја. Такво окружење постепено утиче и на наша очекивања: навикавамо се на тренутне одговоре, кратке поруке и сталну промјену предмета интересовања.

Маклуанов допринос важан је управо зато што пажњу усмјерава са садржаја на саму структуру медија. Чак и када дигитални простор користимо за образовање, културу или духовне садржаје, остаје питање да ли начин на који их примамо утиче на дубину њиховог разумијевања. То је посебно важно за културу читања. Читање озбиљног текста захтијева задржавање пажње, повезивање аргумената и способност да се остане у једној мисли. Дигитално окружење, са непрестаним прекидима и промјенама садржаја, може ослабити управо те навике.

Пажња као претпоставка духовног живота

Питање пажње добија посебну димензију када га посматрамо из перспективе хришћанске духовности.

У православном предању пажња није само психолошка способност концентрације. Она је повезана са трезвеноумљем, унутрашњим сабирањем и стражарењем над сопственим мислима. Исихастичка традиција посебно наглашава потребу да човјек сабере свој ум, ослободи га расијаности и усмјери га ка Богу. Молитва захтијева присуство. Она није само изговарање ријечи, него унутрашњи однос који подразумијева сабраност, стрпљење и отвореност према Божијем присуству. У том смислу, стална изложеност дигиталним подстицајима може постати препрека духовном животу, не зато што је сваки дигитални садржај штетан, него зато што навика непрестане расијаности отежава човјекову способност унутрашњег сабирања.

Овдје се Ларшеова критика нових медија сусреће са једном од темељних тема православне аскетике. Човјек који више не може да остане у тишини, који стално тражи нови подстицај и тренутно задовољење, све теже успоставља однос према сопственој унутрашњости. Проблем, дакле, није само у времену проведеном пред екраном, него у навикама које се тиме стварају. Дигитална расијаност може постати облик духовне расијаности.

Личност се остварује у заједници

Овдје се отвара простор за богословско разматрање личности и заједнице, посебно у свјетлу дјела митрополита Јована Зизијуласа.

У својој књизи Биће као заједница (Being as Communion), Зизијулас развија схватање личности које се не може свести на индивидуалну самодовољност. Личност се не остварује затварањем у себе, него у односу са другим. Заједница није спољашњи додатак већ формираној индивидуи, него простор у којем се личност остварује у својој слободи и другости.

Овај богословски приступ може нам помоћи да дубље разумијемо проблем дигиталне културе. Дигитални простор омогућава сталну размјену порука и ствара осјећај повезаности, али то још не значи да се остварује заједница личности. Истински однос са другим подразумијева прихватање његове другости, спремност да га саслушамо и признамо његово постојање које није подређено нашим потребама. Други човјек није само садржај који можемо пратити, коментарисати или одбацити. Он је личност са којом ступамо у однос одговорности.

Управо ту се налази важна разлика између дигиталне повезаности и заједнице. Прва може бити заснована на интересовању, тренутној потреби или размјени информација, док друга захтијева присуство, слободу и одговорност. У евхаристијском животу Цркве заједница није виртуелна нити се своди на комуникацију. Она подразумијева сабирање конкретних личности, заједничко учешће у Светој тајни и јединство у Христу. Дигитални пренос богослужења може омогућити праћење и упознавање са црквеним животом, али не може замијенити евхаристијско учешће у заједници.

Дигитални пост као вјежба слободе

Ларше је на конференцији о дигиталним медијима и православном пастирском дјеловању, одржаној на Криту 2018. године, предложио да Црква размотри увођење поста од нових медија као дијела аскетске праксе.

Ова идеја заслужује посебну пажњу. Пост није само одрицање од хране или одређеног задовољства. Он је вјежба слободе, настојање да човјек не постане роб сопствених навика и потреба. У том смислу, дигитални пост не би требало разумјети као одбацивање технологије, него као покушај да се поврати слобода у односу према њој. То може значити одређено вријеме без телефона, читање без прекида, молитву без дигиталних подстицаја или једноставно одлуку да током породичног оброка пажњу посветимо људима са којима сједимо.

Таква пракса има смисла само ако води нечему позитивном: обнови пажње, продубљивању односа и повратку стварном животу.

Повратак човјеку

Дигитална технологија није сама по себи непријатељ духовног живота. Интернет може бити средство образовања, богословског истраживања, ширења хришћанске ријечи и повезивања људи који су географски удаљени. Проблем настаје онда када средство постане окружење које обликује све наше навике, односе и представе о стварности.

Ларше, Хан, Маклуан и Зизијулас, сваки из различите перспективе, помажу нам да сагледамо различите стране истог проблема: промјену односа између човјека, информације и другог човјека. Њихова размишљања не воде закључку да технологију треба одбацити, него да је неопходно критички промислити њен утицај на човјеково постојање. Зато питање дигиталне културе није само питање технолошког напретка, него и питање антропологије. Оно се тиче човјекове способности да буде присутан, да слуша, да чека, да памти и да воли. Тако је највећи изазов дигиталног доба управо у томе да сачувамо способност истинског сусрета. Јер човјек није створен само да буде повезан са другима, него да са њима живи у заједници.

Није проблем у томе што имамо све више начина да комуницирамо, него у опасности да заборавимо шта значи бити са другим човјеком.

 

Извори и литература:

  1. Jean-Claude Larchet, интервју „Christianity helps us assume the present limitations of our bodies, which we shall overcome in Heaven“, Basilica.ro, 17. мај 2024.

  2. Byung-Chul Han, In the Swarm: Digital Prospects, MIT Press, 2017.
  3. Маршал Маклуан, Познавање општила: човекових продужетака, превод Слободан Ђорђевић, Београд: Просвета, 1971.
  4. Јован Д. Зизијулас, Заједница и другост, превод Јелена Фемић-Касапис, Пожаревац: Епархија браничевска, 2011.